Hajka

Piše Milan Ćosić

Da li je izlaganje Gorice Mojović za govornicom u republičkoj Skupštini potvrda da se priprema ili je već u toku obnova političke cenzure nad naukom

Na zasedanju Skupštine Republike Srbije 2. 9. 2009. godine (izbor novih ministara), poslanica DS-a Gorica Mojović je ostrašćenim ideološko-represivnim jezikom „utvrdila“ da problemi u prethodnom mandatu Ministarstva kulture nisu ni „budžet na istorijskom minimumu, ni nedostatak medijske i kulturne strategije, ni imenovanje po partiji, već stvaranje atmosfere podele na patriote i izdajnike, obnavljanje tih starih-novih podela, zagovaranje najkonzervativnijeg tradicionalizma i mitologozivanih vrednosti iz one bajke o nebeskoj Srbiji“.
Naravno, ništa od ovoga nije tačno, osim činjenice da u vreme vlasti Gorice Mojović u kulturi Republike i Grada Beograda, što iz pozadine, što na sceni, nije bilo nikakve strategije, a pljuštala su imenovanja po liniji Demokratske stranke. Drugi deo njene izjave je potpuna izmišljotina, izrečena u transu netrpeljivosti prema Ministarstvu na čijem je čelu bio Bratislav Petković. Može li da navede odluku ili stav o podeli na patriote i izdajnike, osim ako ne smatra da je zalaganje za patriotske vrednosti samim tim i podela o kojoj je reč. Takav zaključak nije primeren ni osnovnoškolskom obrazovanju. Gde je ova poslanica DS-a videla „najkonzervativniji tradicionalizam i mitologizovanje vrednosti nebeske Srbije“? Iz ovakve izmišljotine krije se napad na kulturnu tradiciju koja je deo svake odgovorne kulturne politike. Obrušavanje na tradicionalizam i mitologizovanje (izmišljeno) skrivalica je za sopstveni pogled na kulturu, a to je odbacivanje nacionalnih vrednosti u kulturnoj politici. To je kultura za koju se zauzima poslanica Demokratske stranke.
Kad jednom krenete ovim putem, morate da nastavite. U strasti da dokaže kako nije problem u kulturi ni budžet, ni strategija, već atmosfera podela u kulturi, Gorica Mojović, izmišljenostima dodaje i poziva na represiju u sferi javnog govora, a posebno u oblasti naučnih istraživanja.
Najpre, obnavlja jednu laž o „sastavljačima spiskova nepatriotskih umetnika“. Ta laž se ponavlja u redovima Demokratske stranke čime pokazuju kakav im je odnos prema činjenicama. Niko nije pravio takav spisak osim DS koja je na svom sajtu istakla imena onih umetnika koji su je podržali. Ako neko kritički analizira taj spisak nije reč o nepatriotskim umetnicima, već o političkom opredeljenju, što je legitimno u demokratskoj utakmici. Niko nije tražio zabrane njihovog delovanja i stvaranja. To važi i za antisrpske filmove. Ako neko u javnosti smatra da je neki film antisrpski, pravo je svakoga u javnosti da to osporava i da se ne složi. I ovde nema ni odluke, ni zvaničnog stava o antisrpskim filmovima, već o pojedinačnim ocenama takvih filmova.
A posebna pretnja koju je izrekla Gorica Mojović, upućena je naučnicima koji se bave temom „srboljubaca i rodomrzaca“. Takav napad iz skupštinske klupe Republike Srbije, dakle najvišeg zakonodavnog tela se odavno nije čuo. Neminovanog naučnika, a takav iskaz implicitno pogađa sve naučnike u Srbiji, ona je brutalno osudila sa vrha svoje partijskopolitičke hijerarhije. Takvim rečima ugrozila je moralni i profesionalni integritet svakog ko se bavi naučnim istraživanjima, a istovremeno, napada na slobodu naučnog istraživanja koju jemči Ustav ove države. Iako ne pripada naučnoj zajednici, ona je posegla za starim komunističkim rečnikom kada su se nepodobna naučna dela zabranjivala i ideološki proskribovala zbog navodno skrivenih sadržaja. Ovakav govor u Skupštini je poziv na obnavljanje atmosfere u kojoj je ideološka i politička reč iznad naučne. Ovakav povratak na stari govor iz jednopartijskog jednoumlja ne samo da unosti zabrinutost za demokratski i slobodan razvoj Srbije, već i duboko šteti Republici na njenom putu u Evropu.
Šta nam je činiti? Odlučno bi trebalo odbiti kritike iz političkih klupa nekompetentnih osoba da etiketiraju naučna dela. Naučna argumentacija može da se ospori samo sa stanovišta standardnih formi akademske rasprave. Potrebno je ujedinjenje intelektualaca koji nepokolebljivo i bez odlaganja osuđuju represivni govor iz zakonodavne grane vlasti. Akademska javnost bi to trebalo da osudi, a teoretičari demokratije da pokažu kako ispod demokratske retorike proviruje jednoumlje i pretnja slobodi mišljenja i pisanja.