Јесмо ли заиста постали „нови народ“

Пише Дарко Танасковић

Мисао великог државника, теолога, мистика, филозофа и песника никако не може бити препрека прикључивању духу времена, већ сасвим обрнуто. Уз услов, наравно, да знамо ко смо, одакле смо и куда идемо, а за такво идентитетско полазиште од Његоша нема чвршћег ослонца

У народним причама и бајкама многих народа јавља се мотив разбијеног огледала. Такви мотиви обично одражавају неку општељудску особину или ситуацију која се често понавља, па су стога и постали универзални симболички топоси разумљиви у сваком времену и на свим просторима цивилизованог света. Огледало по правилу разбијају они који нису задовољни  ликом који им оно верно и непоткупљиво враћа. Тако је, рецимо, зла краљица разбила огледало које јој је рекло да је сирота Снежана лепша од ње. Народна мудрост нас такође, кроз наравоученија истих прича и бајки, учи да разбијање огледала никако није начин да се поништи истина коју оно сведочи, а још мање да се улепша сопствени лик. Ниједан разбијач огледала није доживео срећан крај, бар у причама и бајкама. Знано је, међутим, да се народне умотворине, плод вековне мудрости многих поколења, никако не односе само на измишљени, бајковити свет, већ да су и саме својеврсна огледала судбине човека и човечанства.

ОГЛЕДАЛА – ДУХОВНА И ВЕЧНА Штета је што нам бајке читају или их читамо само у најранијем узрасту, у невином детињству, кад их доживљавамо као један нестварни свет паралелан, али и неповезан с нашим. Колико ли смо само пута, казујући  или читајући бајке својој деци, а нарочито унуцима, на тренутак застали, замислили се и у мислима одлутали уназад, пределима животног искуства, схвативши шта нам све  сазнајно и опомињуће приче „за пред спавање“ заправо нуде? Зато, ако већ више не читамо митолошке приче и бајке из старине, будимо бар опрезни с огледалима. Не покушавајмо их разбити, ма колико неодољива била жеља да то учинимо – о главу ће нам се обити. Не премазујмо их густим намазима лажи и (само)обмана – њихова истина незаустављиво ће зрачити онима који виде, поготово ако је реч о огледалима духовним и вечним. А за Србе је Његош управо такво Богом дано, али  и Сатаном проклето, вечно огледало. У реду је по томе с Епом о Гилгамешу, Хомером, Заратустром, Конфучијем, Дантеом, Шекспиром, Сервантесом, Гетеом… Мало ће ко ову тврдњу порећи, али се многи понашају као да се она односи на неко прошло време и на неке претходне Србе, а да за савременике његове поруке и поуке, а особито његова етика, не само да немају истинског значаја, већ чак могу бити штетне у напору прилагођавања духу модерног  времена. Нема тежег огрешења и опасније заблуде од таквог приступа класичним, универзално и трајно актуелним врелима светске духовне и културне баштине! Није ли, уосталом, и један тако велики позоришни новатор као што је Станиславски посведочио да нема ничег модернијег од добре класике. Под условом да има кога да је разуме и оно што је у њој свевремено веродостојно представи својим савременицима.

Расправе које о Његошу већ деценијама непрестано с променљивим интензитетом трају, а које су се нарочито разгореле у последње време, поводом 200-годишњице песниковог рођења, а понајвише у вези с начином њеног (не)обележавања, и које су суштински готово без изузетка биле и остале идеолошко-политички, а не духовно или културно мотивисане, уверљив су показатељ да је пред његовим свевидећим огледалом тешко, по речима Старине Новака „стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Нарочито постојати! Немогуће је на неколиким страницама наводити шта се све казује и пише за и против Његоша. Све је то, уосталом, махом добро познато и свима доступно. Ограничићемо се, стога, на констатацију да су и они који величају и бране ловћенског Владику (премда њему никаква одбрана потребна није!) и они који га историјски, морално и са становишта измењеног времена и система вредности оспоравају, потпуно свесни да је реч о величини која обавезује и која се, једноставно, не може пренебрегнути или прећутати. Нарочито су болно тога свесни управо они који би највише волели да се владика Раде и творац „Луче микрокозма“, „Горског вијенца“  и „Шћепана Малог“ никада није ни родио. Није, стога, ни случајно то што се толико спорило баш о месту његовог последњег починка и што је седам пута сахрањиван, како и гласи наслов правовремене и изузетно корисне књиге Слободана Кљакића и Ратка Пековића („Седам Његошевих сахрана. Ка Његошевом коначном почивалишту“, Београд, 2013).

 

[restrictedarea]

РАСПЕЋЕ ДРЖАВНИШТВА, МИСЛИ И ПОЕЗИЈЕ Будући бесмртан, Владика ни мртав није давао мира својим  пигмејским мрзитељима и прогонитељима, али ни самозваним старатељима, па су се својски трудили да му се кости не одморе онде и онако како је он то аманетом јасно одредио.

Споран је и даље Мештровићев маузолеј на Ловћену, спорно је тумачење „Горског вијенца“ у координатама наших  верских и националних деоба, разилажења и сукобљавања, спорно је национално својатање овог изричито и нераздвојиво  српског и црногорског великана, и његово сабијање у Прокрустову постељу магаломанских културних нарцисоидности, спорно је недостојно српско-црногорско политичко калкулисање и дозирање значаја који ће се званично дати обележавању Његошевог јубилеја… много је тога о чему се поводом Његоша расправља, може и мора расправљати. А још је више, руку на срце, онога о чему је излишно спорити се, јер  је неспорно, за шта се сâм Владика једном заувек побринуо и што уопште на зависи од нас, као ни оних пре нас и после нас. Боље би нам било да бринемо шта ће о нама имати да кажу они који дођу после нас, а то у не тако малој мери зависи и од тога како се покажемо пред строгим, али и правичним Његошевим огледалом. Пошто је оно духовно, разбити га не можемо, а како је од најбистријег горског кристала, измишљотинама, лажима и глупостима ни замаглити га нисмо кадри. Зато и држим да су у свим спорењима о Његошу најважнија она која се, уз (искрено или само реторичко) признавање песничке генијалности, воде о његовој наводној несавремености и превазиђености. То је, уједно, и поље полемике на којем учесници  највише, и нехотице, говоре заправо о самима себи, јер судити о Његошу у датом времену увек значи самопресуђивање у трансисторијској вертикали његовог огледала. То јесте метафизички, али  и сасвим реално, зато што у људским стварима, под условома да се не одрекнемо људскости, не може бити физике без метафизике. То и јесте врховна мука, распеће, али и најузвишенији домет, космички пропламсај сједињења Његошевог државништва, мисли и поезије. Недостижно, али смероказно.

Ко не разуме или, из неких разлога, а чешће ускогрудих и себичних интереса, не жели да разуме да Његош не говори само свом времену и својим савременицима, већ сваком  времену и свим потомцима, промашиће у сваком важном делању, чак и ако се краткорочно, па и на дужи рок,  и њему и делу његовог окружења може чинити да је успешан и да је разумео свет. Ова истина, наравно, не значи да би, рецимо, у дневној политици требало дословно примењивати „рецептуру“ из „Горског вијенца“. Ни Владика то, уосталом, није чинио.

 

САВРШЕНО ПОГРЕШНО ТУМАЧЕЊЕ Свако подсећање на то да је Његошева мисао актуелна и у нашем времену од неистомишљеника, наводних  заступника  духа модерног доба, дочекује се с надмоћношћу сажаљивог презира и ароганцијом оних који све виде боље и, наравно, даље. Загледани у неке само њима знане хоризонте нове универзалности, ови просветитељски жреци (пост)модерности уче да се  поглед мора одлучно окренути од Његоша (и њему сличних лучоноша из прошлости) и усмерити ка…? Ка чему или коме, то им је већ мање јасно или непросвећенима намерно ускраћују потпуно просветљење. Можда већину својих сународника и суграђана (још увек) не сматрају сазрелим за шок духовног озарења млазом нове универзалности, иако су у свету физичких реалности њиме у новије време били и те како издашно шибани. Чекају се неки нови људи, неки нови Срби. Да нису они можда већ ту? Да нисмо то, можда, сви ми, само преобраћења још увек нисмо свесни, па се замајавамо „старомодним“ Његошем? У јавној расправи на страницама „Политике“ (13.09.2013) о најпримеренијем начину обележавања Његошевог јубилеја, писац Игор Маројевић, је „у свом опозиционом маниру мишљења“ изнео за нашу тему веома занимљиву и на свој начин парадигматичну тезу о томе да „ако у Србији жели да се настави с прославама јубилеја по мерилима локалног времена, и да би неким културним радницима било омогућено да одрже колико-толико уносне кланове са неким од значајних покојника, свакако би требало да уложе у подсећање на Његоша, јер је он био талентованији писац од многих које сматрамо класицима. Али, уколико у културу жели да се укључи промишљање духа времена, онда у овај јубилеј не би требало уложити ни динара, осим можда у нека језичка истраживања дела Његошева“. Маројевић је свестан да је овакав став „можда у локалним условима радикалан, али ако Србија и српска култура хоће да се модернизује, како изменити параметре, ако не на радикалан начин. На крају крајева, превага локалног осећања за време над универзалним кључни је проблем нашег друштва откако смо се ослободили Турака“. Уз захвалност Маројевићу на томе што је са висине својих мерила ипак благонаклоно оценио уметнички таленат Његошев и на допуштању да  му је  језик вредан лингвистичких истраживања, мора се констатовати да је његово резоновање истовремнено савршена  илустрација тзв. другосрбијанских ставова и савршено погрешно разумевање природе и улоге Његошеве појаве у култури српског народа и у култури уопште.

 

ЧЕГА БИ СЕ ЈОШ ТРЕБАЛО ОДРЕЋИ? Да не би било неспоразума, ваља без околишења рећи да свакоме разумном и објективном мора бити јасно да испразно свечарско и идолопоклоничко величање Његоша, као и ритуалистичко учење стихова „Горског вијенца“ наизуст и њихово конверзацијско цитирање у погодним приликама, никако нису начини да се међу нашим савременицима живом одржи и делотворношћу у данашњем контексту стваралачки оплоди мисао Његошева. Таквог неинвентивног и површно само(за)довољног исказивања наводне верности Његошевом и косовском завету у нашој јавности, укључујући и ону културну и академску, одиста има превише и оно гуши модерну креативност и замагљује врлетну, али и изазовну стазу која води ка окрепљујућем зденцу мисли која је у Владикином песништву досегла неке од неоспорно универзалних врхунаца. Утолико би Маројевић могао бити у праву. Тешко је, међутим, прихватити да је услов за „укључивање духа времена“ у српску културу неулагање „ни динара“ у обележавање Његошевог јубилеја, а још мање да би ради модернизације Србије требало „радикално изменити параметре“, уз подразумевање да је Његош један од тих параметара. „Оригинални“, нечувени закључак да је „превага локалног осећања  за време над универзалним кључни проблем нашег друштва откако смо се ослободили Турака“ истовремено је енигматичан и крајње проблематичан. А можда га, као „стари Срби“, нисмо правилно ни разумели. Какве везе имају Његош, ослобађање од Турака и наводна превага локалног времена над универзалним? Можемо само да нагађамо. Не бисмо понављали већ изнету констатацију да је насилно раздвајање димензија локалног и универзалног  код Његоша мисаоно начелно погрешно, а аналитички недопустиво, као и да, протумачена на стваралачки начин, мисао великог државника, теолога, мистика, филозофа и песника никако не може бити препрека прикључивању духу времена, већ сасвим обрнуто. Уз услов, наравно, да знамо ко смо, одакле смо и куда идемо, а за такво идентитетско полазиште од Његоша нема чвршћег ослонца. Што се пак тиче позивања на напуштање логике „локалног осећања за време“ (ма шта то значило) у корист универзалног, сличне добронамерне апеле нам у новије време усрдно упућују неоосманистички идеолози и политичари из Турске, чији је иначе став да су несреће и сукоби балканских народа, „оптерећених локалним осећањем за време“, отпочеле ослобађањем од  вишевековног османског јарма и стицањем националне независности.  На какво „универзално осећање за време“ нас данас упућује Маројевић и његови никако малобројни истомишљеници? И чега би све, сем Његоша, од локалног требало да се одрекнемо? Можда Вука и Доситеја, опаких локалиста које је, неким чудом, раширених руку прихватила културна Европа њиховог времена. Или се ту мисли  и на неупоредиво конкретнија и егзистенцијалнија одрицања?

 

САМОПОНИШТАВАЈУЋА ОДРИЦАЊА Но, овим питањем излазимо из наше теме, али не и важења правила да је предуслов свих самопоништавајућих одрицања одрицање од самога себе, што подразумева пригрљивање нових митова и нових симбола, пошто је идентитет појединца и народа, ма колико то  протагонистима тзв. друге Србије (или можда „нове Србије“?) мрско било, архетипски неизбежно укорењен у хумус митског и симболичког. То су утврдили велики мислиоци и научници који свакако нису били неки заостали Срби с поремећеним осећањем за однос између локалног и универзалног. Зашто, поред тзв. друге, помињемо и хипотетичку  „нову Србију“, односно „нове Србе“? Па једноставно зато што не може постојати неки нови Његош, већ само, у складу са Ековим схватањем „отвореног дела“, непрекидна линија  нових тумачења Његоша у хоризонту сталних промена које су синоним кретања човечанства кроз историју. Његош, дакле, остаје параметар, али се континуирано прилагођавају и изоштравају аналитичка средства и естетичка мерила приступа његовом вишеслојном и вишесмисленом делу. Ако нема новог Његоша, да ли је потребно да се самоосвесте неки „нови Срби“ који би га се у самој његовој суштини могли одрећи, разбити или игнорисати то немилосрдно, несносно огледало које их непрестано посматра и прозива? Подсетимо се једне прилике у којој се неким светским доброчинитељима учинило, а и понадали су се, да је нови народ подно Ловћена већ створен.

У пуном јеку жестоког спорења о подизању Његошевог (Мештровићевог) маузолеја на Ловћену 1969. године дошло је и до једног дуго времена непознатог покушаја интервенције Ватикана, односно папе Павла VI. Из документа објављеног тек 1995. године, сазнаје се да је папин специјални изасланик Ф. Паловинети, пошто је процењено да није упутно да лично иде на Цетиње, из Сарајева упутио писмо митрополиту Данилу, великом противнику изградње Маузолеја. У писму, чија је аутентичност прво оспоравана, а затим потврђена (о чему појединости садржи поменута књига С. Кљакића и Р. Пековића), Паловинети, између осталог, поручује да је  Свети отац папа задовољан оним што се постигло и да предлаже „да би било најбоље да си скине она мала капела и смјести у Музеј или Његуше гдје би одговарала намјени, гдје историја тога времена изумрлог народа још једино може да се види. Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотријебила овај народ, који ето, може се рећи, потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Свети отац папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру.“ Још пре више од четири деценије српски усрећитељи су, дакле, знали да не може бити новог Његоша, па да би зато старога требало бесповратно похранити у музеј, а да је за будућност без Његоша и „Горског вијенца“ неопходан један нови, другачији народ. Понадали су се да је он већ тада био створен. Да су „параметри радикално измењени“, да је превазиђена „превага локалног времена над универзалним“… И преварили се. Иако је у међувремену уложено много сваковрсног труда и средстава да се њихова жеља обистини, па би се они данас с неупоредиво више разлога него тада могли порадовати да  већ и јесте, верујемо да је и овога пута реч о привиду и опсени који могу потрајати, али никако и трајно опстати пред Његошевим светлим огледалом.

Немојмо стога, водити јалове расправе, заоштравати и продубљивати српске поделе, измишљати „друге“ и „нове“ Србије и Србе, збуњивати и залуђивати грађане ове напаћене и уморне земље. Покушајмо се отвореног срца и ума, ако је потребно и с језичким тумачем у руци, на начин српски и светски, вратити Његошу. Он нас никада неће напустити и изневерити, а ми њега не можемо и кад бисмо хтели. То нам својим  понашањем најуверљивије доказују управо они који нас, наводно у име наше среће, позивају да га заборавимо и оглушимо се о  поуке његове превасходне мудрости.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Dasmo u srcu sačuvali bar jednu bajku,ili poučnu basnu,verovatno bi više znali,bili bolju ljudi,i,svojoj deci umesto zatupljujućih video igrica,glupih mobilnih telefona čitali bajke,izrastali bi u plemenite ljude.Mi smo zaista postali neko drugi.Njegoš je najbolje poznavao svoj narod.U jednoj noći je zavapio”Kud ću jadan, skim ću i kako ću”1916god.Dis piše,aktuelno i danas”A,bili smo divnimi,mezimci slave.Strah smo zadavali dušmaninu svom.Imali smo dušu i krv rase zdrave.A sad?Ko smo sada?I gde je naš dom?”Sve štogod je imo sve je Srbin dao.Sad bez zemlje svoje al još za nju mre.A mrak i crn užas otađbinom pao.On čeka,jer ume da preživi sve.Nek čeka!Jer on je nekad reko,ovo.”Zlu svakome mora jednom doći kraj”Nek čeka!Jer ide sasvim doba novo,Sasvim nova mis,osasvim novi sjaj”.Vreme je,novih smena povratka zemlje na pravi put.Srbine-Razbudi se,kasnije će biti teže!

  2. Хвала професору на вредном `осврту`… Јасно је, како је ништав сваки покушај да се духовно посматра очима материјалних интереса, – пусто празнословље, на осуду оних који му, у својој површности прибегавају ?! Ипак, земаљска `огледала`, нису вечна, о чему Апостол народа говори у `Химни Љубави` : ” Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично а онда ћу познати као што бих познат. ” ( 1 Коринћанима, 13.12) али, свеједно, трају, док је и овог света ?! А о тим локалним `временима`, као о кварењу Закона и времена, речено је већ, пре 25 векова ?! Његошеви `опоненти` можда и нису читали његову песму “Орао и свиња” или `Писмо једном тршћанину` из 1848, али њихов `газда`, зна о чему се ради ?! Владика Раде остаје као `параметар`, као и сви светитељи – `црте лица` Господа Исуса Христа, прослављен од Бога, кога је сам, љубављу према Богу и ближњима свесрдно својим делом прослављао ?! А кога су то све, до сада `елите` прослављале, – остаје у мраку прошлих векова, и – заборава ?!…. Интересантан `случај` писма Паловинетија, да је Ватикану и комунистички `глобализам` био ближи и дражи, од Православља ??? А ако читамо једно друго, велико српско `огледало` – Св. владику Николаја Велимировића, сазнаћемо, да је лажним пророцима итекако сметало и само присуство моштију светих ?! И, да завршимо стиховима из Охридског пролога (за 13.08), о релативности земаљског : “Знање и имање на земљи остаје/ Тело и одело гробу се предаје/ Душа, само душа још се спасти може/ Труди се и моли: помози ми Боже ! “

  3. Srbi i Srpstvo, sa svim svojim manama i vrlinama, ne pocinju primanjem hriscanstva traju mnogo duze al o tome se nikako ili malo pise. Ko to brani?????

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *