„Меки“ повратак у Вијетнам

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Русија настоји да заузме чвршће позиције у азијско-пацифичком региону, а да истовремено држи отвореним све опције за будућност, сачува слободу дипломатског маневра и не оптерети своју привреду

Русија и Вијетнам ће у року од две године изградити заједнички ремонтно-технички центар за ратну морнарицу, који ће бити размештен у некадашњој моћној совјетској бази Камран. Ова вијетнамска дубоководна лука, једна од најбољих у свету по географским карактеристикамa и стратешком положају, на тај начин, после више од деценије потпуног одсуства „руске чизме“, поново ће постати један од центара војних активности Москве. То је, у условима у којима се глобална привредна и војна моћ селе управо у овај регион, од виталног значаја за будућност Русије и њене позиције у свету. Центар у Камрану послужиће за сервис бродова свих класа, све до средњег нивоа ремонта. Пре четири године потписан је уговор о испоруци Вијетнаму шест руских дизелних подморница, укључујући и обуку вијетнамских посада за њихово руковање. Још тада су се појавиле назнаке да би Русија могла да обнови своју некадашњу моћну базу у Камрану, која је током хладног рата представљала кост у грлу Вашингтона.
Јер, управо је Камран у групи војно и стратешки најпогоднијих и најважнијих лука у читавом јужноазијском региону. Одатле је лако контролисати један од најзначајнијих светских коридора, који повезује Индијски и Тихи океан. Камран се налази на средини између Малајског и Лузонског мореуза, преко којих се одвија целокупан транспорт нафте и гаса из Персијског залива за источну Азију, вредан више од 5.000 милијарди долара годишње. Уз помоћ преко 40.000 бродова сваке године се овуда одвија половина светског танкерског транспорта нафте и две трећине компримованог природног гаса. По дну Лузонског мореуза пуштен је велики број комуникационих каблова које користе Кина, Јапан и Јужна Кореја.

ОБНОВА МОЋИ Базу у Камрану су 1979. вијетнамске власти предале на двадесетпетогодишње бесплатно коришћење Москви, после помоћи СССР да одбију америчку, а затим и кинеску агресију. Ову базу, војну луку и аеродром, изградили су управо Американци, али су после пораза у Вијетнамском рату морали да је напусте. Зато су, два месеца по окончању краткотрајног, али разорног кинеско-вијетнамског рата, маја 1979. у базу ушле совјетске снаге. Руси су модернизовали постојећу инфраструктуру и од Камрана начинили првокласну војну базу, способну да прими стотине ратних бродова. Међутим, упоредо са наглим опадањем совјетске моћи средином и крајем 1980-их година, Москва је почела да се повлачи из Камрана, а од доласка на власт Бориса Јељцина то се претворило у праву бежанију. Од преко 10.000 совјетских специјалиста, остало је свега њих стотинак. Они нису могли више ни елементарно да одржавају ову огромну базу, па је Ханој, и сам схватајући огромну вредност Камрана, поставио услов – годишња закупнина износиће 500 милиона долара. Јељцин је понудио да се она отплаћује од 10 милијарди „совјетског“ дуга Вијетнама, али је Ханој то одбио да би коначно нова Путинова власт 2001. само констатовала пораз и дефинитивно напустила Камран.

[restrictedarea] Међутим, са обновом руске војне моћи поново је сазрела свест о томе да се ваља враћати на старе геостратешке позиције, укључујући кубански Лурдес (напуштен нешто пре Камрана), као и Тартус у Сирији. Руска држава, ипак, не жури са реализацијом ових планова из најмање три разлога. Најпре, то захтева поновно ангажовање огромних материјалних и људских ресурса. А управо су штедљивост и ефикасност кључни елементи досадашњег Путиновог „рецепта за успех“ и сигурно је да Кремљ ту политику у догледно време неће напуштати. Друго, Русија у овом тренутку напросто нема довољно савремене ратне технике, пре свега бродова, којима би „напунила“ базе у свету, а неће је ни имати пре 2020. године када би требало да буде окончана прва фаза велике модернизације армије и флоте. И треће, вероватно и најважније, данашња Москва неће, као некада СССР, гомилати трупе само ради престижа и „показивања мишића“ све док ратна претња не постане реална и очигледна. А она то у овом тренутку (још увек) није.
Зато је за Русију сасвим довољна мера отварање модерног и великог ремонтно-техничког центра у Камрану, у коме се њени бродови неће задржавати, али ће непрестано патролирати све до Персијског залива и увек моћи да уплове ради одржавања и снабдевања. То ће у овој фази омогућити Москви да значајно повећа своје војно-поморско присутство у јужним морима, а да при том не расипа ресурсе. У наредним етапама, без сумње, у Камрану ће се појавити и најмодернији руски бродови за чију изградњу је предвиђено око 100 милијарди долара до краја деценије. Тада ће и питање Камрана поново да дође на дневни ред. Вијетнамска страна је у овом тренутку одлучила да не издаје у закуп своју територију за војне базе другим државама, упркос томе што озбиљно интересовање за Камран исказују и Американци.

ХИКАВАКЕ НА ПАЦИФИКУ Ситуација на читавом пацифичком региону указује да је исправна таква процена динамике руског војног присуства, односно улазак у Камран са само „једном чизмом“. Дешавања у последње две године указују на неколико паралелних тенденција. Најпре, Русија и Јапан демонстрирају известан степен приближавања – после скоро седам деценија без мировног уговора, по окончању Другог светског рата. Јер, према споразуму са Токијом из 1956. године, Москва се обавезала да,после закључења мировног уговора, преда Јапану два од четири спорна јужнокурилска острва. Сасвим је очигледно да је то разлог што две државе још увек немају мировни споразум, територијално разграничење и пуну нормализацију односа. Међутим, Путин је ове године, после сусрета са јапанским премијером Шинзо Абеом, изјавио да би спор са Јапаном ипак могао да буде решен компромисом. „То је нешто као ‚хикаваке‘, термин у џудоу, када ни једна од страна није остварила победу“, нагласио је Путин.
То још увек не значи да је Русија заиста спремна да преда два острва, јер Москва од Токија тражи, али и нуди – много више! Према оценама озбиљних аналитичара, на столу је понуда за дугорочно партнерство и савезништво, по формули „ресурси и територија за инвестиције и технологију“. Москва је спремна да Јапанцима преда половину Јужних Курила и широм отвори врата Сибира, али под условом да Токио коначно пресече и ускрати гостопримство америчким војницима на својој територији и направи пуни стратешки заокрет према Русији. С друге стране, тога су апсолутно свесни и у САД-у, где не намеравају да испусте свој готово једини адут у пацифичком региону. У Вашингтону су се 2011. упалила сва светла за узбуну, када су се Кина, Јапан и Јужна Кореја споразумели да започну преговоре о међусобним плаћањима у националним валутама, што би из Азије практично избацило „његово величанство долар“. За Американце је додатна отежавајућа околност што и Пекингу и Токију дугују по 1.200 милијарди долара, па би њихово потенцијално удруживање могло да доведе до негативних последица.
Случајно или не, готово тренутно избио је кинеско-јапански сукоб око острва Сенкаку, у чијој су близини откривена богата подводна налазишта нафте и гаса. Истовремено, Вашингтон и Токио најавили су и размештање заједничке противракетне одбране на јапанској територији. Ситуација у региону кулминирала је до ивице ратног сукоба Кине и Јапана, а Токио се обратио свом америчком савезнику и за набавку веће количине наоружања. Међутим, карте су тако подељене да су војне могућности Кине и Јапана практично равноправне, па војни сукоб не би ни једну страну водио до победе. Такође, директно војно мешање САД-а на страни Токија, што је уговорна обавеза Вашингтона у случају агресије на Јапан, довело би до кинеског обраћања за помоћ савезнику Русији, коју би она тешко могла да одбије. Војни сукоб четири најмоћније силе на планети сигуран је сценарио за светски рат, а то у овом тренутку нико не жели.
Американци су сасвим задовољни тињањем сукоба ниског интензитета који би нагризао кинеску економију и додатно је слабио трком у наоружању са Јапаном. И они ће тај конфликт и даље подстицати. Тако би одбацивање долара било спречено, Кина успорена, а америчка војна индустрија додатно зарађивала од великих набавки наоружања, не само из Јапана, већ и из Јужне Кореје, па и са Филипина. То, на неки начин, одговара и Москви, која упркос савезништву ипак зазире од бурног кинеског раста. Русија, све брже се опорављајући од катастрофе 80-их и 90-их година, настоји да без много буке заузме чвршће позиције у азијско-пацифичком региону, а да истовремено сачува слободу дипломатског маневра и не оптерети своју привреду. Зато је „меки повратак“ у Вијетнам правовремени потез Владимира Путина, који не преузима никакве обавезе, али оставља отвореним све опције за будућност.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *