Годишњица пробоја Солунског фронта

Комеморативном церемонијом на српском војничком гробљу Зејтинлик обележена 95. годишњица пробоја Солунског фронта. Подвиг најславнијег нараштаја у нашој историји даје путоказе и за данашњу генерацију, поручио министар Иван Тасовац на Зејтинлику.

На српском војничком гробљу Зејтинлику код Солуна обележена је 95. годишњица пробоја Солунског фронта. Венце су положиле делегације Министарства одбране и Војске Србије, Министарства рада, званичника Грчке и дипломата тадашњих сила савезница: Француске, Велике Британије, Русије и Италије.

“Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци, напред у отаџбину”.

Овако је, пре 95 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта.

Солунски фронт је пробијен у офанзиви која је почела средином септемба, а резултат тога била је капитулација Бугарске, убрзо Аустро-угарске, а затим и Немачке, чиме је завршен Први светски рат.

Српска војска је након пробоја Солунског фронта ослободила Србију, а потом и све земље које су потом укључене у нову заједничку државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, проглашену у Београду 1. децембра 1918. године, на чијем челу је био ренгент Александар Карађорђевић.

Српска војска је на Солунски фронт пребачена у пролеће 1916. године и то са грчког острва Крф, где се опорављала после голготе кроз коју је прошла током повлачења кроз Албанију у зиму 1915-1916.

На Солунском фронту са једне стране налазили су се француски, британски и српски војници, потом и Руси, а њима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су се са друге стране укопани у ровове налазили аустро-угарски, немачки и бугарски војници.

За команданта је изабран француски генерал Франше д’Епере, који је у јуну 1918. године одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром Карађорђевићем када је одлучено да офанзива почне средином септембра (по старом календару, прим. ред) на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на коме се налазила српска војска.

Српска војска је била подељена у две армије – Прву под командом Петра Бојовића и Другу армију под командом Степе Степановића, док је командант Штаба био војвода Живојин Мишић.

Војска Краљевине Србије тада је имала тада шест дивизија са 140.000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Пад четири империје 

Као последица Првог светског рата чак четири велике империје које су, на овај или онај начин вековима постојала, престале су да постоје – Аустро-угарска, Турска, Русија, Немачка, а формиран је низ нових националних држава, међу којима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Србија је у том рату укупно изгубила, колико се зна, 1.248.136 становника, односно 28 одсто.

У стварности тај проценат је много већи када се имају у виду државни оквири Србије од пре Балканских ратова, који су и по саставу становништва, изнели “на својим леђима” читав тај рат, уз битну помоћ десетина хиљада Срба добровољаца са простора некадашње Аустро-угарске.

Победе српске војске крунисане су одлукама Срба из до тада неослобођених крајева да се присаједине Србији, тако се Војводина присајединила Србији 25. новембра 1918. (Срем дан раније), а Црна Гора 26. новембра.

Потом је уследило проглашење уједињења 1. децембра 1918. године када је регент Александар Карађорђевић, у палати Крсмановић на Теразијама у Београду, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Према меморандуму Делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу, Србија је од јула 1914. до октобра 1915. мобилисала више од 707.000 људи, односно 24 одсто укупног становништва. Било је то 40 одсто укупног броја мушког становништва, далеко више од било које зараћене земље.

Укупно, зараћене стране у Првом светском рату мобилисале су око 70 милиона војника, а погинуло је или страдало на други начин проближно 20 милиона.

2 коментара

  1. Čini se sve,da se umanji značaj proslave stogodišnjice proboja Solunskog fronta,ako ne i sasvim obeznačaji.Citiraću rečenicu našeg,velikog pisca-akademika Ćosića:”Niko nezna šta su muke teške,dok ne pređe Albaniju peške”.Da bi bolje sagledali veličinu i značaj,duge epopeje stradanja,od 1914g do 1918,s manjim predahom,treba čitati Ćosića,naročito knjigu “Vreme smrti”.Koji i koliki nadčovečanski napori,koja veličina ljubavi prema svojoj zemlji i slobodi.Naročito,zadivljujuća,da ne kažem fascinantna,sanjarenja mladog momka,koji sanja svoj šljivik,mesečinu i svoju dragu,čežnju za kućom i kućnim pragom.Iz te plemenite čežnje,crpeo je snagu,da pobedi mnogo ljudskijeg i bolje naoružanog neprijatelja.Da nije bilo njih,hrabrih,i,odanih otađbini nebi bilo ni nas,ni budućih pokolenja.Po neljudskosti vlade koja nas zastupa,prodanim dušama,po mrziteljima Srbije,treba nevini,rodoljubivi Gavro da bude proglašen krivim i još teroristom,da se srpske muke,srpska veličina svede na beznačajno,nešto,što nije ni postojalo.Kradu nam ime,otimaju slobodu,propisuju način življenja,mešaju se u vaspitanje dece,deca nikad nevaspitanija.Hoće nam zabraniti udisanje vazduha?Austrija je nama objavila rat,morali smo ga prihvatiti.Odnos naših Solunaca prema neprijateljskom borcu,bio je više nego čovečan,nisu nam trebali Ženevski standardi,i propisi,no načela ljudskosti,koji su nasledno u nama.Nama se zamera i ne prašta,kako smo se uopšte smeli braniti.treba nas utući u svim oblicima.Dali je i jedan narod kompletno sa suverenom morao otići iz svoje zemlje,i,vratiti se kao pobednik,e,to njih boli.U,svim tim mukama,možemo zahvaliti pravoslavnim Grcima što smo preživeli.O,tome svedoče slavni grobovi na Zejtinliku.Od tada smo stvorili neprijatelje sila.Smeta im što nismo,poniženi i zgaženi,bili smo gordi i ponosni imali smo i čime.A,oni,kukavice,svi ti silni,jer samo kukavice jesu krvoloci.Hrabar čovek je častan,ponosi se svojom čovečnošću.Verujem,negde duboko u sebi,da ćemo kao izuzetno pametan narod,pronaći svoj put,i,ako su se izdajicepotrudile da ga zauvek zatru.Živela ona zdrava i veličanstvena Srbija,živeli Solunci u nama,živeo naš Gavro dok je sunca i meseca!U pamet se braćo Srbi!

  2. Moja porodica dala je tri ratnika i to kaplara. Svi su prosli golgotu albanskih gudura, dvolicnost arnauta, drskost italijana i mnogo toga jos. Vratili su se svi svojoj kuci, kako su mi i sami govorili ,,znali smo da ratujemo,,. Njihova odlicja i sada krase vitrine praunuka a ima ih hvala bogu. Pamtili su svaku kotu, svaki pucanj. Pricali su mi mnogo toga sta su preziveli u tudjoj zemlji, o transportu brodovima i ,,svapskim sumarenima,, kako su zvali podmornice. Pricali su mi i o tome da nije bas sve islo sa grcima kako treba a bogme i sa ostalim saveznicima. Juris ,,timocana,, bio je silovit, nezadrziv. Najveca briga generala Gambete bila je da ih sustigne i napravi demarkacionu liniju izmedju srpske vojske i bugarske. Bojao se covek za bugare. Tako su crnci dosli u Negotin. Nisu imali puno hvale za nazovi saveznike a to su moji preci i ja ih postujem i verujem im. Mnogo toga sam od njih cuo….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *