Путин за Нобела

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Бројне су државе у којима народ слави Владимира Путина готово као свог председника, а западни медији ублажили су своје оштрице и нестале су преко ноћи оптужбе за кршење људских права у Русији

После ауторског текста руског председника Владимира Путина у „Њујорк тајмсу“, као и његове мировне иницијативе за решавање сукоба у Сирији – свет као да се окренуо наглавачке. Чак и многи међу онима који су доскора оспоравали Путина, посебно на Западу, или су га игнорисали и подсмевали се Русији, после овог 11. септембра приметно су кориговали своје позиције. Нестале су преко ноћи оптужбе за наводно кршење људских права у Русији, диктатуру, и томе слични, доскора бројни, насртаји на лик и дело руског председника. Плакати са Путиновим ликом појавили су се на улицама египатских градова Александрије и Каира, као и у италијанској престоници Риму. Бројне су државе у којима обичан народ слави Путина готово као свог председника, док су западни „демократски“ медији ублажили своје оштрице. Све то подстакло је челнике Сверуског фонда образовања да упуте званично писмо Нобеловом комитету и руског председника предложе за добитника награде за мир.

 

РУСИЈА И САД Предлог и писмо Сверуског фонда образовања, да се Путину додели „Нобелова награда за мир“, наравно не значи да ће је он заиста и добити. То није искључено, али би био свакако преседан, јер су власници овог признања до сада искључиво били миљеници Вашингтона, у које се Путин тешко може убројати. Ипак, сама чињеница да су се и овакве идеје појавиле у оптицају и стекле легитимитет, довољно сведочи о растућем утицају Русије и њеног председника у савременом свету. Са друге стране, све је очигледнији пад утицаја САД-а, којем су чак и најпоузданији савезници, попут Лондона, ускратили подршку за напад на Сирију. С тим у вези је и урушавање имиџа Америке као заштитника слободе и демократије, јер су у Сирији против Асада на делу огранци Ал каиде, због које је Вашингтон покренуо читав низ ратова у последњој деценији.

Како сада објаснити сопственом народу и целом свету да би требало бомбардовати сиријског председника Башара ел Асада, и тиме стати на страну омражених терориста? Јер, према тврдњама Араика Степањана, одговорног секретара Академије геополитичких проблема (на чијем је челу генерал Леонид Ивашов) – у редовима сиријске наоружане опозиције нема више од три одсто Сиријаца. Све остало су припадници интернационалног џихада, углавном плаћеници који ратују за новац. Посреди је, додаје Степањан, „салвадорска варијанта“, када уместо политичке опозиције наступају терористички одреди. „Америка није тако јака као што изгледа. Америка већ иде ка заласку, али још увек у свету постоји та сенка двадесетогодишње суперсиле. Унутар Америке већ постоји свест да земља није што је некад била. Чак и јастреб Збигњев Бжежински то признаје. Зато не би требало да се плашимо да бранимо своје националне интересе“, поручује руски експерт.

„Данашњи свет није више онај из 2001. године, који су они могли да обрлаћују као последње наивчине. После удара Ал каиде по Кулама близнакињама, они су почели своју војску свуда и како желе да размештају. Али свет се сада променио. Јасно је да Обама не може да нанесе удар без јаких разлога. Он је добитник „Нобелове награде за мир“, значи, миротворац. Али он у својим наступима каже да постоји нека црвена линија: ако Сирија примени хемијско оружје. То је циркус! И одједном – ево га! Асад употребио хемијско оружје! Све је то велики блеф. То је лоше написан сценарио, са неталентованим глумцима и неталентованим режисерима. Данас сви разумеју да је немогуће тако обмањивати свет, и још покушавати то више пута. Иза Сирије стоји Иран, а против војне операције су Русија и Кина. Председник Путин је подвукао да су категорично против Русија, Кина, Индија, Индонезија – најбројнија муслиманска земља – Аргентина, Бразил, Јужна Африка, Италија“, подвлачи Степањан.

 

[restrictedarea]

ПУТИН НА ПЛАКАТИМА На челу такве коалиције, ипак, издваја се Владимир Путин. Упркос свим покушајима да га зауставе, његова популарност расте у свету. Председник Сверуског фонда образовања Сергеј Комков, образлажући идеју да Путину буде додељена „Нобелова награда“, истакао је да би она требало да се односи на „борбу за мир и напоре за развој образовања у држави“. „Пре свега, то је борба за мир у пракси. Његова је заслуга што је заустављен рат у Чеченији. Значајни су његови напори да се конфликт у Сирији оконча мирним путем и без рата“, нагласио је експерт овог фонда Олег Сергејев. Такође, група француских интелектуалаца, која подржава исту идеју, истиче да ће Путин, ако успе да спречи амерички удар на Сирију, учинити за светски мир више него добитник „Нобелове награде“ Барак Обама.

Исто тако, Путинов лик освануо је на јавним местима у низу великих градова других држава. У Риму, излепљени су његови плакати у црној крзненој војничкој шапки, уз натпис на италијанском језику: „Ја сам уз Путина“. Требало би подсетити да се бивши италијански премијер Силвио Берлускони пре неколико година појавио у јавности – први пут после напада, када га је човек из масе ударио гипсаном статуетом по лицу – управо у јакни са златним везеним руским грбом, коју му је поклонио Путин. На тај начин, Берлускони је био један од првих западних државника који је јавно исказао симпатије према Путину, поставши чак нека врста политичког следбеника руског лидера. Ипак, убрзо је најурен с власти, под оптужбом да је имао интимне односе са мароканском проститутком, која је у том тренутку била још малолетна. У Египту, Александрији и Каиру, још пре неколико недеља појавили су се велики панои, на којима је приказан председник Русије у морнаричкој униформи врховног команданта, са натписом на арапском језику: „До виђења, Америко“…

Управо ова реченица и одражава суштину глобалних промена. Барак Обама је ступио 2008. на светску сцену на таласу народног незадовољства ратоборном политиком његовог претходника Џорџа Буша, пре свега у Ираку, где је у сукобима страдало, према неким проценама, око милион људи, пре свега цивила. И одмах је Обама добио „бланко“ „Нобелову награду“! Упркос почетном маневрисању, и он је убрзо наставио по старом, што је довело до још већег разочарања. Сада већ 64 одсто Американаца сматра да је у спољној политици Обама „још гори од Буша или исто тако лош“. Занимљиво је да је, према истраживању агенције „Галуп“, ниво подршке америчким властима за напад на Афганистан износио 82 процента, на Ирак 59, на СР Југославију 43, док удар на Сирију подржава свега 36 одсто грађана САД-а.

Логично, Путин је то искористио и у светским оквирима се истакао бескомпромисном мировном политиком, базираном на заштити међународног права. Када се пажљивије све сагледа, доћи ће се до закључка да је контроверзне одлуке доносио Путинов саборац Дмитриј Медведев, у време док је био председник РФ: од рата у Грузији, преко признања Абхазије и Јужне Осетије, па до подршке Резолуцији СБУН којом је омогућена војна интервенција у Либији. Зато се Путинов рејтинг, чак и према резултатима прозападног „Левада центра“, већ годину и по дана стабилно креће између 62 и 65 одсто, у одговору грађана на питање: „Да ли подржавате рад председника Путина?“ Сигурно је да ће његов рејтинг и даље расти, посебно после овако јасне подршке Сирији. „Да ли ћемо помагати Сирији? Хоћемо. И сада помажемо, испоручујемо оружје, сарађујемо у економској сфери, а надам се да ће више сарадње бити и у хуманитарној сфери, укључујући и испоруке хуманитарне помоћи“, истакао је Путин на недавно одржаном Самиту Г-20.

„Крунисање краља“ глобалне политике представљао је ауторски чланак Владимира Путина у дневнику „Њујорк тајмс“, традиционалном упоришту демократа којима припада Обама. Посебно је занимљиво што се то догодило баш на 12. годишњицу напада на Светски трговински центар у Њујорку. Путин је директно Обами поручио да ће војни напад „довести до ширења сукоба далеко изван граница Сирије“. „Изазива узнемиреност што је мешање у унутрашње сукобе страних држава постало уобичајена појава за САД. Да ли су то дугорочни интереси Америке? Сумњам. Милиони људи у целом свету све чешће у Америци виде, не узор демократије, већ земљу која се ослања само на грубу силу, која окупља коалиције по принципу ‘ко није с нама, тај је против нас’“, записао је Путин.

Можда и највећи парадокс у свему томе је што су све ове интервенције извршене у име отрцаних фраза о демократији и борби против диктатуре, а управо је Путин, годинама оптуживан за „диктатуру“ – постао највећи победник на крају овог процеса. Јер, ако Путин колеги правнику и нобеловцу Обами одржи јавни час о поштовању права и универзалних људских вредности, а овај на све то отћути, онда се с правом поставља питање – да ли Запад дугује велико извињење руском председнику?

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. poslednji presednik amerike bice crnac…rece VANGA.BOG da joj dusu prosti…AMIN

  2. Hvala ti GOSPODE sto probudi velikog MEDVEDA-spasitelja.Satanisti se uplasili-to je dobro ali prekasno…Mnogo imaju neprijatelja u svetu…

  3. Ruski medved se probudio i uspravio. Americki orlic ostace bez strela u svojim kandzama. Kako nas narod rece ,,nicija nije gorela do zore,,. Mislim da nije trebao da pristane na predlog za nobelovu nagradu. Zasto bi sebe ponizavao sa onima koji su gori od njega. Cudna je i ta nagrada, daje je covek koji je izumeo sredstvo smrti a dodeljuje se za mir. Tipicno zapadnjacki. Sargarepa i stap…

  4. E, da je nama takav…

  5. Imamo mi takvih, uvijek smo imali, ali na zalost Srbija nije jos spremna… jos nam nije dovoljno lose.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *