Дијего Фузаро: Рат на Косову је био империјалистички /трећи део/

Разговарао  Драган Мраовић

„Опсцени рат на Косову је био јасно империјалистички рат и као такав мора бити безусловно осуђен. Бондстил је највећа америчка војна база на европској територији. А циљ сукоба на Балкану је капиларна и безусловна контрола Европе, коју је данас лакше вршити захваљујући евру. У том рату посебно ме је погодило свођење Милошевића на новог Хитлера, што су извеле официјелна пропаганда и организована манипулација“

У трећем, и последњем наставку разговора за „Печат“, италијански филозоф Дијего Фузаро, „један од најзначајнијих и назанимљивијих гласова у животу културне и друштвене сцене Италије, а можда и Европе“, говори о данашњој левици као једној од полуга глобализма, о Косову и Метохији и правој природи хуманитарних интервенција, о укидању националних држава у вртлогу глобализације тржишта и могућности отпора оваквој слици света

Социјалистичка партија Србије је данас носилац либералног турбокапитализма. Да ли је могуће проглашавати се левицом, а следити либерал-капиталистичке програме без икакве посвећености социјалним правима? Има ли уопште данас разлике између левице и деснице, и да ли нам је потребна нека нова левица?

Тешка је грешка мислити да левица, уопштено схваћена, представља опозицију капитализму, а томе је аналогно мислити да је глобализација ствар деснице. Лично мислим да би први потез данас требало да буде напуштање већ бескорисне дихотомије десница-левица. Ако је Ниче подржавао потребу да се иде даље од добра и зла, онда је време да се иде даље и од деснице и од левице. Права алтернатива – а баш зато што је алтернатива увек замрачена културном индустријом – јесте између онога ко прихвата капиталистичку мондијализацију и онога ко се томе супротставља. Све остало су чаврљања дресираних умова. Ко упорно резонује користећи стари компас дистинкције између левице и деснице, изгледа као неко ко се бори на новој територији са старим мапама у руци. Апсолутистичко-тоталитарни капитализам заузима социјални, политички и симболички тоталитет и зато се репродукује на десници у економији, на центру у политици, на левици у култури. На десници у економији, јер данас је неолиберални апсолутни суверенитет у економији хегемонистички, а у име њега се оптира за либерална решења насупрот кејнзијанским решењима, руши се welfare state, на све начине се олакшавају финансијске спекулације, претварају се у робу заједничка добра као вода, право на здравље итд; на центру у политици, пошто све партије гравитирају око центра, генеришући „екстремизам центра“, а имају се само међуизменљиве формације „десног центра“ и „левог центра“, јер изборни системи настоје да елиминишу екстремна крила изборног огледала преко њихове делегитимизације и демонизације као екстремистичке, помоћу новинарског „свештенства“ (тим путем политика постаје, варирајући формулу фон Клаузевица, наставак економије другим средствима); на левици у култури, од тренутка када, од 1968. надаље, „култура“ левице потпуно прихвата тржиште и, самим тим, промовише на све стране либерализацију сваке стварности, а нема никакву моралну и религиозну границу коју би требало супротставити интегралном налету вредности размене и апсолутном бујању вредности употребе који је она сама подстакла, од 1968. па надаље. Година 1968. је одлучујући чвор дијалектике развоја капитализма: „смрт Бога“ коју је најавио Ниче и која се потпуно реализује налетом тоталитарног капитализма (потпуни нихилизам света у којем је вредност само роба) придружује се безглавом трагању за разузданим уживањем у реконверзији слободе у чисту безграничност индивидуалистичке жеље. То цинично препуштање уживању, које је кренуло с демонстрацијама против буржоазије и ултракапитализма 1968, уз рушење било ког ауторитета који би био у стању да закочи тренутно задовољење стално нових жеља, кулминира у данашњем сценарију ослобођеном превејане илузије света сведеног на робу. Година 1968. је била сасвим унутрашњи и физиолошки моменат у духалектичкој логици самог капитализма, и у њему је створила одлучујућу тачку прелаза ка данашњој ултракапиталистичкој индивидуализацији, која је испунила злокобну ауторитарну буржоаску форму економским фундаментализмом који не зна за моралне границе и етичка ограничења на свом путу универзалне комерцијализације. Лик власти је данас анархичан, како је мислио и Пазолини: можеш да урадиш све што хоћеш, ако то себи можеш економски да дозволиш. Година 1968. је била, у својој укупности, богати и невероватно разноврсни феномен протеста који се окренуо, у својој логици, против буржоазије (са њеним ауторитарним, патерналистичким и конзервативним моралом итд), али не и против капитализма: парадоксално, у том антибуржујском антагонизму, она је олакшала растварање буржоазије као дијалектичке класе способне за „несрећну свест“ и наметање новог апсолутистичко-тоталитарног система као што је Gestell (постоље, ослонац, шасија, рам – прим. Д.М.), као анонимна и аутореференцијална „основа“ која није више ни буржујско, ни пролетерско, у нелогичној логици тоталне интеграције демократије у капитализму. Ван сваког очекивања, 1968. се конфигурисала као „временска кондензација“ парадигматична за процес капиталистичке модернизације која је преузела варљиви облик антибуржујске побуне. Борба против такозваних ауторитарних, пасторалних, патерналистичких, сексистичких… остатака „буржујске културе“ отворила је пут данашњем апсолутистичко-тоталитарном капитализму који опстаје на обављеном уклањању тих наслеђа, доживљених као препрека за универзалну комерцијализацију коју су успоставили глобални систем и његова иманентна религија робе. Инстанце произашле из антибуржујских протеста показале су, тако, високу компатибилност са новим менаџерским и ултраиндивидуалистичким захтевима капитализма, све више ослобођеног од свога претходног и „нестабилног“ буржујско-дијалектичког облика који не само да је могао и даље производити „несрећну свест“, већ и упорно одржавати моралне и религиозне задршке против универзалне комерцијализације. Наследник 1968, левица наставља да буде најдрагоценији савезник тријумфујућег капитализма.

[restrictedarea]

„Живети без стајања и уживати без запреке “ (vivre sans temps mort et juir sans entrave), „забрањено забрањивати“, prenons nos désirs pour réalités (сматрајмо да су наше жеље стварност – прим. Д.М.): у тим максимама које су шездесетосмашка превирања уздигла до акционог програма против власти и у одбрану уживања без запреке и живљења без стајања, чита се филигрански права природа 1968. као фазе транзиције од буржујског капитализма до постбуржујског капитализма неумереног уживања, неограниченог од стране било ког ауторитета. У тој тачци коса раван која води, у мефистофелском идентитету 1968. и либеризма на почетку укидања ауторитета, ка данашњој нихилистичкој идентификацији слободе са нагоном који више не подлеже закону, неограниченим и трагично неспособним да произведе задовољство. Остварена 1968. је едиповска прича: пошто је убијен отац (симбол закона и праве мере), постаје могуће инцестно и неограничено уживање, без мере и ауторитета. Танталове муке – немогућност да се утоли сопствена жеђ у стварности данашњег едиповског капитализма који, као „кока-кола“, обећава да угаси жеђ у моменту у којем  је увек изнова изазива. Данашњи антибуржујски капитализам је и сам шездесетосмашки и бунтовни, попустљив и недисциплинован, не препознаје никакав ауторитет који би био у стању да закочи апсолутни суверенитет форме робе. У томе је трагична, али не и озбиљна природа данашње левице: она сама је проблем, а истовремено сматра себе решењем. Опозиција капиталу данас не може да делује сложно с опозицијом на левици, јер левица представља најкохерентнију идеолошку глорификацију монотеизма тржишта.

За Србе је Косово историјска колевка, као Фиренца за Италијане. Без Косова Србија губи свој национални идентитет. Да ли бисте се ви, Италијани, одрекли ваше Фиренце?

Очигледно је да се никада не бих одрекао Фиренце, упркос сецесионистичким тенденцијама којих има у Италији (Лига север, пре свих). Одмах ћу напоменути да нисам стручњак за ово питање, и да све што ћу рећи има само вредност „радне тезе“. Што се тиче тих догађаја, близак сам тезама које је изнео Костанцо Преве у својој сјајној књизи „Етичко бомбардовање – Есеј о хуманитарном интервенционизму, терапеутском ембаргу и очигледној лажи“, за коју верујем да сте је превели и на ваш језик. Поред културног питања, које је и само одлучујуће, ту постоји, мислим, још једно ништа мање значајно: опсцени рат на Косову је био јасно империјалистички рат и као такав мора бити безусловно осуђен. Као што сам већ рекао, Бондстил је највећа америчка војна база на европској територији. А циљ сукоба на Балкану је капиларна и безусловна контрола Европе, коју је данас лакше вршити захваљујући евру. У том рату посебно ме је погодило свођење Милошевића на новог Хитлера, што су извеле официјелна пропаганда и организована манипулација. Манијакално коришћење историјске аналогије (а то се и даље наставља), усмерено је на демонизовање као нацифашисте, према поступку reductio ad Hitlerum, било кога ко не падне ничице пред наметнутим политичким поретком универзалне монархије. И у овом случају, разумевање и историјско и рационално вредновање феномена је склоњено у корист непосредне манихејске идентификације Другог са Злом. Медијско измишљање нових крволочних Хитлера (Милошевић, Садам, Гадафи, Ахмединеџад, Асад, Чавез итд) исказује се неизбежно функционалним кроз активирање „модела Хирошиме“, односно бомбардовања које је легитимизовано као нужно зло. Тамо где има неког Хитлера, мора бити и неке Хирошиме. У овом часу механизам се понавља у Сирији с Асадом. Као што је говорио Грамши, историја поучава, али нема кога. Reductio ad Hitlerum скоро увек је праћено идеолошком употребом појма хуманости као назнаке усмерене на оправдање – што је већ знао и Карл Шмит – империјалистичког ширења. Рат који себе проглашава хуманитарним служи само да би глорификовао самог себе, али и да би делегитимисао непријатеља, којем је принципу негиран и сам атрибут човека. Против непријатеља сведеног на Хитлера и на нељудско биће сукоб се може истеривати до крајњих граница нехуманости, уз потпуну неутрализацију било каквих инхибиторних кочница за насиље које се врши у неограниченој мери. Чини ми се да се тако може уоквирити и трагична судбина Косова.

Настоје на сваки начин да нас лише националног идентитета. Како ви, као филозоф, видите овај проблем? Има ли нација потребе за својим националним идентитетом?

То је управо пресудна тачка која се делом јављала у мојим претходним одговорима. Уклањање националног идентитета, уклањање културе, први је корак ако се жели наметнути тотална хегемонија: уз културни империјализам иде скоро увек и онај прави правцати. И ту је левица, понављам, не решење, већ део проблема. Палеомарксистички интернационализам (којим данас машу, на пример, Тони Негри и Славој Жижек, које културна индустрија поздравља као „најопасније мислиоце на свету“, иако зна да су сасвим безопасни) показује се данас високо компатибилним са системом актуелне комерцијалне световности. Штавише, тај палеомарксистички интернационализам претвара се у карикатурално удвостручење глобократије са којом дели делиријумски сан о укидању националних држава као препреке транснационалној моћи економије и финансијске олигархије са подземном структуром. Ако се, у дијалектичкој фази (антитеза) капитализма, егзодус из свршене грешности отклањао интернационалистички, данас, у време апсолутног капитализма (синтеза) нема другог решења, осим националне заједнице супротстављене глобократији. Нације би требало да изврше задатак који је Маркс додељивао пролетаријату. Потребна је Фихтеова затворена комерцијална држава, а не Марксов интернационални пролетаријат! Потребно је супротставити се интегрализму економије неутралишући његово оперативно поље. Економиста се одржава, по својој природи, у простору без граница у којем производи анонимну и имперсоналну глобократију, која је искварена и без културе, без држава и без преостале снаге да се она заустави. Одвајање економије од политике – сан који је остварио неолиберализам – значи уклонити политику из регуларних интервенција у економији, неутралишући политику и дајући простор данашњем светском стању у које је тржиште једини владар. Фихте је, 1800. године, кондензовао суштину nomos-а (закона – прим. Д.М.) економије у формули Handelsanarchie, „комерцијалне анархије“: тајна теологија упарена у суштини с ритмом глобализације подудара се са разглобљавањем политичког поретка, који замењује организована неорганизованост међународног тржишта и његове ризомске, анонимне и аморфне структуре, а којом политика традиционалних националних држава не може да управља. На тај начин је економска моћ неометана на глобализованом простору, ван акционог радијуса политике. Зато превазилажење традиционалне државне форме представља обавезни потез у „деполитизацији“ (Шмит), односно укидању политике која је још у стању да делује над економијом. Ако је, у данашњој епохи деполитизације, неостварљив било који покушај који није у служби nomos-а економије или у служби трагања за његовом контролом (рецимо, као код пројекта „Tobin Tax“), то зависи искључиво од чињенице да политичар, за разлику од економисте, не може бити оперативан ван простора у којем се доноси суверена одлука заједнице. Зато је идеја о интернационалној политици данас немогућа, штавише открива свој идеолошки лик легитимизације надређености економије над политиком. Ако је то простор акције коју врши глобократија, требало би реаговати уклањајући услове за њено деловање, дакле обезбедити онај простор политичког суверенитета који само сила националне државе може стабилно да обезбеди, намећући аутономну и искључиву одлуку заједнице над дивљим аутоматизмима интернационалног тржишта. Економија се не може победити на њеној равни – комерцијални интернационализам – што показује трагикомични распад Совјетског Савеза. Зато је потребно васпоставити „новог владаоца“ који, у форми партије као оркестриране уније снага, организује и мобилише – као у Грамшијевој осмој „Свесци из затвора“ – „колективну национал-народну вољу“ усмеравајући – преко културне хегемоније – националну суверену вољу у смеру супротном од смера комерцијалне мондијализације. Да би то било могуће, национална култура и сопствени историјски идентитет морају бити „повраћени“ што је пре могуће.

Како то да је амерички национализам изражен у синтагми „амерички национални интерес“ добродошао, а српски није? Како то да би се требало дивити француском национализму, а не и српском? Да ли Запад разликује национализам од шовинизма, односно како се схвата национализам на Западу, а како га схватате ви као филозоф и слободни мислилац?

Циклус Де Головог француског национализма, мислим, иде своме крају, јер га протерује „вољна сервилност“ данашњих француских стратега који су оптирали за штетну варијанту преко пузајућег прихватања универзалне монархије (уз тотално усвајање енглеског језика и у Француској, нацији која је најдуже пружала херојски отпор принудној англофонији). Што се тиче САД-а, тајна се лако разоткрива. Ту остоји дубока солидарност између две струје које на различитим равнима изражавају исто кретање глобализације као апстрактног космополитизма, искованог по лику и облику тржишта и аутократске империје коју је успоставила, на геополитичком плану, политичка снага која је победила у Хладном рату. Та империја, са месијанском и експанзионистичком вокацијом, са једне стране, промовише дезинтеграцију држава у традиционалној форми у име глобократије тржишта (глобализујте се! Одустаните од ваше старе културе! Следите ритмове мондијализације!), а са друге стране, шверцује саму себе као легитимну државу намећући све масовније сопствену природу универзалног жандара у оној бедној special mission која се подудара с планетарним наметањем глобалног тржишта, често с нимало идиличним модалитетима (хуманитарна бомбардовања у којима су „људска права“ само смоквин лист да се прикрије империјализам). Као дијалектичка слика која се може идеално унети у структуру Хегелове „Феноменологије духа“, као што се просветитељска врлина претвара у терор, тако се и празнина апстрактног космополитизма преобраћује данас у конкретни месијански империјализам. Унификација света под знаком форме робе и империјализам универзалне монархије исказују се, данас, у форми две стране исте медаље. Њихов заједнички именитељ одговара неутрализацији сваке државе способне да се одупре космополитској диктатури економије, тако да доминира једна једина држава, универзална монархија која планети намеће свеукупну комерцијализацију. Лукавство производње служи се универзалном монархијом (и њеним монополом на организовано насиље на целој планети) да би се довела до краја, често у крви угњетених народа, њена инвазија света. Nomos економије се ослања, дакле, на политичку моћ да би је разградио изнутра у складу са ритмом већ поменутог уништења националних држава у вртлогу глобализације. Једина држава која се шверцује као легитимна и неопходна, јесте она преко које се врши кретање планетарног униформисања у знаку форми робе: Шмитовим речима речено, преко универзалне монархије „економија је постала politicum“. Зато се његова функција састоји у томе да буде политичко возило хегемоније економије: у томе се потврђује данашњи теоријски темељ политике, као наставак економије другим средствима. Наиме, политика – велики губитник у неолибералној поставци – не служи данас да задржи економију и њену огромну негативну моћ, већ, супротно томе, служи да се уклоне препреке које је још ограничавају, тако да ће суверено бити само тржиште које ће незадрживо да доминира оно што је Грамши називао: „економским кретенизмом“. Увиђа се да се универзална монархија подудара са политичком снагом у служби економског поретка, чији је највиши војни гарант, из чињенице да је она привилеговано место неконтролисане репродукције модела тржишног друштва, интервенистичке теологије људских права, секуларизације претпостављеног месијанског мандата који је Бог дао новом „изабраном народу“, једином који има право да постоји (“America stands alone as the worlds indispensable nation“– Америка стоји сама на позицији главне нације – прим. Д.М. – рече Бил Клинтон у свом говору 20. јануара 1997). Из тих разлога, свакако не би требало у америчком народу или у америчкој нацији, већ у америчкој геополитици империјалистичког реда, тражити главног организатора у садашњој историјској конјунктури. Не ради се о заосталом антиамериканизму заснованом на предрасудама, већ о легитимној опозицији империјалистичкој политици коју води универзална монархија.

Данашње интелектуалце је обузело мртвило. Како их ви видите и шта би био њихов прави допринос нашој цивилизацији, али и светској геополитици?

Данашњи интелектуалци су клер. Прецизније, функција интелектуалног клера састоји се у пукој дупликацији постојећег, у форми како његово потпуног освештања, тако и у форми конзервативне критике која прокламује нетрансформабилним свој предмет обожавања који оплакују, а такође и у форми превентивне демонизације сваког могућег пута за оперативну трансценденцију постојећег (делегитимизација држава које пружају отпор, аутоматска идентификација насиља и трансформације, Маркса и гулага, националне државе и нацизма итд). Први пут у целокупној западној историји, знање и култура су саставни део власти, капиларно подведени под њену логику. Интелектуалци су напустили своју функцију комунитарних законодаваца и постали су пуки тумачи и заговорници постојећег, пси чувари властодржаца. Подређеност интелектуалног сталежа, у облику њихове нормализујуће укроћености, објашњава се и у аспекту који је магистрално изнео Пјер Бурдије. Наиме, интелектуалци чине подређени пол којим влада владајућа класа. У светлу свога знања и свог друштвеног угледа, припадају владајућој класи. Ипак, што се тиче економских ресурса, интелектуалци се налазе у положају који је ближи онима над којима се влада. У таквој амбивалентности њих карактерише патолошки облик друштвене шизофреније која их наводи на то да се ускладе са успостављеним поретком и са владаоцима, којима морају да продају свој „културни капитал“. А тај капитал, следствено реченом, не сме никако да буде дисонантан у односу на строгу ортодоксију наметнуту чином очувања постојећег, нити може реално да се зарије у поредак ствари у којима се кристализује хегемонија владалаца. Из тог разлога задатак интелектуалног клера се састоји у симболичком посредовању између оних којима се влада, и оних који владају. Ту се кондензује смисао данашње trahison des clercs (издаје клерика – прим. Д.М.) Данас се знање интелектуалаца конфигурише према срећној формули Жилијена Бенда, као „интелектуална полиција привремене власти“. Данашња декаденција интелектуалаца мора да се схвати као експресивна функција транзита од несрећне свести до постмодерне срећне свести пасивног прихватања таутолошке монотоније слепог фанатизма економије. Прожети постмодерном формом „охолости учених“, што је тематизовао Ђанбатиста Вико, интелектуалци се крећу у јатима, као рибе. Ојађени сталном агорафобијом (страхом од отвореног простора – прим. Д.М.) мисли, они следе politically correct струје, одбијајући било какву теоријску иновацију и промовишу на присилан начин слику постојећег стања, заваравајући се да врше слободно неку радикалну критику. Та критика, ма колико радикална била, у оквиру у којем прихвата диктат „политички коректног“ и његове фиксације оним што се може и што се не може рећи, креће се увек у простору који је власт предодредила и, зато, она је без икаквог ефекта. У свом најширем смислу, politically correct се подудара са мање-више концептуално кохерентизованим скупом порука које прате и потврђују дух времена и којем интелектуалци морају да приступе да би могли да наставе да продају владаоцима свој „културни капитал“. Привилеговано место репродукције профила интелектуалца и његове догматске уснулости, подудара се, данас, са манипулисаним простором новина, али, потом, и са затвореним тором универзитета. Укупно гледано, дакле, занемарујући драгоцене изузетке, универзитетско знање представља место културне организације politically correct-а. Из тог разлога данас претежу, код академског клера, кодекс тоталитаризма у историографском оквиру, наметање енглеског језика, глорификација Веберовског скептицизма уз прогон било какве утопијске намере. Потом, и делегитимизација националне државе као епизоде прошлости или, алтернативно, њена делегитимизација као имагинарне и структурно опасне творевине, организована преосетљивост на дијалектичку хегеловско-марксистичку мисао и историчност, промоција реалности кроз форму рекламе, присилна апологија релативизма и нихилизма, и на крају извргавање подсмеху било каквог покушаја провере.

Коју бисте поруку упутили за крај овог разговора?

Рекао бих да најхитније питање које би, можда, требало поставити, јесте „шта радити?“ Другим речима, прва ствар коју би требало учинити да би се реаговало на глобализацију, на еврократију и остале пузајуће форме империјализма које карактеришу данашњу „ноћ света“ (према Хајдегеру)? Прва ствар коју би требало учинити, по мени, јесте „дефатализација“ постојећег, односно треба извршити промену коефицијента неизбежности, показујући да су односи сила које сматрају себе непромењивима и предодређенима, у ствари историјски исход људског деловања, па, пошто су такве, увек их пракса може мењати. Све веће контрадикције нашег света апатично се проживљавају као системска нужда, као неизбежни процеси уписани у природи ствари и против којих, зато, „отпор ничему не служи“, како гласи наслов једног популарног италијанског романа. Оркестрирана манипулација nomos-а економије, медијски циркус и интелектуални клер довели су проклете на Земљи у стање инертности и пасивности. Поменута манипулација засићује њихов дух формом робе и својим теолошким каприцима, док медијски циркус таутолошки репродукује постојеће стање као неизменљиво, а интелектуални клер непрестано слави politically correct ритуал. На том пустом хоризонту, први задатак филозофије достојне свога имена, састоји се у распршивању фаталистичких визија којима се данашњица представља као непоправљива несавршеност, као усуд којим се не може управљати. Филозофско знање се тада, и најпре, позива да демистификује идеологију која проповеда непромењивост света са јединим циљем да он буде такав, односно која жели да неутралише једину снагу – друштвено предузети praxis – која је била у стању да оперативно редефинише синтаксу те идеологије. Можда је савршенство недостижна мета. Ипак, нема сумње да несавршеност, представљена као непоправљива, представља злочин на штету људског рода. Ако је истина да човек борави аутентично на свету пројектујући будућност и тако даје смисао и својој садашњости, данашње укидање димензије будућности и могућности њеног пројектовања чини човечанство – рекао би Хајдегер – heimatlos, „без отаџбине“, странцем самом себи.

Услови могућности деловања, како индивидуалних, тако и колективних, одређују се, пре свега, полазећи од Weltibild-a, од „слике света“ који смо способни да створимо. Дескрипција неразумне, али неизмењиве реалности у којој су неправде уочене као опсцене, али непроменљиве, неприхватљиве, али неисправљиве, производи као нужну последицу напуштање било какве жеље за трансформацијом и резигнирано мирење са садашњошћу која се оплакује, али доживљава као судбина. Утопије искупљења су демонизоване као тоталитарне, па уступају корак реалности слабоумног прилагођавања које чини мало вероватним револуционарне потресе или, чак, устаничке, а истовремено искључује концесије на политичком плану и плану прихода оних којима се влада. Неизоставни захтев спасавања од садашње беде је увек условљен смислом могућег искупљења. Неправде и беда у последњих двадесет година постали су до те мере макроскопске да их ни владаоци не могу више негирати. Они су их отворено признали, али истовремено и оправдали, у реалистичком стилу, као неизбежне и системске.

Ако је истина да нема смисла мислити да је могућ повратак комунизма двадесетог века, чак да нема смисла ни оплакивати га, исто је тако истина да би требало разбити мистичност свеприсутне садашњости и учинити да опет засија пристојна слика будућности у име које се мисли и делује. Али, ако се мисли да је променљиво само то што постоји, онда то што постоји није све. Доћи ће боља времена, ако се активно потрудимо да их створимо.

Крај

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.