Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Komemorativnom ceremonijom na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik obeležena 95. godišnjica proboja Solunskog fronta. Podvig najslavnijeg naraštaja u našoj istoriji daje putokaze i za današnju generaciju, poručio ministar Ivan Tasovac na Zejtinliku.
Na srpskom vojničkom groblju Zejtinliku kod Soluna obeležena je 95. godišnjica proboja Solunskog fronta. Vence su položile delegacije Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, Ministarstva rada, zvaničnika Grčke i diplomata tadašnjih sila saveznica: Francuske, Velike Britanije, Rusije i Italije.
“Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka do krajnjih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebivom voljom i nadom u Boga – junaci, napred u otadžbinu”.
Ovako je, pre 95 godina, glasila naredba srpske Vrhovne komande izdata uoči početka jedne od najvećih operacija u Prvom svetskom ratu – proboja Solunskog fronta.
Solunski front je probijen u ofanzivi koja je počela sredinom septemba, a rezultat toga bila je kapitulacija Bugarske, ubrzo Austro-ugarske, a zatim i Nemačke, čime je završen Prvi svetski rat.
Srpska vojska je nakon proboja Solunskog fronta oslobodila Srbiju, a potom i sve zemlje koje su potom uključene u novu zajedničku državu – Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, proglašenu u Beogradu 1. decembra 1918. godine, na čijem čelu je bio rengent Aleksandar Karađorđević.
Srpska vojska je na Solunski front prebačena u proleće 1916. godine i to sa grčkog ostrva Krf, gde se oporavljala posle golgote kroz koju je prošla tokom povlačenja kroz Albaniju u zimu 1915-1916.
Na Solunskom frontu sa jedne strane nalazili su se francuski, britanski i srpski vojnici, potom i Rusi, a njima se kasnije priključio i jedan broj Grka i Italijana, dok su se sa druge strane ukopani u rovove nalazili austro-ugarski, nemački i bugarski vojnici.
Za komandanta je izabran francuski general Franše d’Epere, koji je u junu 1918. godine održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom Karađorđevićem kada je odlučeno da ofanziva počne sredinom septembra (po starom kalendaru, prim. red) na sektoru Dobro polje – Veternik – Kozjak na kome se nalazila srpska vojska.
Srpska vojska je bila podeljena u dve armije – Prvu pod komandom Petra Bojovića i Drugu armiju pod komandom Stepe Stepanovića, dok je komandant Štaba bio vojvoda Živojin Mišić.
Vojska Kraljevine Srbije tada je imala tada šest divizija sa 140.000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovoljaca.
Pad četiri imperije
Kao posledica Prvog svetskog rata čak četiri velike imperije koje su, na ovaj ili onaj način vekovima postojala, prestale su da postoje – Austro-ugarska, Turska, Rusija, Nemačka, a formiran je niz novih nacionalnih država, među kojima i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Srbija je u tom ratu ukupno izgubila, koliko se zna, 1.248.136 stanovnika, odnosno 28 odsto.
U stvarnosti taj procenat je mnogo veći kada se imaju u vidu državni okviri Srbije od pre Balkanskih ratova, koji su i po sastavu stanovništva, izneli “na svojim leđima” čitav taj rat, uz bitnu pomoć desetina hiljada Srba dobrovoljaca sa prostora nekadašnje Austro-ugarske.
Pobede srpske vojske krunisane su odlukama Srba iz do tada neoslobođenih krajeva da se prisajedine Srbiji, tako se Vojvodina prisajedinila Srbiji 25. novembra 1918. (Srem dan ranije), a Crna Gora 26. novembra.
Potom je usledilo proglašenje ujedinjenja 1. decembra 1918. godine kada je regent Aleksandar Karađorđević, u palati Krsmanović na Terazijama u Beogradu, proglasio stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.
Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala više od 707.000 ljudi, odnosno 24 odsto ukupnog stanovništva. Bilo je to 40 odsto ukupnog broja muškog stanovništva, daleko više od bilo koje zaraćene zemlje.
Ukupno, zaraćene strane u Prvom svetskom ratu mobilisale su oko 70 miliona vojnika, a poginulo je ili stradalo na drugi način probližno 20 miliona.
Čini se sve,da se umanji značaj proslave stogodišnjice proboja Solunskog fronta,ako ne i sasvim obeznačaji.Citiraću rečenicu našeg,velikog pisca-akademika Ćosića:”Niko nezna šta su muke teške,dok ne pređe Albaniju peške”.Da bi bolje sagledali veličinu i značaj,duge epopeje stradanja,od 1914g do 1918,s manjim predahom,treba čitati Ćosića,naročito knjigu “Vreme smrti”.Koji i koliki nadčovečanski napori,koja veličina ljubavi prema svojoj zemlji i slobodi.Naročito,zadivljujuća,da ne kažem fascinantna,sanjarenja mladog momka,koji sanja svoj šljivik,mesečinu i svoju dragu,čežnju za kućom i kućnim pragom.Iz te plemenite čežnje,crpeo je snagu,da pobedi mnogo ljudskijeg i bolje naoružanog neprijatelja.Da nije bilo njih,hrabrih,i,odanih otađbini nebi bilo ni nas,ni budućih pokolenja.Po neljudskosti vlade koja nas zastupa,prodanim dušama,po mrziteljima Srbije,treba nevini,rodoljubivi Gavro da bude proglašen krivim i još teroristom,da se srpske muke,srpska veličina svede na beznačajno,nešto,što nije ni postojalo.Kradu nam ime,otimaju slobodu,propisuju način življenja,mešaju se u vaspitanje dece,deca nikad nevaspitanija.Hoće nam zabraniti udisanje vazduha?Austrija je nama objavila rat,morali smo ga prihvatiti.Odnos naših Solunaca prema neprijateljskom borcu,bio je više nego čovečan,nisu nam trebali Ženevski standardi,i propisi,no načela ljudskosti,koji su nasledno u nama.Nama se zamera i ne prašta,kako smo se uopšte smeli braniti.treba nas utući u svim oblicima.Dali je i jedan narod kompletno sa suverenom morao otići iz svoje zemlje,i,vratiti se kao pobednik,e,to njih boli.U,svim tim mukama,možemo zahvaliti pravoslavnim Grcima što smo preživeli.O,tome svedoče slavni grobovi na Zejtinliku.Od tada smo stvorili neprijatelje sila.Smeta im što nismo,poniženi i zgaženi,bili smo gordi i ponosni imali smo i čime.A,oni,kukavice,svi ti silni,jer samo kukavice jesu krvoloci.Hrabar čovek je častan,ponosi se svojom čovečnošću.Verujem,negde duboko u sebi,da ćemo kao izuzetno pametan narod,pronaći svoj put,i,ako su se izdajicepotrudile da ga zauvek zatru.Živela ona zdrava i veličanstvena Srbija,živeli Solunci u nama,živeo naš Gavro dok je sunca i meseca!U pamet se braćo Srbi!
Moja porodica dala je tri ratnika i to kaplara. Svi su prosli golgotu albanskih gudura, dvolicnost arnauta, drskost italijana i mnogo toga jos. Vratili su se svi svojoj kuci, kako su mi i sami govorili ,,znali smo da ratujemo,,. Njihova odlicja i sada krase vitrine praunuka a ima ih hvala bogu. Pamtili su svaku kotu, svaki pucanj. Pricali su mi mnogo toga sta su preziveli u tudjoj zemlji, o transportu brodovima i ,,svapskim sumarenima,, kako su zvali podmornice. Pricali su mi i o tome da nije bas sve islo sa grcima kako treba a bogme i sa ostalim saveznicima. Juris ,,timocana,, bio je silovit, nezadrziv. Najveca briga generala Gambete bila je da ih sustigne i napravi demarkacionu liniju izmedju srpske vojske i bugarske. Bojao se covek za bugare. Tako su crnci dosli u Negotin. Nisu imali puno hvale za nazovi saveznike a to su moji preci i ja ih postujem i verujem im. Mnogo toga sam od njih cuo….