Branko Žujović: Damask – globalni Staljingrad

Filigranski izvedena diplomatska akcija Moskve na Bliskom istoku, vratila je u punom kapacitetu Rusiju među svetske supersile, a modernoj politici podarila novi kvalitet odgovornosti. Šta će Srbiji onda sumnje da oružjem snabdeva džihadiste u Siriji?

Neposredno pred početak rata u Siriji, dok se Bliskim istokom uokolo žarilo muslimansko proleće, dobio sam poziv da, kao novinar, budem gost tamošnje vlade i obiđem tu divnu, biblijsku zemlju. Jedna novinarska ekipa nešto ranije vratila se bila iz Damaska, donoseći za državnu televiziju Srbije uspelu reportažu u nastavcima, koja je barem delimično i emitovana.

Bio sam baksuz. Prva vest o sukobima u Siriji objavljena je tri dana nakon što mi je uručen zvaničan poziv, pa je desetodnevna poseta postala nemoguća. Za sada, izvan domašaja moje znatiželje ostali su džamija Omajad, u kojoj počiva glava Svetog Jovana Krstitelja, Damask, grad u kom taksisti navodno još uvek voze “Jugo Floridu” i milion drugih čuda.

Nakon izvesnog vremena, pre oko dve godine, kada je pobuna džihadista uveliko razarala spokoj sirijskih različitosti, mir istinskog suživota, Damask, Alepo, Homs i druge gradove, bio sam u oproštajnoj poseti prijateljima u ambasadi Sirije u Beogradu. Odlazio sam iz Srbije na duže vreme, pa je red nalagao da se oprostim sa njima.

Bila je poslužena tradicionalna sirijska kafa sa začinima, a jedan od diplomata nižeg ranga, inače odlučan, inteligentan i simpatičan čovek i pravi prijatelj Srbije, rekao mi je da Sirija ostaje sama sa Rusijom. Iz njegove rečenice provejavala je neka vrsta neizvesnosti. Osećaj koji potiče iz, istorijski inače potpuno netačnog, ali u opravdanoj strepnji preuveličanog stereotipa, o jadnicima koje Rusija brani i hrani. Nije to bila sumnja u iskrenost, nego bojazan da Kremlj neće imati geopolitičke kondicije da pomogne njegovoj zemlji.

Ni on ni ja tada nismo mogli pretpostaviti da će geopolitička istorija XXI veka, u neku ruku, početi filigranskom diplomatskom akcijom Moskve na Bliskom istoku oko dve godine kasnije. Rusija se konačno u punom kapacitetu vratila među svetske supersile, a modernoj politici podarila novi kvalitet odgovornosti i zrelosti globalnog liderstva.

Podarila nam je kreativno posredovanje u rešavanju konflikta, uz do sada nedostajući autoritet argumenata i odlučnost posvedočenu vojnim brodovima u Sredozemlju, ali bez poniženih i otvoreno poraženih. Naravno, ako izuzmemo američke ekstremiste i pobunjene teroriste na terenu.

Jer, ne tako davna akcija Moskve protiv gruzijskih agresora u evroazijskom petercu, kakva je bila vojna odbrana naroda Južne Osetije i Abhazije, možda je i mogla da bude iznuđeni refleks samoodržanja, ali elegantno lobovanje američke osionosti sa ivice NATO šesnaesterca je nešto sasvim drugo. To je potez globalne sile.

Samo pre desetak dana, agencija za strateške analize “Stratfor”, tvrdila je da su odnosi Rusije i SAD tačku preloma doživeli 1999. godine, bombardovanjem SR Jugoslavije, odnosno Srbije. Od tada, po “Stratforu”, Rusija stvara iluziju svetske sile i blefira po pitanju Sirije. Putin je, prema istoj analizi, projektovao snagu koju nema, čega se plašio i moj prijatelj pre dve godine, a SAD su, eto, prozrele njegov “blef”.

Po istom izvoru, Moskva je 1999. godine negirala masakre Albanaca (Račak), jer dokazi nisu bili jasni, nije želela promenu granica i smatrala je da bi napad bez odobrenja UN podrio međunarodno pravo. To je do poslednjeg slova matrica, reprizirana u Siriji, ali uz Putinov promišljen obrt.

U kojoj meri će Beograd uspeti da prepozna i iskoristi novi geopolitički trenutak planete? Hoće li konačno uvažiti dinamiku svetskih procesa i činjenicu da SAD više nikoga neće svojevoljno bombardovati, barem ne na presecima globalnih interesnih sfera. Sirova američka vojna sila, Baba Roga moderne srpske svesti, otišla je u prošlost svugde, osim izgleda u Srbiji.

Zbog toga se pitam, šta će, posle svega, Srbiji besmislene sankcije protiv Sirije, zemlje sa kojom nema otvorena pitanja i koja nije priznala albansku nelegalnu državu na Kosovu i Metohiji? Šta će Srbiji brojne, u medijima oglašene sumnje, da u dosluhu sa nekim arapskim despotijama naoružava pobunjene džihadiste u toj zemlji?

To su najmanje dva pitanja, na koja bi vlada u Beogradu trebalo da odgovori sopstvenim građanima, pre nego što je čast, zaklonjena lažnim pragmatizmom magarca među lavovima, podseti da se u starom delu Damaska, inače najstarijeg naseljenog grada na svetu, nalazi i najstarija ulica. Nazivaju je Prava, jer sopstveni pravac, da bi ostala ulica, nikada nije promenila, čak ni u vreme kada se njome šetao Sveti Apostol Pavle dok se još zvao Savle.

Glas Rusije