Jesmo li zaista postali „novi narod“

Piše Darko Tanasković

Misao velikog državnika, teologa, mistika, filozofa i pesnika nikako ne može biti prepreka priključivanju duhu vremena, već sasvim obrnuto. Uz uslov, naravno, da znamo ko smo, odakle smo i kuda idemo, a za takvo identitetsko polazište od Njegoša nema čvršćeg oslonca

U narodnim pričama i bajkama mnogih naroda javlja se motiv razbijenog ogledala. Takvi motivi obično odražavaju neku opšteljudsku osobinu ili situaciju koja se često ponavlja, pa su stoga i postali univerzalni simbolički toposi razumljivi u svakom vremenu i na svim prostorima civilizovanog sveta. Ogledalo po pravilu razbijaju oni koji nisu zadovoljni  likom koji im ono verno i nepotkupljivo vraća. Tako je, recimo, zla kraljica razbila ogledalo koje joj je reklo da je sirota Snežana lepša od nje. Narodna mudrost nas takođe, kroz naravoučenija istih priča i bajki, uči da razbijanje ogledala nikako nije način da se poništi istina koju ono svedoči, a još manje da se ulepša sopstveni lik. Nijedan razbijač ogledala nije doživeo srećan kraj, bar u pričama i bajkama. Znano je, međutim, da se narodne umotvorine, plod vekovne mudrosti mnogih pokolenja, nikako ne odnose samo na izmišljeni, bajkoviti svet, već da su i same svojevrsna ogledala sudbine čoveka i čovečanstva.

OGLEDALA – DUHOVNA I VEČNA Šteta je što nam bajke čitaju ili ih čitamo samo u najranijem uzrastu, u nevinom detinjstvu, kad ih doživljavamo kao jedan nestvarni svet paralelan, ali i nepovezan s našim. Koliko li smo samo puta, kazujući  ili čitajući bajke svojoj deci, a naročito unucima, na trenutak zastali, zamislili se i u mislima odlutali unazad, predelima životnog iskustva, shvativši šta nam sve  saznajno i opominjuće priče „za pred spavanje“ zapravo nude? Zato, ako već više ne čitamo mitološke priče i bajke iz starine, budimo bar oprezni s ogledalima. Ne pokušavajmo ih razbiti, ma koliko neodoljiva bila želja da to učinimo – o glavu će nam se obiti. Ne premazujmo ih gustim namazima laži i (samo)obmana – njihova istina nezaustavljivo će zračiti onima koji vide, pogotovo ako je reč o ogledalima duhovnim i večnim. A za Srbe je Njegoš upravo takvo Bogom dano, ali  i Satanom prokleto, večno ogledalo. U redu je po tome s Epom o Gilgamešu, Homerom, Zaratustrom, Konfučijem, Danteom, Šekspirom, Servantesom, Geteom… Malo će ko ovu tvrdnju poreći, ali se mnogi ponašaju kao da se ona odnosi na neko prošlo vreme i na neke prethodne Srbe, a da za savremenike njegove poruke i pouke, a osobito njegova etika, ne samo da nemaju istinskog značaja, već čak mogu biti štetne u naporu prilagođavanja duhu modernog  vremena. Nema težeg ogrešenja i opasnije zablude od takvog pristupa klasičnim, univerzalno i trajno aktuelnim vrelima svetske duhovne i kulturne baštine! Nije li, uostalom, i jedan tako veliki pozorišni novator kao što je Stanislavski posvedočio da nema ničeg modernijeg od dobre klasike. Pod uslovom da ima koga da je razume i ono što je u njoj svevremeno verodostojno predstavi svojim savremenicima.

Rasprave koje o Njegošu već decenijama neprestano s promenljivim intenzitetom traju, a koje su se naročito razgorele u poslednje vreme, povodom 200-godišnjice pesnikovog rođenja, a ponajviše u vezi s načinom njenog (ne)obeležavanja, i koje su suštinski gotovo bez izuzetka bile i ostale ideološko-politički, a ne duhovno ili kulturno motivisane, uverljiv su pokazatelj da je pred njegovim svevidećim ogledalom teško, po rečima Starine Novaka „stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Naročito postojati! Nemoguće je na nekolikim stranicama navoditi šta se sve kazuje i piše za i protiv Njegoša. Sve je to, uostalom, mahom dobro poznato i svima dostupno. Ograničićemo se, stoga, na konstataciju da su i oni koji veličaju i brane lovćenskog Vladiku (premda njemu nikakva odbrana potrebna nije!) i oni koji ga istorijski, moralno i sa stanovišta izmenjenog vremena i sistema vrednosti osporavaju, potpuno svesni da je reč o veličini koja obavezuje i koja se, jednostavno, ne može prenebregnuti ili prećutati. Naročito su bolno toga svesni upravo oni koji bi najviše voleli da se vladika Rade i tvorac „Luče mikrokozma“, „Gorskog vijenca“  i „Šćepana Malog“ nikada nije ni rodio. Nije, stoga, ni slučajno to što se toliko sporilo baš o mestu njegovog poslednjeg počinka i što je sedam puta sahranjivan, kako i glasi naslov pravovremene i izuzetno korisne knjige Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića („Sedam Njegoševih sahrana. Ka Njegoševom konačnom počivalištu“, Beograd, 2013).

 

[restrictedarea]

RASPEĆE DRŽAVNIŠTVA, MISLI I POEZIJE Budući besmrtan, Vladika ni mrtav nije davao mira svojim  pigmejskim mrziteljima i progoniteljima, ali ni samozvanim starateljima, pa su se svojski trudili da mu se kosti ne odmore onde i onako kako je on to amanetom jasno odredio.

Sporan je i dalje Meštrovićev mauzolej na Lovćenu, sporno je tumačenje „Gorskog vijenca“ u koordinatama naših  verskih i nacionalnih deoba, razilaženja i sukobljavanja, sporno je nacionalno svojatanje ovog izričito i nerazdvojivo  srpskog i crnogorskog velikana, i njegovo sabijanje u Prokrustovu postelju magalomanskih kulturnih narcisoidnosti, sporno je nedostojno srpsko-crnogorsko političko kalkulisanje i doziranje značaja koji će se zvanično dati obeležavanju Njegoševog jubileja… mnogo je toga o čemu se povodom Njegoša raspravlja, može i mora raspravljati. A još je više, ruku na srce, onoga o čemu je izlišno sporiti se, jer  je nesporno, za šta se sâm Vladika jednom zauvek pobrinuo i što uopšte na zavisi od nas, kao ni onih pre nas i posle nas. Bolje bi nam bilo da brinemo šta će o nama imati da kažu oni koji dođu posle nas, a to u ne tako maloj meri zavisi i od toga kako se pokažemo pred strogim, ali i pravičnim Njegoševim ogledalom. Pošto je ono duhovno, razbiti ga ne možemo, a kako je od najbistrijeg gorskog kristala, izmišljotinama, lažima i glupostima ni zamagliti ga nismo kadri. Zato i držim da su u svim sporenjima o Njegošu najvažnija ona koja se, uz (iskreno ili samo retoričko) priznavanje pesničke genijalnosti, vode o njegovoj navodnoj nesavremenosti i prevaziđenosti. To je, ujedno, i polje polemike na kojem učesnici  najviše, i nehotice, govore zapravo o samima sebi, jer suditi o Njegošu u datom vremenu uvek znači samopresuđivanje u transistorijskoj vertikali njegovog ogledala. To jeste metafizički, ali  i sasvim realno, zato što u ljudskim stvarima, pod uslovoma da se ne odreknemo ljudskosti, ne može biti fizike bez metafizike. To i jeste vrhovna muka, raspeće, ali i najuzvišeniji domet, kosmički proplamsaj sjedinjenja Njegoševog državništva, misli i poezije. Nedostižno, ali smerokazno.

Ko ne razume ili, iz nekih razloga, a češće uskogrudih i sebičnih interesa, ne želi da razume da Njegoš ne govori samo svom vremenu i svojim savremenicima, već svakom  vremenu i svim potomcima, promašiće u svakom važnom delanju, čak i ako se kratkoročno, pa i na duži rok,  i njemu i delu njegovog okruženja može činiti da je uspešan i da je razumeo svet. Ova istina, naravno, ne znači da bi, recimo, u dnevnoj politici trebalo doslovno primenjivati „recepturu“ iz „Gorskog vijenca“. Ni Vladika to, uostalom, nije činio.

 

SAVRŠENO POGREŠNO TUMAČENJE Svako podsećanje na to da je Njegoševa misao aktuelna i u našem vremenu od neistomišljenika, navodnih  zastupnika  duha modernog doba, dočekuje se s nadmoćnošću sažaljivog prezira i arogancijom onih koji sve vide bolje i, naravno, dalje. Zagledani u neke samo njima znane horizonte nove univerzalnosti, ovi prosvetiteljski žreci (post)modernosti uče da se  pogled mora odlučno okrenuti od Njegoša (i njemu sličnih lučonoša iz prošlosti) i usmeriti ka…? Ka čemu ili kome, to im je već manje jasno ili neprosvećenima namerno uskraćuju potpuno prosvetljenje. Možda većinu svojih sunarodnika i sugrađana (još uvek) ne smatraju sazrelim za šok duhovnog ozarenja mlazom nove univerzalnosti, iako su u svetu fizičkih realnosti njime u novije vreme bili i te kako izdašno šibani. Čekaju se neki novi ljudi, neki novi Srbi. Da nisu oni možda već tu? Da nismo to, možda, svi mi, samo preobraćenja još uvek nismo svesni, pa se zamajavamo „staromodnim“ Njegošem? U javnoj raspravi na stranicama „Politike“ (13.09.2013) o najprimerenijem načinu obeležavanja Njegoševog jubileja, pisac Igor Marojević, je „u svom opozicionom maniru mišljenja“ izneo za našu temu veoma zanimljivu i na svoj način paradigmatičnu tezu o tome da „ako u Srbiji želi da se nastavi s proslavama jubileja po merilima lokalnog vremena, i da bi nekim kulturnim radnicima bilo omogućeno da održe koliko-toliko unosne klanove sa nekim od značajnih pokojnika, svakako bi trebalo da ulože u podsećanje na Njegoša, jer je on bio talentovaniji pisac od mnogih koje smatramo klasicima. Ali, ukoliko u kulturu želi da se uključi promišljanje duha vremena, onda u ovaj jubilej ne bi trebalo uložiti ni dinara, osim možda u neka jezička istraživanja dela Njegoševa“. Marojević je svestan da je ovakav stav „možda u lokalnim uslovima radikalan, ali ako Srbija i srpska kultura hoće da se modernizuje, kako izmeniti parametre, ako ne na radikalan način. Na kraju krajeva, prevaga lokalnog osećanja za vreme nad univerzalnim ključni je problem našeg društva otkako smo se oslobodili Turaka“. Uz zahvalnost Marojeviću na tome što je sa visine svojih merila ipak blagonaklono ocenio umetnički talenat Njegošev i na dopuštanju da  mu je  jezik vredan lingvističkih istraživanja, mora se konstatovati da je njegovo rezonovanje istovremneno savršena  ilustracija tzv. drugosrbijanskih stavova i savršeno pogrešno razumevanje prirode i uloge Njegoševe pojave u kulturi srpskog naroda i u kulturi uopšte.

 

ČEGA BI SE JOŠ TREBALO ODREĆI? Da ne bi bilo nesporazuma, valja bez okolišenja reći da svakome razumnom i objektivnom mora biti jasno da isprazno svečarsko i idolopokloničko veličanje Njegoša, kao i ritualističko učenje stihova „Gorskog vijenca“ naizust i njihovo konverzacijsko citiranje u pogodnim prilikama, nikako nisu načini da se među našim savremenicima živom održi i delotvornošću u današnjem kontekstu stvaralački oplodi misao Njegoševa. Takvog neinventivnog i površno samo(za)dovoljnog iskazivanja navodne vernosti Njegoševom i kosovskom zavetu u našoj javnosti, uključujući i onu kulturnu i akademsku, odista ima previše i ono guši modernu kreativnost i zamagljuje vrletnu, ali i izazovnu stazu koja vodi ka okrepljujućem zdencu misli koja je u Vladikinom pesništvu dosegla neke od neosporno univerzalnih vrhunaca. Utoliko bi Marojević mogao biti u pravu. Teško je, međutim, prihvatiti da je uslov za „uključivanje duha vremena“ u srpsku kulturu neulaganje „ni dinara“ u obeležavanje Njegoševog jubileja, a još manje da bi radi modernizacije Srbije trebalo „radikalno izmeniti parametre“, uz podrazumevanje da je Njegoš jedan od tih parametara. „Originalni“, nečuveni zaključak da je „prevaga lokalnog osećanja  za vreme nad univerzalnim ključni problem našeg društva otkako smo se oslobodili Turaka“ istovremeno je enigmatičan i krajnje problematičan. A možda ga, kao „stari Srbi“, nismo pravilno ni razumeli. Kakve veze imaju Njegoš, oslobađanje od Turaka i navodna prevaga lokalnog vremena nad univerzalnim? Možemo samo da nagađamo. Ne bismo ponavljali već iznetu konstataciju da je nasilno razdvajanje dimenzija lokalnog i univerzalnog  kod Njegoša misaono načelno pogrešno, a analitički nedopustivo, kao i da, protumačena na stvaralački način, misao velikog državnika, teologa, mistika, filozofa i pesnika nikako ne može biti prepreka priključivanju duhu vremena, već sasvim obrnuto. Uz uslov, naravno, da znamo ko smo, odakle smo i kuda idemo, a za takvo identitetsko polazište od Njegoša nema čvršćeg oslonca. Što se pak tiče pozivanja na napuštanje logike „lokalnog osećanja za vreme“ (ma šta to značilo) u korist univerzalnog, slične dobronamerne apele nam u novije vreme usrdno upućuju neoosmanistički ideolozi i političari iz Turske, čiji je inače stav da su nesreće i sukobi balkanskih naroda, „opterećenih lokalnim osećanjem za vreme“, otpočele oslobađanjem od  viševekovnog osmanskog jarma i sticanjem nacionalne nezavisnosti.  Na kakvo „univerzalno osećanje za vreme“ nas danas upućuje Marojević i njegovi nikako malobrojni istomišljenici? I čega bi sve, sem Njegoša, od lokalnog trebalo da se odreknemo? Možda Vuka i Dositeja, opakih lokalista koje je, nekim čudom, raširenih ruku prihvatila kulturna Evropa njihovog vremena. Ili se tu misli  i na neuporedivo konkretnija i egzistencijalnija odricanja?

 

SAMOPONIŠTAVAJUĆA ODRICANJA No, ovim pitanjem izlazimo iz naše teme, ali ne i važenja pravila da je preduslov svih samoponištavajućih odricanja odricanje od samoga sebe, što podrazumeva prigrljivanje novih mitova i novih simbola, pošto je identitet pojedinca i naroda, ma koliko to  protagonistima tzv. druge Srbije (ili možda „nove Srbije“?) mrsko bilo, arhetipski neizbežno ukorenjen u humus mitskog i simboličkog. To su utvrdili veliki mislioci i naučnici koji svakako nisu bili neki zaostali Srbi s poremećenim osećanjem za odnos između lokalnog i univerzalnog. Zašto, pored tzv. druge, pominjemo i hipotetičku  „novu Srbiju“, odnosno „nove Srbe“? Pa jednostavno zato što ne može postojati neki novi Njegoš, već samo, u skladu sa Ekovim shvatanjem „otvorenog dela“, neprekidna linija  novih tumačenja Njegoša u horizontu stalnih promena koje su sinonim kretanja čovečanstva kroz istoriju. Njegoš, dakle, ostaje parametar, ali se kontinuirano prilagođavaju i izoštravaju analitička sredstva i estetička merila pristupa njegovom višeslojnom i višesmislenom delu. Ako nema novog Njegoša, da li je potrebno da se samoosveste neki „novi Srbi“ koji bi ga se u samoj njegovoj suštini mogli odreći, razbiti ili ignorisati to nemilosrdno, nesnosno ogledalo koje ih neprestano posmatra i proziva? Podsetimo se jedne prilike u kojoj se nekim svetskim dobročiniteljima učinilo, a i ponadali su se, da je novi narod podno Lovćena već stvoren.

U punom jeku žestokog sporenja o podizanju Njegoševog (Meštrovićevog) mauzoleja na Lovćenu 1969. godine došlo je i do jednog dugo vremena nepoznatog pokušaja intervencije Vatikana, odnosno pape Pavla VI. Iz dokumenta objavljenog tek 1995. godine, saznaje se da je papin specijalni izaslanik F. Palovineti, pošto je procenjeno da nije uputno da lično ide na Cetinje, iz Sarajeva uputio pismo mitropolitu Danilu, velikom protivniku izgradnje Mauzoleja. U pismu, čija je autentičnost prvo osporavana, a zatim potvrđena (o čemu pojedinosti sadrži pomenuta knjiga S. Kljakića i R. Pekovića), Palovineti, između ostalog, poručuje da je  Sveti otac papa zadovoljan onim što se postiglo i da predlaže „da bi bilo najbolje da si skine ona mala kapela i smjesti u Muzej ili Njeguše gdje bi odgovarala namjeni, gdje istorija toga vremena izumrlog naroda još jedino može da se vidi. Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajedničko sa nekadašnjim narodom orijentisanim velikosrpskom ideologijom koja je zloupotrijebila ovaj narod, koji eto, može se reći, potpuno izumire. Novi narod sa novim navikama i novim životom je narod budućnosti i novih pregnuća, pa je voljan Sveti otac papa da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga povrati u pravu Hristovu vjeru.“ Još pre više od četiri decenije srpski usrećitelji su, dakle, znali da ne može biti novog Njegoša, pa da bi zato staroga trebalo bespovratno pohraniti u muzej, a da je za budućnost bez Njegoša i „Gorskog vijenca“ neophodan jedan novi, drugačiji narod. Ponadali su se da je on već tada bio stvoren. Da su „parametri radikalno izmenjeni“, da je prevaziđena „prevaga lokalnog vremena nad univerzalnim“… I prevarili se. Iako je u međuvremenu uloženo mnogo svakovrsnog truda i sredstava da se njihova želja obistini, pa bi se oni danas s neuporedivo više razloga nego tada mogli poradovati da  već i jeste, verujemo da je i ovoga puta reč o prividu i opseni koji mogu potrajati, ali nikako i trajno opstati pred Njegoševim svetlim ogledalom.

Nemojmo stoga, voditi jalove rasprave, zaoštravati i produbljivati srpske podele, izmišljati „druge“ i „nove“ Srbije i Srbe, zbunjivati i zaluđivati građane ove napaćene i umorne zemlje. Pokušajmo se otvorenog srca i uma, ako je potrebno i s jezičkim tumačem u ruci, na način srpski i svetski, vratiti Njegošu. On nas nikada neće napustiti i izneveriti, a mi njega ne možemo i kad bismo hteli. To nam svojim  ponašanjem najuverljivije dokazuju upravo oni koji nas, navodno u ime naše sreće, pozivaju da ga zaboravimo i oglušimo se o  pouke njegove prevashodne mudrosti.

[/restrictedarea]