„Meki“ povratak u Vijetnam

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Rusija nastoji da zauzme čvršće pozicije u azijsko-pacifičkom regionu, a da istovremeno drži otvorenim sve opcije za budućnost, sačuva slobodu diplomatskog manevra i ne optereti svoju privredu

Rusija i Vijetnam će u roku od dve godine izgraditi zajednički remontno-tehnički centar za ratnu mornaricu, koji će biti razmešten u nekadašnjoj moćnoj sovjetskoj bazi Kamran. Ova vijetnamska dubokovodna luka, jedna od najboljih u svetu po geografskim karakteristikama i strateškom položaju, na taj način, posle više od decenije potpunog odsustva „ruske čizme“, ponovo će postati jedan od centara vojnih aktivnosti Moskve. To je, u uslovima u kojima se globalna privredna i vojna moć sele upravo u ovaj region, od vitalnog značaja za budućnost Rusije i njene pozicije u svetu. Centar u Kamranu poslužiće za servis brodova svih klasa, sve do srednjeg nivoa remonta. Pre četiri godine potpisan je ugovor o isporuci Vijetnamu šest ruskih dizelnih podmornica, uključujući i obuku vijetnamskih posada za njihovo rukovanje. Još tada su se pojavile naznake da bi Rusija mogla da obnovi svoju nekadašnju moćnu bazu u Kamranu, koja je tokom hladnog rata predstavljala kost u grlu Vašingtona.
Jer, upravo je Kamran u grupi vojno i strateški najpogodnijih i najvažnijih luka u čitavom južnoazijskom regionu. Odatle je lako kontrolisati jedan od najznačajnijih svetskih koridora, koji povezuje Indijski i Tihi okean. Kamran se nalazi na sredini između Malajskog i Luzonskog moreuza, preko kojih se odvija celokupan transport nafte i gasa iz Persijskog zaliva za istočnu Aziju, vredan više od 5.000 milijardi dolara godišnje. Uz pomoć preko 40.000 brodova svake godine se ovuda odvija polovina svetskog tankerskog transporta nafte i dve trećine komprimovanog prirodnog gasa. Po dnu Luzonskog moreuza pušten je veliki broj komunikacionih kablova koje koriste Kina, Japan i Južna Koreja.

OBNOVA MOĆI Bazu u Kamranu su 1979. vijetnamske vlasti predale na dvadesetpetogodišnje besplatno korišćenje Moskvi, posle pomoći SSSR da odbiju američku, a zatim i kinesku agresiju. Ovu bazu, vojnu luku i aerodrom, izgradili su upravo Amerikanci, ali su posle poraza u Vijetnamskom ratu morali da je napuste. Zato su, dva meseca po okončanju kratkotrajnog, ali razornog kinesko-vijetnamskog rata, maja 1979. u bazu ušle sovjetske snage. Rusi su modernizovali postojeću infrastrukturu i od Kamrana načinili prvoklasnu vojnu bazu, sposobnu da primi stotine ratnih brodova. Međutim, uporedo sa naglim opadanjem sovjetske moći sredinom i krajem 1980-ih godina, Moskva je počela da se povlači iz Kamrana, a od dolaska na vlast Borisa Jeljcina to se pretvorilo u pravu bežaniju. Od preko 10.000 sovjetskih specijalista, ostalo je svega njih stotinak. Oni nisu mogli više ni elementarno da održavaju ovu ogromnu bazu, pa je Hanoj, i sam shvatajući ogromnu vrednost Kamrana, postavio uslov – godišnja zakupnina iznosiće 500 miliona dolara. Jeljcin je ponudio da se ona otplaćuje od 10 milijardi „sovjetskog“ duga Vijetnama, ali je Hanoj to odbio da bi konačno nova Putinova vlast 2001. samo konstatovala poraz i definitivno napustila Kamran.

[restrictedarea] Međutim, sa obnovom ruske vojne moći ponovo je sazrela svest o tome da se valja vraćati na stare geostrateške pozicije, uključujući kubanski Lurdes (napušten nešto pre Kamrana), kao i Tartus u Siriji. Ruska država, ipak, ne žuri sa realizacijom ovih planova iz najmanje tri razloga. Najpre, to zahteva ponovno angažovanje ogromnih materijalnih i ljudskih resursa. A upravo su štedljivost i efikasnost ključni elementi dosadašnjeg Putinovog „recepta za uspeh“ i sigurno je da Kremlj tu politiku u dogledno vreme neće napuštati. Drugo, Rusija u ovom trenutku naprosto nema dovoljno savremene ratne tehnike, pre svega brodova, kojima bi „napunila“ baze u svetu, a neće je ni imati pre 2020. godine kada bi trebalo da bude okončana prva faza velike modernizacije armije i flote. I treće, verovatno i najvažnije, današnja Moskva neće, kao nekada SSSR, gomilati trupe samo radi prestiža i „pokazivanja mišića“ sve dok ratna pretnja ne postane realna i očigledna. A ona to u ovom trenutku (još uvek) nije.
Zato je za Rusiju sasvim dovoljna mera otvaranje modernog i velikog remontno-tehničkog centra u Kamranu, u kome se njeni brodovi neće zadržavati, ali će neprestano patrolirati sve do Persijskog zaliva i uvek moći da uplove radi održavanja i snabdevanja. To će u ovoj fazi omogućiti Moskvi da značajno poveća svoje vojno-pomorsko prisutstvo u južnim morima, a da pri tom ne rasipa resurse. U narednim etapama, bez sumnje, u Kamranu će se pojaviti i najmoderniji ruski brodovi za čiju izgradnju je predviđeno oko 100 milijardi dolara do kraja decenije. Tada će i pitanje Kamrana ponovo da dođe na dnevni red. Vijetnamska strana je u ovom trenutku odlučila da ne izdaje u zakup svoju teritoriju za vojne baze drugim državama, uprkos tome što ozbiljno interesovanje za Kamran iskazuju i Amerikanci.

HIKAVAKE NA PACIFIKU Situacija na čitavom pacifičkom regionu ukazuje da je ispravna takva procena dinamike ruskog vojnog prisustva, odnosno ulazak u Kamran sa samo „jednom čizmom“. Dešavanja u poslednje dve godine ukazuju na nekoliko paralelnih tendencija. Najpre, Rusija i Japan demonstriraju izvestan stepen približavanja – posle skoro sedam decenija bez mirovnog ugovora, po okončanju Drugog svetskog rata. Jer, prema sporazumu sa Tokijom iz 1956. godine, Moskva se obavezala da,posle zaključenja mirovnog ugovora, preda Japanu dva od četiri sporna južnokurilska ostrva. Sasvim je očigledno da je to razlog što dve države još uvek nemaju mirovni sporazum, teritorijalno razgraničenje i punu normalizaciju odnosa. Međutim, Putin je ove godine, posle susreta sa japanskim premijerom Šinzo Abeom, izjavio da bi spor sa Japanom ipak mogao da bude rešen kompromisom. „To je nešto kao ‚hikavake‘, termin u džudou, kada ni jedna od strana nije ostvarila pobedu“, naglasio je Putin.
To još uvek ne znači da je Rusija zaista spremna da preda dva ostrva, jer Moskva od Tokija traži, ali i nudi – mnogo više! Prema ocenama ozbiljnih analitičara, na stolu je ponuda za dugoročno partnerstvo i savezništvo, po formuli „resursi i teritorija za investicije i tehnologiju“. Moskva je spremna da Japancima preda polovinu Južnih Kurila i širom otvori vrata Sibira, ali pod uslovom da Tokio konačno preseče i uskrati gostoprimstvo američkim vojnicima na svojoj teritoriji i napravi puni strateški zaokret prema Rusiji. S druge strane, toga su apsolutno svesni i u SAD-u, gde ne nameravaju da ispuste svoj gotovo jedini adut u pacifičkom regionu. U Vašingtonu su se 2011. upalila sva svetla za uzbunu, kada su se Kina, Japan i Južna Koreja sporazumeli da započnu pregovore o međusobnim plaćanjima u nacionalnim valutama, što bi iz Azije praktično izbacilo „njegovo veličanstvo dolar“. Za Amerikance je dodatna otežavajuća okolnost što i Pekingu i Tokiju duguju po 1.200 milijardi dolara, pa bi njihovo potencijalno udruživanje moglo da dovede do negativnih posledica.
Slučajno ili ne, gotovo trenutno izbio je kinesko-japanski sukob oko ostrva Senkaku, u čijoj su blizini otkrivena bogata podvodna nalazišta nafte i gasa. Istovremeno, Vašington i Tokio najavili su i razmeštanje zajedničke protivraketne odbrane na japanskoj teritoriji. Situacija u regionu kulminirala je do ivice ratnog sukoba Kine i Japana, a Tokio se obratio svom američkom savezniku i za nabavku veće količine naoružanja. Međutim, karte su tako podeljene da su vojne mogućnosti Kine i Japana praktično ravnopravne, pa vojni sukob ne bi ni jednu stranu vodio do pobede. Takođe, direktno vojno mešanje SAD-a na strani Tokija, što je ugovorna obaveza Vašingtona u slučaju agresije na Japan, dovelo bi do kineskog obraćanja za pomoć savezniku Rusiji, koju bi ona teško mogla da odbije. Vojni sukob četiri najmoćnije sile na planeti siguran je scenario za svetski rat, a to u ovom trenutku niko ne želi.
Amerikanci su sasvim zadovoljni tinjanjem sukoba niskog intenziteta koji bi nagrizao kinesku ekonomiju i dodatno je slabio trkom u naoružanju sa Japanom. I oni će taj konflikt i dalje podsticati. Tako bi odbacivanje dolara bilo sprečeno, Kina usporena, a američka vojna industrija dodatno zarađivala od velikih nabavki naoružanja, ne samo iz Japana, već i iz Južne Koreje, pa i sa Filipina. To, na neki način, odgovara i Moskvi, koja uprkos savezništvu ipak zazire od burnog kineskog rasta. Rusija, sve brže se oporavljajući od katastrofe 80-ih i 90-ih godina, nastoji da bez mnogo buke zauzme čvršće pozicije u azijsko-pacifičkom regionu, a da istovremeno sačuva slobodu diplomatskog manevra i ne optereti svoju privredu. Zato je „meki povratak“ u Vijetnam pravovremeni potez Vladimira Putina, koji ne preuzima nikakve obaveze, ali ostavlja otvorenim sve opcije za budućnost.

[/restrictedarea]