Dijego Fuzaro: Rat na Kosovu je bio imperijalistički /treći deo/

Razgovarao  Dragan Mraović

„Opsceni rat na Kosovu je bio jasno imperijalistički rat i kao takav mora biti bezuslovno osuđen. Bondstil je najveća američka vojna baza na evropskoj teritoriji. A cilj sukoba na Balkanu je kapilarna i bezuslovna kontrola Evrope, koju je danas lakše vršiti zahvaljujući evru. U tom ratu posebno me je pogodilo svođenje Miloševića na novog Hitlera, što su izvele oficijelna propaganda i organizovana manipulacija“

U trećem, i poslednjem nastavku razgovora za „Pečat“, italijanski filozof Dijego Fuzaro, „jedan od najznačajnijih i nazanimljivijih glasova u životu kulturne i društvene scene Italije, a možda i Evrope“, govori o današnjoj levici kao jednoj od poluga globalizma, o Kosovu i Metohiji i pravoj prirodi humanitarnih intervencija, o ukidanju nacionalnih država u vrtlogu globalizacije tržišta i mogućnosti otpora ovakvoj slici sveta

Socijalistička partija Srbije je danas nosilac liberalnog turbokapitalizma. Da li je moguće proglašavati se levicom, a slediti liberal-kapitalističke programe bez ikakve posvećenosti socijalnim pravima? Ima li uopšte danas razlike između levice i desnice, i da li nam je potrebna neka nova levica?

Teška je greška misliti da levica, uopšteno shvaćena, predstavlja opoziciju kapitalizmu, a tome je analogno misliti da je globalizacija stvar desnice. Lično mislim da bi prvi potez danas trebalo da bude napuštanje već beskorisne dihotomije desnica-levica. Ako je Niče podržavao potrebu da se ide dalje od dobra i zla, onda je vreme da se ide dalje i od desnice i od levice. Prava alternativa – a baš zato što je alternativa uvek zamračena kulturnom industrijom – jeste između onoga ko prihvata kapitalističku mondijalizaciju i onoga ko se tome suprotstavlja. Sve ostalo su čavrljanja dresiranih umova. Ko uporno rezonuje koristeći stari kompas distinkcije između levice i desnice, izgleda kao neko ko se bori na novoj teritoriji sa starim mapama u ruci. Apsolutističko-totalitarni kapitalizam zauzima socijalni, politički i simbolički totalitet i zato se reprodukuje na desnici u ekonomiji, na centru u politici, na levici u kulturi. Na desnici u ekonomiji, jer danas je neoliberalni apsolutni suverenitet u ekonomiji hegemonistički, a u ime njega se optira za liberalna rešenja nasuprot kejnzijanskim rešenjima, ruši se welfare state, na sve načine se olakšavaju finansijske spekulacije, pretvaraju se u robu zajednička dobra kao voda, pravo na zdravlje itd; na centru u politici, pošto sve partije gravitiraju oko centra, generišući „ekstremizam centra“, a imaju se samo međuizmenljive formacije „desnog centra“ i „levog centra“, jer izborni sistemi nastoje da eliminišu ekstremna krila izbornog ogledala preko njihove delegitimizacije i demonizacije kao ekstremističke, pomoću novinarskog „sveštenstva“ (tim putem politika postaje, varirajući formulu fon Klauzevica, nastavak ekonomije drugim sredstvima); na levici u kulturi, od trenutka kada, od 1968. nadalje, „kultura“ levice potpuno prihvata tržište i, samim tim, promoviše na sve strane liberalizaciju svake stvarnosti, a nema nikakvu moralnu i religioznu granicu koju bi trebalo suprotstaviti integralnom naletu vrednosti razmene i apsolutnom bujanju vrednosti upotrebe koji je ona sama podstakla, od 1968. pa nadalje. Godina 1968. je odlučujući čvor dijalektike razvoja kapitalizma: „smrt Boga“ koju je najavio Niče i koja se potpuno realizuje naletom totalitarnog kapitalizma (potpuni nihilizam sveta u kojem je vrednost samo roba) pridružuje se bezglavom traganju za razuzdanim uživanjem u rekonverziji slobode u čistu bezgraničnost individualističke želje. To cinično prepuštanje uživanju, koje je krenulo s demonstracijama protiv buržoazije i ultrakapitalizma 1968, uz rušenje bilo kog autoriteta koji bi bio u stanju da zakoči trenutno zadovoljenje stalno novih želja, kulminira u današnjem scenariju oslobođenom prevejane iluzije sveta svedenog na robu. Godina 1968. je bila sasvim unutrašnji i fiziološki momenat u duhalektičkoj logici samog kapitalizma, i u njemu je stvorila odlučujuću tačku prelaza ka današnjoj ultrakapitalističkoj individualizaciji, koja je ispunila zlokobnu autoritarnu buržoasku formu ekonomskim fundamentalizmom koji ne zna za moralne granice i etička ograničenja na svom putu univerzalne komercijalizacije. Lik vlasti je danas anarhičan, kako je mislio i Pazolini: možeš da uradiš sve što hoćeš, ako to sebi možeš ekonomski da dozvoliš. Godina 1968. je bila, u svojoj ukupnosti, bogati i neverovatno raznovrsni fenomen protesta koji se okrenuo, u svojoj logici, protiv buržoazije (sa njenim autoritarnim, paternalističkim i konzervativnim moralom itd), ali ne i protiv kapitalizma: paradoksalno, u tom antiburžujskom antagonizmu, ona je olakšala rastvaranje buržoazije kao dijalektičke klase sposobne za „nesrećnu svest“ i nametanje novog apsolutističko-totalitarnog sistema kao što je Gestell (postolje, oslonac, šasija, ram – prim. D.M.), kao anonimna i autoreferencijalna „osnova“ koja nije više ni buržujsko, ni proletersko, u nelogičnoj logici totalne integracije demokratije u kapitalizmu. Van svakog očekivanja, 1968. se konfigurisala kao „vremenska kondenzacija“ paradigmatična za proces kapitalističke modernizacije koja je preuzela varljivi oblik antiburžujske pobune. Borba protiv takozvanih autoritarnih, pastoralnih, paternalističkih, seksističkih… ostataka „buržujske kulture“ otvorila je put današnjem apsolutističko-totalitarnom kapitalizmu koji opstaje na obavljenom uklanjanju tih nasleđa, doživljenih kao prepreka za univerzalnu komercijalizaciju koju su uspostavili globalni sistem i njegova imanentna religija robe. Instance proizašle iz antiburžujskih protesta pokazale su, tako, visoku kompatibilnost sa novim menadžerskim i ultraindividualističkim zahtevima kapitalizma, sve više oslobođenog od svoga prethodnog i „nestabilnog“ buržujsko-dijalektičkog oblika koji ne samo da je mogao i dalje proizvoditi „nesrećnu svest“, već i uporno održavati moralne i religiozne zadrške protiv univerzalne komercijalizacije. Naslednik 1968, levica nastavlja da bude najdragoceniji saveznik trijumfujućeg kapitalizma.

[restrictedarea]

„Živeti bez stajanja i uživati bez zapreke “ (vivre sans temps mort et juir sans entrave), „zabranjeno zabranjivati“, prenons nos désirs pour réalités (smatrajmo da su naše želje stvarnost – prim. D.M.): u tim maksimama koje su šezdesetosmaška previranja uzdigla do akcionog programa protiv vlasti i u odbranu uživanja bez zapreke i življenja bez stajanja, čita se filigranski prava priroda 1968. kao faze tranzicije od buržujskog kapitalizma do postburžujskog kapitalizma neumerenog uživanja, neograničenog od strane bilo kog autoriteta. U toj tačci kosa ravan koja vodi, u mefistofelskom identitetu 1968. i liberizma na početku ukidanja autoriteta, ka današnjoj nihilističkoj identifikaciji slobode sa nagonom koji više ne podleže zakonu, neograničenim i tragično nesposobnim da proizvede zadovoljstvo. Ostvarena 1968. je edipovska priča: pošto je ubijen otac (simbol zakona i prave mere), postaje moguće incestno i neograničeno uživanje, bez mere i autoriteta. Tantalove muke – nemogućnost da se utoli sopstvena žeđ u stvarnosti današnjeg edipovskog kapitalizma koji, kao „koka-kola“, obećava da ugasi žeđ u momentu u kojem  je uvek iznova izaziva. Današnji antiburžujski kapitalizam je i sam šezdesetosmaški i buntovni, popustljiv i nedisciplinovan, ne prepoznaje nikakav autoritet koji bi bio u stanju da zakoči apsolutni suverenitet forme robe. U tome je tragična, ali ne i ozbiljna priroda današnje levice: ona sama je problem, a istovremeno smatra sebe rešenjem. Opozicija kapitalu danas ne može da deluje složno s opozicijom na levici, jer levica predstavlja najkoherentniju ideološku glorifikaciju monoteizma tržišta.

Za Srbe je Kosovo istorijska kolevka, kao Firenca za Italijane. Bez Kosova Srbija gubi svoj nacionalni identitet. Da li biste se vi, Italijani, odrekli vaše Firence?

Očigledno je da se nikada ne bih odrekao Firence, uprkos secesionističkim tendencijama kojih ima u Italiji (Liga sever, pre svih). Odmah ću napomenuti da nisam stručnjak za ovo pitanje, i da sve što ću reći ima samo vrednost „radne teze“. Što se tiče tih događaja, blizak sam tezama koje je izneo Kostanco Preve u svojoj sjajnoj knjizi „Etičko bombardovanje – Esej o humanitarnom intervencionizmu, terapeutskom embargu i očiglednoj laži“, za koju verujem da ste je preveli i na vaš jezik. Pored kulturnog pitanja, koje je i samo odlučujuće, tu postoji, mislim, još jedno ništa manje značajno: opsceni rat na Kosovu je bio jasno imperijalistički rat i kao takav mora biti bezuslovno osuđen. Kao što sam već rekao, Bondstil je najveća američka vojna baza na evropskoj teritoriji. A cilj sukoba na Balkanu je kapilarna i bezuslovna kontrola Evrope, koju je danas lakše vršiti zahvaljujući evru. U tom ratu posebno me je pogodilo svođenje Miloševića na novog Hitlera, što su izvele oficijelna propaganda i organizovana manipulacija. Manijakalno korišćenje istorijske analogije (a to se i dalje nastavlja), usmereno je na demonizovanje kao nacifašiste, prema postupku reductio ad Hitlerum, bilo koga ko ne padne ničice pred nametnutim političkim poretkom univerzalne monarhije. I u ovom slučaju, razumevanje i istorijsko i racionalno vrednovanje fenomena je sklonjeno u korist neposredne manihejske identifikacije Drugog sa Zlom. Medijsko izmišljanje novih krvoločnih Hitlera (Milošević, Sadam, Gadafi, Ahmedinedžad, Asad, Čavez itd) iskazuje se neizbežno funkcionalnim kroz aktiviranje „modela Hirošime“, odnosno bombardovanja koje je legitimizovano kao nužno zlo. Tamo gde ima nekog Hitlera, mora biti i neke Hirošime. U ovom času mehanizam se ponavlja u Siriji s Asadom. Kao što je govorio Gramši, istorija poučava, ali nema koga. Reductio ad Hitlerum skoro uvek je praćeno ideološkom upotrebom pojma humanosti kao naznake usmerene na opravdanje – što je već znao i Karl Šmit – imperijalističkog širenja. Rat koji sebe proglašava humanitarnim služi samo da bi glorifikovao samog sebe, ali i da bi delegitimisao neprijatelja, kojem je principu negiran i sam atribut čoveka. Protiv neprijatelja svedenog na Hitlera i na neljudsko biće sukob se može isterivati do krajnjih granica nehumanosti, uz potpunu neutralizaciju bilo kakvih inhibitornih kočnica za nasilje koje se vrši u neograničenoj meri. Čini mi se da se tako može uokviriti i tragična sudbina Kosova.

Nastoje na svaki način da nas liše nacionalnog identiteta. Kako vi, kao filozof, vidite ovaj problem? Ima li nacija potrebe za svojim nacionalnim identitetom?

To je upravo presudna tačka koja se delom javljala u mojim prethodnim odgovorima. Uklanjanje nacionalnog identiteta, uklanjanje kulture, prvi je korak ako se želi nametnuti totalna hegemonija: uz kulturni imperijalizam ide skoro uvek i onaj pravi pravcati. I tu je levica, ponavljam, ne rešenje, već deo problema. Paleomarksistički internacionalizam (kojim danas mašu, na primer, Toni Negri i Slavoj Žižek, koje kulturna industrija pozdravlja kao „najopasnije mislioce na svetu“, iako zna da su sasvim bezopasni) pokazuje se danas visoko kompatibilnim sa sistemom aktuelne komercijalne svetovnosti. Štaviše, taj paleomarksistički internacionalizam pretvara se u karikaturalno udvostručenje globokratije sa kojom deli delirijumski san o ukidanju nacionalnih država kao prepreke transnacionalnoj moći ekonomije i finansijske oligarhije sa podzemnom strukturom. Ako se, u dijalektičkoj fazi (antiteza) kapitalizma, egzodus iz svršene grešnosti otklanjao internacionalistički, danas, u vreme apsolutnog kapitalizma (sinteza) nema drugog rešenja, osim nacionalne zajednice suprotstavljene globokratiji. Nacije bi trebalo da izvrše zadatak koji je Marks dodeljivao proletarijatu. Potrebna je Fihteova zatvorena komercijalna država, a ne Marksov internacionalni proletarijat! Potrebno je suprotstaviti se integralizmu ekonomije neutrališući njegovo operativno polje. Ekonomista se održava, po svojoj prirodi, u prostoru bez granica u kojem proizvodi anonimnu i impersonalnu globokratiju, koja je iskvarena i bez kulture, bez država i bez preostale snage da se ona zaustavi. Odvajanje ekonomije od politike – san koji je ostvario neoliberalizam – znači ukloniti politiku iz regularnih intervencija u ekonomiji, neutrališući politiku i dajući prostor današnjem svetskom stanju u koje je tržište jedini vladar. Fihte je, 1800. godine, kondenzovao suštinu nomos-a (zakona – prim. D.M.) ekonomije u formuli Handelsanarchie, „komercijalne anarhije“: tajna teologija uparena u suštini s ritmom globalizacije podudara se sa razglobljavanjem političkog poretka, koji zamenjuje organizovana neorganizovanost međunarodnog tržišta i njegove rizomske, anonimne i amorfne strukture, a kojom politika tradicionalnih nacionalnih država ne može da upravlja. Na taj način je ekonomska moć neometana na globalizovanom prostoru, van akcionog radijusa politike. Zato prevazilaženje tradicionalne državne forme predstavlja obavezni potez u „depolitizaciji“ (Šmit), odnosno ukidanju politike koja je još u stanju da deluje nad ekonomijom. Ako je, u današnjoj epohi depolitizacije, neostvarljiv bilo koji pokušaj koji nije u službi nomos-a ekonomije ili u službi traganja za njegovom kontrolom (recimo, kao kod projekta „Tobin Tax“), to zavisi isključivo od činjenice da političar, za razliku od ekonomiste, ne može biti operativan van prostora u kojem se donosi suverena odluka zajednice. Zato je ideja o internacionalnoj politici danas nemoguća, štaviše otkriva svoj ideološki lik legitimizacije nadređenosti ekonomije nad politikom. Ako je to prostor akcije koju vrši globokratija, trebalo bi reagovati uklanjajući uslove za njeno delovanje, dakle obezbediti onaj prostor političkog suvereniteta koji samo sila nacionalne države može stabilno da obezbedi, namećući autonomnu i isključivu odluku zajednice nad divljim automatizmima internacionalnog tržišta. Ekonomija se ne može pobediti na njenoj ravni – komercijalni internacionalizam – što pokazuje tragikomični raspad Sovjetskog Saveza. Zato je potrebno vaspostaviti „novog vladaoca“ koji, u formi partije kao orkestrirane unije snaga, organizuje i mobiliše – kao u Gramšijevoj osmoj „Svesci iz zatvora“ – „kolektivnu nacional-narodnu volju“ usmeravajući – preko kulturne hegemonije – nacionalnu suverenu volju u smeru suprotnom od smera komercijalne mondijalizacije. Da bi to bilo moguće, nacionalna kultura i sopstveni istorijski identitet moraju biti „povraćeni“ što je pre moguće.

Kako to da je američki nacionalizam izražen u sintagmi „američki nacionalni interes“ dobrodošao, a srpski nije? Kako to da bi se trebalo diviti francuskom nacionalizmu, a ne i srpskom? Da li Zapad razlikuje nacionalizam od šovinizma, odnosno kako se shvata nacionalizam na Zapadu, a kako ga shvatate vi kao filozof i slobodni mislilac?

Ciklus De Golovog francuskog nacionalizma, mislim, ide svome kraju, jer ga proteruje „voljna servilnost“ današnjih francuskih stratega koji su optirali za štetnu varijantu preko puzajućeg prihvatanja univerzalne monarhije (uz totalno usvajanje engleskog jezika i u Francuskoj, naciji koja je najduže pružala herojski otpor prinudnoj anglofoniji). Što se tiče SAD-a, tajna se lako razotkriva. Tu ostoji duboka solidarnost između dve struje koje na različitim ravnima izražavaju isto kretanje globalizacije kao apstraktnog kosmopolitizma, iskovanog po liku i obliku tržišta i autokratske imperije koju je uspostavila, na geopolitičkom planu, politička snaga koja je pobedila u Hladnom ratu. Ta imperija, sa mesijanskom i ekspanzionističkom vokacijom, sa jedne strane, promoviše dezintegraciju država u tradicionalnoj formi u ime globokratije tržišta (globalizujte se! Odustanite od vaše stare kulture! Sledite ritmove mondijalizacije!), a sa druge strane, švercuje samu sebe kao legitimnu državu namećući sve masovnije sopstvenu prirodu univerzalnog žandara u onoj bednoj special mission koja se podudara s planetarnim nametanjem globalnog tržišta, često s nimalo idiličnim modalitetima (humanitarna bombardovanja u kojima su „ljudska prava“ samo smokvin list da se prikrije imperijalizam). Kao dijalektička slika koja se može idealno uneti u strukturu Hegelove „Fenomenologije duha“, kao što se prosvetiteljska vrlina pretvara u teror, tako se i praznina apstraktnog kosmopolitizma preobraćuje danas u konkretni mesijanski imperijalizam. Unifikacija sveta pod znakom forme robe i imperijalizam univerzalne monarhije iskazuju se, danas, u formi dve strane iste medalje. Njihov zajednički imenitelj odgovara neutralizaciji svake države sposobne da se odupre kosmopolitskoj diktaturi ekonomije, tako da dominira jedna jedina država, univerzalna monarhija koja planeti nameće sveukupnu komercijalizaciju. Lukavstvo proizvodnje služi se univerzalnom monarhijom (i njenim monopolom na organizovano nasilje na celoj planeti) da bi se dovela do kraja, često u krvi ugnjetenih naroda, njena invazija sveta. Nomos ekonomije se oslanja, dakle, na političku moć da bi je razgradio iznutra u skladu sa ritmom već pomenutog uništenja nacionalnih država u vrtlogu globalizacije. Jedina država koja se švercuje kao legitimna i neophodna, jeste ona preko koje se vrši kretanje planetarnog uniformisanja u znaku formi robe: Šmitovim rečima rečeno, preko univerzalne monarhije „ekonomija je postala politicum“. Zato se njegova funkcija sastoji u tome da bude političko vozilo hegemonije ekonomije: u tome se potvrđuje današnji teorijski temelj politike, kao nastavak ekonomije drugim sredstvima. Naime, politika – veliki gubitnik u neoliberalnoj postavci – ne služi danas da zadrži ekonomiju i njenu ogromnu negativnu moć, već, suprotno tome, služi da se uklone prepreke koje je još ograničavaju, tako da će suvereno biti samo tržište koje će nezadrživo da dominira ono što je Gramši nazivao: „ekonomskim kretenizmom“. Uviđa se da se univerzalna monarhija podudara sa političkom snagom u službi ekonomskog poretka, čiji je najviši vojni garant, iz činjenice da je ona privilegovano mesto nekontrolisane reprodukcije modela tržišnog društva, intervenističke teologije ljudskih prava, sekularizacije pretpostavljenog mesijanskog mandata koji je Bog dao novom „izabranom narodu“, jedinom koji ima pravo da postoji (“America stands alone as the worlds indispensable nation“– Amerika stoji sama na poziciji glavne nacije – prim. D.M. – reče Bil Klinton u svom govoru 20. januara 1997). Iz tih razloga, svakako ne bi trebalo u američkom narodu ili u američkoj naciji, već u američkoj geopolitici imperijalističkog reda, tražiti glavnog organizatora u sadašnjoj istorijskoj konjunkturi. Ne radi se o zaostalom antiamerikanizmu zasnovanom na predrasudama, već o legitimnoj opoziciji imperijalističkoj politici koju vodi univerzalna monarhija.

Današnje intelektualce je obuzelo mrtvilo. Kako ih vi vidite i šta bi bio njihov pravi doprinos našoj civilizaciji, ali i svetskoj geopolitici?

Današnji intelektualci su kler. Preciznije, funkcija intelektualnog klera sastoji se u pukoj duplikaciji postojećeg, u formi kako njegovo potpunog osveštanja, tako i u formi konzervativne kritike koja proklamuje netransformabilnim svoj predmet obožavanja koji oplakuju, a takođe i u formi preventivne demonizacije svakog mogućeg puta za operativnu transcendenciju postojećeg (delegitimizacija država koje pružaju otpor, automatska identifikacija nasilja i transformacije, Marksa i gulaga, nacionalne države i nacizma itd). Prvi put u celokupnoj zapadnoj istoriji, znanje i kultura su sastavni deo vlasti, kapilarno podvedeni pod njenu logiku. Intelektualci su napustili svoju funkciju komunitarnih zakonodavaca i postali su puki tumači i zagovornici postojećeg, psi čuvari vlastodržaca. Podređenost intelektualnog staleža, u obliku njihove normalizujuće ukroćenosti, objašnjava se i u aspektu koji je magistralno izneo Pjer Burdije. Naime, intelektualci čine podređeni pol kojim vlada vladajuća klasa. U svetlu svoga znanja i svog društvenog ugleda, pripadaju vladajućoj klasi. Ipak, što se tiče ekonomskih resursa, intelektualci se nalaze u položaju koji je bliži onima nad kojima se vlada. U takvoj ambivalentnosti njih karakteriše patološki oblik društvene šizofrenije koja ih navodi na to da se usklade sa uspostavljenim poretkom i sa vladaocima, kojima moraju da prodaju svoj „kulturni kapital“. A taj kapital, sledstveno rečenom, ne sme nikako da bude disonantan u odnosu na strogu ortodoksiju nametnutu činom očuvanja postojećeg, niti može realno da se zarije u poredak stvari u kojima se kristalizuje hegemonija vladalaca. Iz tog razloga zadatak intelektualnog klera se sastoji u simboličkom posredovanju između onih kojima se vlada, i onih koji vladaju. Tu se kondenzuje smisao današnje trahison des clercs (izdaje klerika – prim. D.M.) Danas se znanje intelektualaca konfiguriše prema srećnoj formuli Žilijena Benda, kao „intelektualna policija privremene vlasti“. Današnja dekadencija intelektualaca mora da se shvati kao ekspresivna funkcija tranzita od nesrećne svesti do postmoderne srećne svesti pasivnog prihvatanja tautološke monotonije slepog fanatizma ekonomije. Prožeti postmodernom formom „oholosti učenih“, što je tematizovao Đanbatista Viko, intelektualci se kreću u jatima, kao ribe. Ojađeni stalnom agorafobijom (strahom od otvorenog prostora – prim. D.M.) misli, oni slede politically correct struje, odbijajući bilo kakvu teorijsku inovaciju i promovišu na prisilan način sliku postojećeg stanja, zavaravajući se da vrše slobodno neku radikalnu kritiku. Ta kritika, ma koliko radikalna bila, u okviru u kojem prihvata diktat „politički korektnog“ i njegove fiksacije onim što se može i što se ne može reći, kreće se uvek u prostoru koji je vlast predodredila i, zato, ona je bez ikakvog efekta. U svom najširem smislu, politically correct se podudara sa manje-više konceptualno koherentizovanim skupom poruka koje prate i potvrđuju duh vremena i kojem intelektualci moraju da pristupe da bi mogli da nastave da prodaju vladaocima svoj „kulturni kapital“. Privilegovano mesto reprodukcije profila intelektualca i njegove dogmatske usnulosti, podudara se, danas, sa manipulisanim prostorom novina, ali, potom, i sa zatvorenim torom univerziteta. Ukupno gledano, dakle, zanemarujući dragocene izuzetke, univerzitetsko znanje predstavlja mesto kulturne organizacije politically correct-a. Iz tog razloga danas pretežu, kod akademskog klera, kodeks totalitarizma u istoriografskom okviru, nametanje engleskog jezika, glorifikacija Veberovskog skepticizma uz progon bilo kakve utopijske namere. Potom, i delegitimizacija nacionalne države kao epizode prošlosti ili, alternativno, njena delegitimizacija kao imaginarne i strukturno opasne tvorevine, organizovana preosetljivost na dijalektičku hegelovsko-marksističku misao i istoričnost, promocija realnosti kroz formu reklame, prisilna apologija relativizma i nihilizma, i na kraju izvrgavanje podsmehu bilo kakvog pokušaja provere.

Koju biste poruku uputili za kraj ovog razgovora?

Rekao bih da najhitnije pitanje koje bi, možda, trebalo postaviti, jeste „šta raditi?“ Drugim rečima, prva stvar koju bi trebalo učiniti da bi se reagovalo na globalizaciju, na evrokratiju i ostale puzajuće forme imperijalizma koje karakterišu današnju „noć sveta“ (prema Hajdegeru)? Prva stvar koju bi trebalo učiniti, po meni, jeste „defatalizacija“ postojećeg, odnosno treba izvršiti promenu koeficijenta neizbežnosti, pokazujući da su odnosi sila koje smatraju sebe nepromenjivima i predodređenima, u stvari istorijski ishod ljudskog delovanja, pa, pošto su takve, uvek ih praksa može menjati. Sve veće kontradikcije našeg sveta apatično se proživljavaju kao sistemska nužda, kao neizbežni procesi upisani u prirodi stvari i protiv kojih, zato, „otpor ničemu ne služi“, kako glasi naslov jednog popularnog italijanskog romana. Orkestrirana manipulacija nomos-a ekonomije, medijski cirkus i intelektualni kler doveli su proklete na Zemlji u stanje inertnosti i pasivnosti. Pomenuta manipulacija zasićuje njihov duh formom robe i svojim teološkim kapricima, dok medijski cirkus tautološki reprodukuje postojeće stanje kao neizmenljivo, a intelektualni kler neprestano slavi politically correct ritual. Na tom pustom horizontu, prvi zadatak filozofije dostojne svoga imena, sastoji se u raspršivanju fatalističkih vizija kojima se današnjica predstavlja kao nepopravljiva nesavršenost, kao usud kojim se ne može upravljati. Filozofsko znanje se tada, i najpre, poziva da demistifikuje ideologiju koja propoveda nepromenjivost sveta sa jedinim ciljem da on bude takav, odnosno koja želi da neutrališe jedinu snagu – društveno preduzeti praxis – koja je bila u stanju da operativno redefiniše sintaksu te ideologije. Možda je savršenstvo nedostižna meta. Ipak, nema sumnje da nesavršenost, predstavljena kao nepopravljiva, predstavlja zločin na štetu ljudskog roda. Ako je istina da čovek boravi autentično na svetu projektujući budućnost i tako daje smisao i svojoj sadašnjosti, današnje ukidanje dimenzije budućnosti i mogućnosti njenog projektovanja čini čovečanstvo – rekao bi Hajdeger – heimatlos, „bez otadžbine“, strancem samom sebi.

Uslovi mogućnosti delovanja, kako individualnih, tako i kolektivnih, određuju se, pre svega, polazeći od Weltibild-a, od „slike sveta“ koji smo sposobni da stvorimo. Deskripcija nerazumne, ali neizmenjive realnosti u kojoj su nepravde uočene kao opscene, ali nepromenljive, neprihvatljive, ali neispravljive, proizvodi kao nužnu posledicu napuštanje bilo kakve želje za transformacijom i rezignirano mirenje sa sadašnjošću koja se oplakuje, ali doživljava kao sudbina. Utopije iskupljenja su demonizovane kao totalitarne, pa ustupaju korak realnosti slaboumnog prilagođavanja koje čini malo verovatnim revolucionarne potrese ili, čak, ustaničke, a istovremeno isključuje koncesije na političkom planu i planu prihoda onih kojima se vlada. Neizostavni zahtev spasavanja od sadašnje bede je uvek uslovljen smislom mogućeg iskupljenja. Nepravde i beda u poslednjih dvadeset godina postali su do te mere makroskopske da ih ni vladaoci ne mogu više negirati. Oni su ih otvoreno priznali, ali istovremeno i opravdali, u realističkom stilu, kao neizbežne i sistemske.

Ako je istina da nema smisla misliti da je moguć povratak komunizma dvadesetog veka, čak da nema smisla ni oplakivati ga, isto je tako istina da bi trebalo razbiti mističnost sveprisutne sadašnjosti i učiniti da opet zasija pristojna slika budućnosti u ime koje se misli i deluje. Ali, ako se misli da je promenljivo samo to što postoji, onda to što postoji nije sve. Doći će bolja vremena, ako se aktivno potrudimo da ih stvorimo.

Kraj

[/restrictedarea]