MESEC KNJIGE

Piše Dragomir Antonić

Kad memoare pišu obični ljudi sa željom da ih ostave unucima i praunucima za nauk, to se može razumeti. Kad knjige pišu oni koji su velike delove čovečanstva satrli, onda je njihovo pisanije nov zločin nad starim žrtvama

Oktobar je deseti mesec u godini. Seljaci ga vole jer se ovog meseca sabiraju plodovi letnjeg mukotrpnog rada. Vole ga građani. Naročito oni koji se sete familije na selu. Vole ga pisci. Pravi, i oni nadripisari. Vole ga izdavači – jer je u poslednjih pola veka postao i mesec knjige. Vole ga čitaoci. Mogu slobodno da se kreću među tezgama i rafovima prepunim knjiga. Vole ga i oni koji su se u maju zaljubili, a ovog meseca rešili da zaljubljenost potvrde pisanim dokumentom o zajedničkom životu. Njih dvoje, a zapis jedan. Zato su Srbi oktobru nadenuli i imena svadbar, kišni, listopad. Svima koji se ovog meseca venčavaju želim sreću, zdravlje, dugu ljubav i mnogo dece.
Iskusni tvrde da je knjiga najbolji čovekov drug. Pas jeste veran, ali knjiga nema premca. Knjiga vas neće nikad ostaviti, a sigurno je da će vas nadživeti, što se za kera ne može reći. Zato mnogi vole da na marginama knjige dodaju sopstvene komentare i zapise. Veruju, reklo bi se s pravom, da će i sebe učiniti besmrtnim.

O DELU I SEBI Želeći da ostave nekakvog traga o sebi, „za istoriju i buduće generacije“ kad ovozemaljski život napuste, mnogi znani i neznani hvataju se olovke ili kompjutera pokušavajući da „istoriji“ ostave pravu sliku o sebi. Ono što misle o sopstvenom delu i sebi. Uveravaju čitaoce kako su uvek bili „strogi prema sebi, a pravični prema drugima“. Hrabri borci protiv svakog zla. Na dobrobit čovečanstva. Kad „memoare“ pišu obični ljudi, o svom trošku, sa željom da ostave unucima i praunucima za nauk sopstveni život, to se može razumeti. Kad knjige pišu oni koji su velike delove čovečanstva satrli, uništili, bombardovali i raznoraznim otrovima zasipali, zbog čega će buduće generacije vekovima trpeti posledice, onda je njihovo pisanije nov zločin nad starim žrtvama. U oktobru će neosuđeni ratni zločinac Klinton objaviti, u vidu zbornika ili knjige, svoje utiske o uništavanju Srba, potkrepljene sa oko tri stotine dokumenata američkih obaveštajnih agencija sa kojih je, kobajagi, skinuta oznaka poverljivosti. Kakve ćemo gadosti sve pročitati, mogu zamisliti, pogotovu kad sam ovih dana pročitao izjavu njegove najbliže saradnice u zločinačkom poduhvatu prema Srbiji i njenim stanovnicima, Olbrajtove. Srpski zlotvor je doslovce izjavila: „ Bombardovanje SR Jugoslavije je bilo protivno međunarodnom pravnom poretku, ali je bilo ispravno“!?. To reče i ostade živa. Ni trunke stida ili kajanja zbog nevino ubijene dece, omladine, žena…“ jeste protivno međunarodnom pravnom poretku, ali je ispravno“.

[restrictedarea]

TAJNI ILI ODABRANI DOKUMENTI? Tako su govorili Hitler, Himler i ostala nacional-socijalistička bratija iz Nemačke kad su spaljivali Jevreje i Cigane po gasnim komorama. Jeste da je protivno međunarodnom pravu, ali zbog zaštite „čistoće arijevske rase i nemačkog Rajha je bilo ispravno“. Neki od vođa Rajha sami sebi su presudili. Drugima je suđeno u Nirnbergu. Za zločine koje su Klinton, Olbrajt i saradnici počinili u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, pred „sud“ u Hagu su izvedene žrtve njihovih zločina. U skladu sa idejom koju promovišu novopečeni pisci: protivno je zakonu, ali je – sa stanovišta jačeg – ispravno! Zločine je potrebno opravdati pred istorijom. Najlakši put je da u sopstvenoj režiji objavite „tajna dokumenta“, koja vi izaberete. Dokumenta će pokazati kako su žrtve krive i prosto primorale „humani“ američki vojno-politički državni aparat da, protivno međunarodnom poretku, a u ime viših vrednosti koje razume samo „izuzetna“ Amerika, bace bombe sa radioaktivnim otrovom na Srbiju. Kad se knjige i zbornici objave, onda se one promovišu. Moguće je da knjige postanu obavezna lektira u osnovnim i srednjim školama u Srbiji.

SITNU KNJIGU PIŠE… Srećom po pravdu i preostali slobodni svet, postoji organizacija „Vikiliks“ i njen predvodnik Asanž. Ko želi, može da pročita prvih stotinak strana knjige Vojislava Šešelja „Vikiliks mi javlja“, u kojoj su objavljeni poverljivi telegrami, slati iz američke ambasade u Hagu. U njima je zapisana sva podlost, ali i panika među članovima Tribunala kad je Slobodan Milošević zahtevao da se uruče sudski pozivi bivšim visokim zvaničnicima vlade SAD, Velike Britanije i Nemačke (strana 109 i dalje).
Danas se mnoge stvari, ljudskom razumu nepojmljive, serviraju javnosti u malim dozama. Saznajemo da je sudija Mehmet Ginej iz Turske „radno nesposoban“. Sudija je izlapeo. Nije u stanju da brine o sebi, a drugima sudi!? Ovo su gospoda Vukčević i Vekarić odavno znali. Umesto da pošalju oštru knjigu Tribunalu, oni po Srbiji jure Srbe iz Republike Srpske. Servilni prema stranim zahtevima – zli prema sunarodnicima.
Srbi su oduvek voleli pisanje i knjigu. Pismo su zvali knjigom. Mnogo je narodnih pesama u kojima stoji nezaobilazni stih „sitnu knjigu piše te je šalje…“ i odgovori su u stihovima. Kazuju kako se onaj koji je knjigu dobio obradovao ili sneveselio, ali je ,odmah po završenom čitanju, „rukom po kolenu udario, sablju pripasao ili svečano ruho obukao i konja uzjahao“ da bi se što pre sreo sa osobom koja mu je knjigu odaslala.
Zato je obaveza srpskih vlasti i intelektualaca da, u obliku pisma ili knjige, objave istinu o zločinima učinjenim nad Srbijom. Da objavljeno promovišu u zemlji i svetu. Ako nismo uspeli zločin da sprečimo, ne smemo da ga zaboravimo. Zbog naših potomaka. Ne zaboravimo Srbe koji trunu u Hagu. Molimo se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog gospodina Jovana.

[/restrictedarea]