Одломци из Дневника – ПИСАЦ И ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС

Са појавом Интернета мој положај у свету је постао врло неудобан: нашао сам се по страни од планетарне мреже општења и споразумевања, са свих страна опкољен, а одбачен и неукључен. Суманути развој технике је, наједном, превазишао моје могућности усвајања и прилагођавања. У таквом напретку има нечег увредљивог за памет, нечег што понижава достојанство. Уза сву одбојност и гадљивост не успевам да избегнем додир са великим достигнућем нашег доба. Упућен сам (ретко, али ипак) на ово чудо. И овај напис, за „Печат“, прилажем посредством те ђавоље направе, уз несебичну асистенцију одане супруге. Она, за својим радним столом, намести шта треба и како треба, а мени остаје да применим скромно дактилографско умеће.
Технички напредак, везан за моје потребе, пратио сам до увођења факса. Таман сам се на њ био привикао кад га, без објашњења, потиснуше на споредни колосек, и сад, уклештен на полици међу књигама, животари као колатерална жртва незадрживог напретка. Не сећам се кад је последњи пут примио, или послао, какву поруку… Обично сам слао краће написе, а једном сам му поверио и прегршт стихова. Поезија не воли ту врсту разголићавања; грешку нисам поновио.
Без ових помагала, посебно без компјутера, књижевност се срећно развијала хиљадама година, па би и данас могла без њих. Пишем челичним пером утакнутим у држаљу. Бројни кратки прекиди, посвећени узимању мастила, оживљaвају машту и преусмеравају мишљење. При том користим позадине одбачених листова, омотница и напуштених верзија: штедећи, поштеђен сам и гриже савести због арчења хартије. Оно што забележим руком прекуцам на писаћој машини (Olympia, Carina 2, ћирилица, немачка производња). Треба ли убацити штогод латиницом, ту је Olympia Monica, опет немачког порекла, купљена у Паризу пре четрдесетак година. Добро се држи, једино јој је отпао доњи десни репић на слову а. Слична оруђа ме чекају у београдском стану, и у родном селу.
Са тако приређеним текстом ступам у окршај са Сањиним компјутером. Он осећа да га не волим, и подваљује ми где год стигне. Имам дебеле сељачке прсте, па често додирнем суседну дирку на осетљивој тастатури, што изазива лом и хаос у систему. Машина се закочи, екран се испразни. Гледам да ми се у близини увек нађе Сања, или ко од деце, како би притрчали у помоћ избезумљеном оцу породице. Кад ствар приведем крају, текст иде на допунску обраду. Француска латиница нема дијакритичких знакова па Сања, по читав сат, из горњег десног угла скида квачице и лепи их на ш, ч, ћ, ж и џ, исправљајући, уз то, понеку словну грешку. Уза све моје мане, принуђена је да трпи неспретност у коришћењу компјутера.
– Ти имаш две леве руке, и две леве ноге – каже ми.
Тешим је напоменом да је могла наћи много горег мужа од мене.
Боравећи на селу, злоупотребљавам предусретљивост Агенције за помоћ пољопривредницима, у Љигу. Агенција се зове „Моба“, воде је Гордана и Зоран. Њихов компјутер има ћирилична слова, па посао брже одмиче. Редовно ме послуже чашицом добре ракије. Пре неколико година сам, у два маха, избрисао, или бесповратно затурио управо откуцан текст. Одонда пазе да ми, пре него што започнем хрвање са машином, укључе ознаку Save.

[restrictedarea] Из реченог јасно излази да ову дивоту модерне технологије користим искључиво као електричну писаћу машину. У дактилографској вештини сам се почео обучавати далеке 1952. године, такође у Љигу. Ушуњавао сам се у срески Комитет Партије по истеку радног времена, непозван, и малтретирао неку међуратну ремингтонку чије су округле дирке биле опточене металним прстенчићима. Чистачица је свакако мислила да ми је приступ у просторије дозволио неко од запослених. Два пута ме је, у тој недозвољеној работи, затекао и сам секретар Комитета, сувоњав и намрштен брка који је на својим плећима носио сав терет обнове и изградње ратом опустошене земље. Гледао ме је без речи, помало зачуђено, али ме није истерао из канцеларије. Пратио ме је глас доброг ђака и гимназијског песника, а то је, онда, било на већој цени него данас.
Куцао сам, у почетку, једним прстом. Касније сам узнапредовао, и сад куцам са два прста. Са два средњака сам избацио бар педесетак хиљада страница формата А4, заокруживши, тиме, и један резервни, непризнати радни век. Машинопис већих рукописа предајем издавачима, а они то, после, уносе у машину. У новинске редакције немам поверења, плашим се да при „уношењу“ не начине превише грешака.
Па кад већ не можеш без компјутера – упитаће ме неко – зашто не савладаш ту, како се каже, једноставну вештину? Ех, зашто… Због психичке блокаде, због неспретности, због начелног отпора и одбојности према Њ. В. Прогресу. (Докле ли ће, овом брзином, ићи, и где ће нас, на крају, довести?) А онда, ако ћемо право, довољно сам, за један људски век, напредовао. Телефон сам први пут видео у десетој години. Чича-Јездимир ме је, у Доњим Бањанима, одвео на малу железничку станицу, и замолио шефа станице да ме упути у тајну. Шеф је завртео ручицу и пружио ми слушалицу, из које је неко повикао:
– Шта оћеш, Радиша?
С обзиром на стартну црту, далеко сам догурао. Имам мобилни, али га употребљавам делимично. Не шаљем СМС поруке, и отварам их с муком. Не возим ауто, па ни бицикл. Године 1958. покојни Жика Лазић ме је, у Лугавчини, покушао упутити у тај еквилибристички подухват. Неколико пута сам забио нос у прашину, и одустао.
Техника сама себе стално превазилази, не видим смисла да за њом трчкарам. Суштина људског постојања је, чини ми се, изван ње. Што је јуче било ново, данас покрива паучина. Глув и нем, мој факс се, понекад, огласи шуморењем и тужним зујањем, као да нешто премотава, или уздише над невеселом судбином. Грамофон труне у гаражи, са плочама класичне музике којима сам се некад поносио. На време сам прешао на касете, па и њих одбацише. Сад чекам кад ће и Ц.Д.Ром отићи на ђубриште повести.
А механичке писаће машине већ су на путу да постану музејска реткост. Све је теже доћи до трака. У београдским папирницама продају неке италијанске, избледеле, којима је прошао рок употребе, а и у Паризу залихе убрзано копне. Мајстор прецизне механике, наш земљак Стефан Стефановић, настањен у Монтреју, од пре неколико година у пензији, одржава ми писаћу машину, бесплатно. (То је његов добровољни прилог српској књижевности). Лане ми је поклонио неколико половних трака, и дао ми адресу продавнице у париској регији која је, на лагеру, задржала тај драгоцени артикал. Телефонирао сам. Рекоше ми да су им остале још само црвено-црне.
На селу, у вајату, имам пун кофер искоришћених. Остављао сам их, слутећи да ће наићи зла времена, па ћу, бар неке, поново користити. Погрешан рачун. С годинама, траке су се исушиле, и сад нису низашта. Млади београдски адвокат, светски путник и путописац Виктор Лазић, који оснива Музеј књиге, рече ми да ће, поред онога што сам објавио, преузети и кофер с тракама, као занимљивост из једне превазиђене епохе.
Пре десетак година, на састанку Књижевно-језичког одељења Академије, Добрици Ћосићу зазвони мобилни. Био га је тек добио, од ћерке. Држећи га на длану, промрмља:
– Како се ово искључује?
– Баци га кроз прозор, то је најлакше – добаци му секретар Одељења.
Да, драги Добрице… Сви ми, рођени пре 1950. живимо, данас, у туђем веку.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *