Putin za Nobela

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Brojne su države u kojima narod slavi Vladimira Putina gotovo kao svog predsednika, a zapadni mediji ublažili su svoje oštrice i nestale su preko noći optužbe za kršenje ljudskih prava u Rusiji

Posle autorskog teksta ruskog predsednika Vladimira Putina u „Njujork tajmsu“, kao i njegove mirovne inicijative za rešavanje sukoba u Siriji – svet kao da se okrenuo naglavačke. Čak i mnogi među onima koji su doskora osporavali Putina, posebno na Zapadu, ili su ga ignorisali i podsmevali se Rusiji, posle ovog 11. septembra primetno su korigovali svoje pozicije. Nestale su preko noći optužbe za navodno kršenje ljudskih prava u Rusiji, diktaturu, i tome slični, doskora brojni, nasrtaji na lik i delo ruskog predsednika. Plakati sa Putinovim likom pojavili su se na ulicama egipatskih gradova Aleksandrije i Kaira, kao i u italijanskoj prestonici Rimu. Brojne su države u kojima običan narod slavi Putina gotovo kao svog predsednika, dok su zapadni „demokratski“ mediji ublažili svoje oštrice. Sve to podstaklo je čelnike Sveruskog fonda obrazovanja da upute zvanično pismo Nobelovom komitetu i ruskog predsednika predlože za dobitnika nagrade za mir.

 

RUSIJA I SAD Predlog i pismo Sveruskog fonda obrazovanja, da se Putinu dodeli „Nobelova nagrada za mir“, naravno ne znači da će je on zaista i dobiti. To nije isključeno, ali bi bio svakako presedan, jer su vlasnici ovog priznanja do sada isključivo bili miljenici Vašingtona, u koje se Putin teško može ubrojati. Ipak, sama činjenica da su se i ovakve ideje pojavile u opticaju i stekle legitimitet, dovoljno svedoči o rastućem uticaju Rusije i njenog predsednika u savremenom svetu. Sa druge strane, sve je očigledniji pad uticaja SAD-a, kojem su čak i najpouzdaniji saveznici, poput Londona, uskratili podršku za napad na Siriju. S tim u vezi je i urušavanje imidža Amerike kao zaštitnika slobode i demokratije, jer su u Siriji protiv Asada na delu ogranci Al kaide, zbog koje je Vašington pokrenuo čitav niz ratova u poslednjoj deceniji.

Kako sada objasniti sopstvenom narodu i celom svetu da bi trebalo bombardovati sirijskog predsednika Bašara el Asada, i time stati na stranu omraženih terorista? Jer, prema tvrdnjama Araika Stepanjana, odgovornog sekretara Akademije geopolitičkih problema (na čijem je čelu general Leonid Ivašov) – u redovima sirijske naoružane opozicije nema više od tri odsto Sirijaca. Sve ostalo su pripadnici internacionalnog džihada, uglavnom plaćenici koji ratuju za novac. Posredi je, dodaje Stepanjan, „salvadorska varijanta“, kada umesto političke opozicije nastupaju teroristički odredi. „Amerika nije tako jaka kao što izgleda. Amerika već ide ka zalasku, ali još uvek u svetu postoji ta senka dvadesetogodišnje supersile. Unutar Amerike već postoji svest da zemlja nije što je nekad bila. Čak i jastreb Zbignjev Bžežinski to priznaje. Zato ne bi trebalo da se plašimo da branimo svoje nacionalne interese“, poručuje ruski ekspert.

„Današnji svet nije više onaj iz 2001. godine, koji su oni mogli da obrlaćuju kao poslednje naivčine. Posle udara Al kaide po Kulama bliznakinjama, oni su počeli svoju vojsku svuda i kako žele da razmeštaju. Ali svet se sada promenio. Jasno je da Obama ne može da nanese udar bez jakih razloga. On je dobitnik „Nobelove nagrade za mir“, znači, mirotvorac. Ali on u svojim nastupima kaže da postoji neka crvena linija: ako Sirija primeni hemijsko oružje. To je cirkus! I odjednom – evo ga! Asad upotrebio hemijsko oružje! Sve je to veliki blef. To je loše napisan scenario, sa netalentovanim glumcima i netalentovanim režiserima. Danas svi razumeju da je nemoguće tako obmanjivati svet, i još pokušavati to više puta. Iza Sirije stoji Iran, a protiv vojne operacije su Rusija i Kina. Predsednik Putin je podvukao da su kategorično protiv Rusija, Kina, Indija, Indonezija – najbrojnija muslimanska zemlja – Argentina, Brazil, Južna Afrika, Italija“, podvlači Stepanjan.

 

[restrictedarea]

PUTIN NA PLAKATIMA Na čelu takve koalicije, ipak, izdvaja se Vladimir Putin. Uprkos svim pokušajima da ga zaustave, njegova popularnost raste u svetu. Predsednik Sveruskog fonda obrazovanja Sergej Komkov, obrazlažući ideju da Putinu bude dodeljena „Nobelova nagrada“, istakao je da bi ona trebalo da se odnosi na „borbu za mir i napore za razvoj obrazovanja u državi“. „Pre svega, to je borba za mir u praksi. Njegova je zasluga što je zaustavljen rat u Čečeniji. Značajni su njegovi napori da se konflikt u Siriji okonča mirnim putem i bez rata“, naglasio je ekspert ovog fonda Oleg Sergejev. Takođe, grupa francuskih intelektualaca, koja podržava istu ideju, ističe da će Putin, ako uspe da spreči američki udar na Siriju, učiniti za svetski mir više nego dobitnik „Nobelove nagrade“ Barak Obama.

Isto tako, Putinov lik osvanuo je na javnim mestima u nizu velikih gradova drugih država. U Rimu, izlepljeni su njegovi plakati u crnoj krznenoj vojničkoj šapki, uz natpis na italijanskom jeziku: „Ja sam uz Putina“. Trebalo bi podsetiti da se bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni pre nekoliko godina pojavio u javnosti – prvi put posle napada, kada ga je čovek iz mase udario gipsanom statuetom po licu – upravo u jakni sa zlatnim vezenim ruskim grbom, koju mu je poklonio Putin. Na taj način, Berluskoni je bio jedan od prvih zapadnih državnika koji je javno iskazao simpatije prema Putinu, postavši čak neka vrsta političkog sledbenika ruskog lidera. Ipak, ubrzo je najuren s vlasti, pod optužbom da je imao intimne odnose sa marokanskom prostitutkom, koja je u tom trenutku bila još maloletna. U Egiptu, Aleksandriji i Kairu, još pre nekoliko nedelja pojavili su se veliki panoi, na kojima je prikazan predsednik Rusije u mornaričkoj uniformi vrhovnog komandanta, sa natpisom na arapskom jeziku: „Do viđenja, Ameriko“…

Upravo ova rečenica i odražava suštinu globalnih promena. Barak Obama je stupio 2008. na svetsku scenu na talasu narodnog nezadovoljstva ratobornom politikom njegovog prethodnika Džordža Buša, pre svega u Iraku, gde je u sukobima stradalo, prema nekim procenama, oko milion ljudi, pre svega civila. I odmah je Obama dobio „blanko“ „Nobelovu nagradu“! Uprkos početnom manevrisanju, i on je ubrzo nastavio po starom, što je dovelo do još većeg razočaranja. Sada već 64 odsto Amerikanaca smatra da je u spoljnoj politici Obama „još gori od Buša ili isto tako loš“. Zanimljivo je da je, prema istraživanju agencije „Galup“, nivo podrške američkim vlastima za napad na Afganistan iznosio 82 procenta, na Irak 59, na SR Jugoslaviju 43, dok udar na Siriju podržava svega 36 odsto građana SAD-a.

Logično, Putin je to iskoristio i u svetskim okvirima se istakao beskompromisnom mirovnom politikom, baziranom na zaštiti međunarodnog prava. Kada se pažljivije sve sagleda, doći će se do zaključka da je kontroverzne odluke donosio Putinov saborac Dmitrij Medvedev, u vreme dok je bio predsednik RF: od rata u Gruziji, preko priznanja Abhazije i Južne Osetije, pa do podrške Rezoluciji SBUN kojom je omogućena vojna intervencija u Libiji. Zato se Putinov rejting, čak i prema rezultatima prozapadnog „Levada centra“, već godinu i po dana stabilno kreće između 62 i 65 odsto, u odgovoru građana na pitanje: „Da li podržavate rad predsednika Putina?“ Sigurno je da će njegov rejting i dalje rasti, posebno posle ovako jasne podrške Siriji. „Da li ćemo pomagati Siriji? Hoćemo. I sada pomažemo, isporučujemo oružje, sarađujemo u ekonomskoj sferi, a nadam se da će više saradnje biti i u humanitarnoj sferi, uključujući i isporuke humanitarne pomoći“, istakao je Putin na nedavno održanom Samitu G-20.

„Krunisanje kralja“ globalne politike predstavljao je autorski članak Vladimira Putina u dnevniku „Njujork tajms“, tradicionalnom uporištu demokrata kojima pripada Obama. Posebno je zanimljivo što se to dogodilo baš na 12. godišnjicu napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku. Putin je direktno Obami poručio da će vojni napad „dovesti do širenja sukoba daleko izvan granica Sirije“. „Izaziva uznemirenost što je mešanje u unutrašnje sukobe stranih država postalo uobičajena pojava za SAD. Da li su to dugoročni interesi Amerike? Sumnjam. Milioni ljudi u celom svetu sve češće u Americi vide, ne uzor demokratije, već zemlju koja se oslanja samo na grubu silu, koja okuplja koalicije po principu ‘ko nije s nama, taj je protiv nas’“, zapisao je Putin.

Možda i najveći paradoks u svemu tome je što su sve ove intervencije izvršene u ime otrcanih fraza o demokratiji i borbi protiv diktature, a upravo je Putin, godinama optuživan za „diktaturu“ – postao najveći pobednik na kraju ovog procesa. Jer, ako Putin kolegi pravniku i nobelovcu Obami održi javni čas o poštovanju prava i univerzalnih ljudskih vrednosti, a ovaj na sve to otćuti, onda se s pravom postavlja pitanje – da li Zapad duguje veliko izvinjenje ruskom predsedniku?

[/restrictedarea]