Rat za srpski jezik i pravopis

Piše Ivan Negrišorac

Svaki samosvesni pripadnik srpske kulture trebalo bi da čuva sopstveni jezik i pismo kao tekovinu od koje ne sme odustati. Ukoliko mu se nameće model ponašanja koji ugrožava njegovo pravo na jezik i ćirilično pismo, to predstavlja pouzdani znak da postoje neke loše namere u odnosu na elementarni opstanak srpskog naroda

dlukom upravnih organa „Matice srpske“ krajem prošle, 2012. godine ustanovljena je Povelja za negovanje srpske jezičke kulture. Ništa prirodnije nego da takvu jednu nagradu ustanovi baš „Matica srpska“. Svoju brigu o srpskom jeziku Matica suštinski ispoljava još od svog osnivanja 1826. godine, ali je od sredine XX veka ključne nacionalne jezičke poslove, naročito u oblasti standardizacije, Matica preuzela u svoju nadležnost.

TREZOR SAVREMENOG SRPSKOG JEZIKA Tako su nastajali najkrupniji poduhvati u ovoj oblasti, a o njima je suštinski vodila brigu upravo „Matica srpska“. U okviru ideje srpskohrvatskog jezičkog jedinstva, izraženog Novosadskim dogovorom (1954), načinjen je „Pravopis srpskohrvatskoga književnog jezika“ (1960) i šestotomni „Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika“ (1967-1976). Od raspada srpsko-hrvatskog jezičkog jedinstva, Matica je prirodno nastavila sa poslovima standardizacije srpskog jezika, pa je u okviru toga koncepta nastao „Pravopis srpskoga jezika“ (1993) i jednotomni „Rečnik srpskoga jezika“ (2007).
Nastavljajući i dalje da brine o ovim projektima, te obezbeđujući nova izdanja pravopisa i rečnika, Matica od ove, 2013. trebalo bi da krene odlučnije u konceptualno zasnivanje odavno planiranog „Višetomnog rečnika srpskoga jezika“, kao srpske standardološke verzije nekadašnjeg šestotomnika. Istovremeno, ove godine svetlost dana trebalo bi da ugleda i „Normativna gramatika srpskoga jezika“. Sve to predstavlja izvanrednu osnovu za sačinjavanje stručno utemeljene, nacionalno odgovorne i realno ostvarljive jezičke politike kakvu, kao kulturna i državna zajednica, još uvek nismo jasno definisali. Čini se da nam je, stoga, prekopotreban konsenzus jezičkih znalaca i svih odgovornih korisnika srpskoga jezika, kako bismo sačinili svojevrsni Srpski jezički dogovor. Samo sa takvim dogovorom moći ćemo valjano da uredimo odnose sa drugim jezičkim zajednicama koje koriste isti jezički osnov, ali ga drugačije standardizuju.
Osim ovih poduhvata u oblasti standardizacije srpskoga jezika, Matica je obavila i nekoliko važnih poslova u oblasti dijalektologije. Upravo ove, 2013. godine, primera radi, završavamo projekat „Rečnika srpskih govora Vojvodine“ (izlazi po sveskama od 2000), a još ranije izašao je „Rečnik bačkih Bunjevaca“ (1990) i „Imenoslov bačkih Bunjevaca“ (1994). U narednim godinama posebnu pažnju posvetićemo istorijskim rečnicima srpskoga jezika, pa očekujemo početak izlaženja „Rečnika slavenosrpskog jezika“, kao i prve rezultate na tek zasnovanom projektu „Rečnika staro-
srpskoga jezika od XII do XVIII veka“. Tek uz pomoć ovakvih priručnika moći ćemo potpunije trezor savremenog srpskog jezika da obogatimo mnogim leksičkim (i ne samo leksičkim) dragocenostima iz naše jezičke prošlosti. Planova ima veoma mnogo i veoma važnih, ali je pitanje u kojoj meri će ovi projekti moći da se izvode budući da je upravo ove, 2013. godine nadležno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja podršku naučnim projektima „Matice srpske“ umanjilo za preko 40 odsto finansijskih sredstava. Takvo umanjenje ozbiljno ugrožava sve pomenute, a i mnoge druge Matičine projekte.
I da pomenemo još jednu poštovanja dostojnu činjenicu iz sistema Matičinih tekovina: časopis „Jezik danas“ (1997-2005). Nedopustivo je da, usred svih muka sa kojima se suočavamo u jezičkoj praksi, ovaj časopis i dalje ne izlazi. Otuda bi jedan od važnih Matičinih poslova u narednom periodu bio upravo zadatak da se ovaj časopis ponovo pokrene i da pomogne da se naša jezička praksa koliko je to moguće kanališe i oblikuje. Uz „Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku“, koji na svu sreću redovno izlazi, to u oblasti časopisne produkcije predstavlja jedan od osnovnih naučnih instrumenata za utemeljenje ozbiljne jezičke politike.

DOBRO ORGANIZOVANA KONTRAOFANZIVA Uza sve napore koje ulažu „Matica srpska“, Institut za srpski jezik SANU, Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Vukova zadužbina i mnoge druge odgovorne ustanove i samosvesni pojedinci, današnje stanje srpske jezičke kulture veoma je zabrinjavajuće. Zbog toga, na sve ranije preduzete mere moramo u ovoj oblasti što pre dodati ne samo izraze zabrinutosti nego i predloge neophodnih inovacija i organizovanog rada u ovoj oblasti. Dosadašnji rezultati ne samo što nisu dovoljni nego su u mnogim oblastima krajnje porazni. Ne budemo li sa novim snagama i osmišljenim delovanjem nešto preduzeli, gubićemo bitku po bitku sve dok ovaj novi Rat za srpski jezik i pravopis ne budemo konačno izgubili. U tom nevidljivom, ali po rezultatima evidentnom ratu, neophodno je da preduzmemo odlučnu i dobro organizovanu kontraofanzivu.
Složićemo se da nije baš uputno koristiti vojnu metaforiku, pogotovo u vremenu u kojem su vrednosti građanskog, civilnog društva, bar deklarativno, isticane u prvi plan. Zato, sa mnogo više tačnosti i suštinske brige o samom jeziku, trebalo bi da govorimo uz pomoć, de facto, zemljoradničke metaforike. Izraz „negovanje srpske jezičke kulture“ – baš zbog činjenice da se reč „negovanje“ gotovo pleonastički povezuje sa rečju „kultura“ – takvim jakim gestom u prvi plan ističe upravo to: negovanje, gajenje, obrađivanje, sađenje, čak zemljoradnja, ratarstvo, sve je to sadržano u značenju latinske reči „cultura“. Negujući sopstveni jezik, mi u stvari negujemo sami sebe, obrađujemo specifični prostor svojih jezičkih, a time i životnih i kulturnih vrednosti unutar širokog i bogatog prostora na kojem slične poduhvate izvode mnogi drugi narodi.
Suočavajući se sa pitanjima: koji su to rezultati vredni u domenu negovanja srpske jezičke kulture, mi ćemo se pri izboru za Matičinu Povelju baviti mnogim aspektima jezičke prakse. Ako do sada nismo u Matici imali dovoljno razvijene instrumente za sistematsko registrovanje pozitivnih dometa u ovoj oblasti, sada, konstituisanjem ovakve nagrade tako nešto bar delimično stičemo. A, uz to, namera nam je da se i nekim drugim oblicima rada detaljnije pozabavimo verifikacijom pozitivnih dometa u ovoj oblasti. Bavićemo se takvim pitanjima kao što su: koliko se poštuju jezičke pravilnosti i norme? Negujemo li ćirilicu kao svoje osnovno pismo? Kakav nam je jezik u medijima, školstvu, političkoj, pravnoj i poslovnoj komunikaciji, uopšte u javnoj upotrebi? Negujemo li estetske vrednosti jezičkog izraza, te lepotu govora i pisma? Pratimo li naučni, tehnički i tehnološki napredak i da li ga ugrađujemo u jezičku praksu?
Sve civilizacijske promene valja da izvedemo sa punom svešću o neophodnosti očuvanja i unapređenja naše jezičke kulture. Poštujući staro pravilo srpske pravopisne literature, a to je da mnoge nedoumice najbolje razrešava sama praksa, trebalo bi ipak, u tom iščekivanju suda vremena, blagovremeno zauzeti stav koji može makar sprečiti ukorenjivanje loših i neutemeljenih jezičkih navika, a možda i pomoći da se promovišu vredne i utemeljene navike. Zato ne bi trebalo lako odustajati od zahteva koje je dosadašnja jezička praksa na različite načine isticala.

NEADEKVATNA UPOTREBA REČI Da navedemo samo nekoliko primera. Nema razloga da pleonastički sačinjenu reč „obadvoje“ proizvodimo u ravnopravnog pandana ispravne reči „oboje“! Nema razloga da legalizujemo neadekvatnu upotrebu priloga „ikada“ (tipa: „najbolja knjiga ikada“ umesto: „najbolja knjiga ikada napisana“) i trebalo bi da se usprotivimo takvoj neadekvatnoj upotrebi koju sve više favorizuju mediji lišeni pomoći adekvatne lektorske službe! Ne pristajmo na redukciju našeg predivnog, četvoroakcenatskog sistema i ne dozvolimo da se akcenti svedu na dva silazna tip! Ne dozvolimo ni neadekvatno prenošenje akcenata, tipa: pa˝trijarh, umesto: patrijarh! Ne dozvolimo da se tako olako izgubi najbolje i najekonomičnije rešenje o uvlačenju početnih reči u pasusu za nekoliko slovnih mesta: namesto toga sve češće, u novinama i uopšte u pisanoj komunikaciji, primenjuje se pisanje bez ikakvog uvlačenja, a zbog učestale mogućnosti nesporazuma, često se pravi čitav red razmaka! Mogli bismo još mnogo primera da navodimo, ali je to u ovoj prilici nepotrebno. Svi smo, naime, svesni koliko u srpskoj jezičkoj praksi ima nerešenih, otvorenih pitanja, koliko započetih procesa sa neizvesnim ishodima, pa je utoliko potrebnija briga i pažnja svih onih koji, svojim znanjem i posvećenošću, mogu pomoći da se ta pitanja razreše na najbolji mogući način.
U vezi sa srpskom jezičkom kulturom, dozvolite da navedem još samo jedan primer, primer koji nam mnogo toga kazuje i pokazuje. Ako se prošetamo našim ulicama i obratimo pažnju na javne natpise, suočićemo se sa frapantnom činjenicom da su ne samo gotovo svi javni natpisi na latinici nego ih je ogroman deo čak i na stranim jezicima, uglavnom na engleskom. Prošetao sam se glavnom novosadskom ulicom, Zmaj-Jovinom, i pažljivo pregledao firme i natpise samo onih poslovnih objekata koji izloge imaju baš na glavnoj, nekada pijačnoj ulici, a danas najvažnijoj šetačkoj zoni Novoga Sada. Od 42 izložene firme sve su ispisane latinično, a samo 4 (i slovima: četiri) ćirilično. Ove četiri, svakako, zaslužuju da budu i neposredno pomenute. To su: restoran „Maša“, knjižara „Savremena“, Trafika 021 i prodavnica tkanina „Sukno“. Memorijalni objekti, poput spomenika Jovanu Jovanoviću Zmaju i spomen-ploča Jovanu Muškatiroviću i Emanuilu Jankoviću, na svu sreću su ispisani ćirilično. Naziv ulice, koji je po pravilu ispisan ćirilično, nisam našao.
Od onih latiničnih, neke su koristile srpske nazive ili već odavno odomaćene strane reči, poput firmi „Metro“, „Vulkan“, „Optika“, „Bard“, „Labud“, „Bata“, „Jasmin“, „Adrijana“ i dr, ali su većinom to bili natpisi ispisani na stranim jezicima, for example: „Sting“, „Swarovski“, „Diesel“, „Replay“, „Energie“, „Legend“, „Beba Kids“, „The Manual Company“, „Office Shoes“, „Extreme intimo“, „Sport Vision“, „Glazzed“, „Carpisa“, „Nicola’s“, „Bomar“, „Lacoste“, „Just a Moment“, „United Colours of Benetton“, „Stylos“, „Bloom“, „Eurobank“ i dr.

NEOBIČNO ODUSTAJANJE OD SOPSTVENOG JEZIKA Nisam baš tako malo putovao svetom, ali ovako neobično odustajanje od sopstvenog jezika i pisma nigde nisam uočio. Nešto slično možemo naći pre svega u zemljama koje su bile izložene kolonijalističkim osvajanjima, u zemljama u kojima je dugo, kao zvaničan, negovan jezik okupatora i u kojoj su se, u međuvremenu, razvile crte ropskog mentaliteta. Srbi u svojoj istoriji nikada nisu odustajali kako od ideala slobode, tako i od svog jezika i pisma, a jedino su tom pritisku podlegali kada su na to bili silom primorani, najčešće tokom ratova, u vremenu okupacija. Jedan od prvih akata svih okupacionih vlasti na srpskim prostorima bio je, uvek, zabrana upotrebe ćirilice. I baš zato, svaki samosvesni pripadnik srpske kulture trebalo bi da čuva sopstveni jezik i pismo kao tekovinu od koje ne sme odustati. Ukoliko mu se nameće model ponašanja koji ugrožava njegovo pravo na jezik i ćirilično pismo, to predstavlja pouzdani znak da postoje neke loše namere u odnosu na elementarni opstanak srpskog naroda. Tako je u prošlosti redovno bilo, pa na ovakvu vrstu poruka koju su naši preci osećali na sopstvenoj koži, mi danas, a i naši potomci u budućnosti, moramo biti posebno osetljivi!
Novina naše današnje situacije jeste pre svega u tome što nekadašnje okupacione zahteve sada sprovode sami Srbi: očigledno je da se uz neodgovornost u odnosu na najvažnije tekovine sopstvene jezičke kulture, kod Srba razvio i specifičan autodestruktivan način mišljenja i ponašanja koji vodi ka dosledno vođenom procesu samoponištavanja. Danas protiv srpske kulture najefektnije rade sami pripadnici te iste kulture: to su oni ljudi koji sopstvenu kulturološku poziciju definišu kroz nužnost poricanja svih tradicionalnih vrednosti ove kulture. Takvi kulturtregeri obično govore kako se moramo obračunati sa prošlošću, poništiti je bez ostatka, da bi se mogla graditi nekakva kultura dostojna zahteva našeg vremena.
Pomenuta teza je, recimo to otvoreno, netačna i lažna, ona predstavlja samo izraz više ili manje skrivenog imperijalnog modela mišljenja koji se iz centara političke i finansijske moći šalje samo malim, kulturološki neukorenjenim narodima, kao najozbiljnijim kandidatima za žrtve asimilovanja unutar svetskih globalizacionih procesa. Najkreativniji oblici zapadnog teorijskog mišljenja u ovoj oblasti, uključujući i univerzitetske studije, ne neguju ovakve pristupe i ne podstiču reaktuelizaciju imperijalnog modela mišljenja. Čak naprotiv, kroz razne tipove teorijski fundiranog kritičkog diskursa, ne samo onog marksistički utemeljenog, nego i novijeg – poput dekonstrukcije, novog istorizma, postkolonijalne teorije, diskursa manjine i sl, savremena teorijska misao upravo podstiče na kritički odnos prema pomenutim svetskim centrima moći.
Zloćudni kulturtregeri, koji su kao svoj osnovni zadatak istakli potrebu razvijanja autodestruktivnih procesa unutar sopstvenog nacionalnog korpusa, dočekaće sa ozlojeđenošću i besom sve napore usmerene ka negovanju srpske jezičke kulture. Njima, pre svega, do nacionalnog kulturnog korpusa uopšte i nije stalo. A, uz to, oni i ne dosežu do savremenih teorijskih oblika mišljenja koji pokazuju koliko je reč o složenim procesima, nesvodivim na jednostavan, binarni model tradicija/modernitet, po kojem je ovaj prvi pol, tradicija, shvaćen kao isključivi nosilac negativiteta. Zato oni pokušavaju da nam u mentalne procese ugrade jednostavnu šifru po kojoj bi tradiciju trebalo prosto sankcionisati, a njene zastupnike na društvenom planu lustrirati.

ARGUMENTI ZA SOPSTVENO SAMODEFINISANJE Takvi globalistički kulturtregeri pokušaće kod malih naroda da žigošu i ponište svaki oblik brige za nacionalnu kulturu, pa i oblast jezičke politike. Ništa njima ne znači činjenica da su oni najbolji i najkreativniji pripadnici srpske kulture u modernizacione procese ulazili sa punom svešću o sopstvenoj tradiciji, a ta svest ne samo da njima nije predstavljala nikakvu smetnju nego je, neosporno, iskazivala mnogostruke podsticaje za projekte modernizacije. Kada su književnost i jezik u pitanju, dovoljno je samo podsetiti se primera Jovana Dučića, Milana Rakića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Milorada Pavića, Ivana V. Lalića i mnogih drugih. Niko od velikana našeg književnog i jezičkog stvaralaštva nije zaboravljao prirodu kulture u kojoj je stvarao i niko nije nastojao da tu kulturu sasvim porekne.
Vratimo se nakaradnom primeru sa naših ulica i zamislimo se o vrsti poruke koju on šalje! Kada neki stranac dođe u ovakav ambijent latinično ispisan, uz mnoštvo naziva stranih firmi, pa još ako taj stranac iole poznaje kontinuitete srpske kulture, prvo što može zaključiti jeste da su Srbi narod koji je izgubio elementarno samopoštovanje, da je to narod lišen svesti o sopstvenom jeziku i o specifičnoj svojoj komunikacionoj kulturi. Takav narod, koji ne ume da definiše samoga sebe i koji neprestano o sebi šalje poruku o tome da je sam sebi stranac, takav narod prosto se nudi da bude žrtva tuđih zamisli i tuđih interesa: on prosto priziva svetske silnike da oni i ovde pokušaju da obave posao obeskorenjivanja jednog naroda i njegovog utapanja u velike, svetske melting-potove. Ukoliko se pokaže da takav narod nema dubljeg jezičkog, književnog, kulturnog korena, onda će taj narod lako biti počupan i zbrisan sa mesta na kojem je postojao. Ozbiljna jezička kultura neophodna nam je da bismo utvrdili sopstvene korene i da bismo se zaštitili od opasnosti nestanka sa istorijske scene.
Stanislav Vinaver je, još kao mlad čovek, u svojoj knjizi „Misli“ (1913) zapisao ovakav jedan fragment (br.132): „Ima ljudi koji se samo tuđim uticajem mogu ‚osloboditi tuđeg uticaja‘.“ Tuđih uticaja ne smemo se plašiti, od takvih uticaja ne bi trebalo da bežimo! Nikakve oblike ksenofobije ne smemo da negujemo jer bismo time poništili najkreativnije, dijaloške potencijale vlastitog kreativnog bića. Ali u suočavanju sa kulturom drugih valja neprestano težiti razumevanju sopstvenih specifičnosti, sopstvene kreativnosti koja je odavno već prepoznata u temeljima ovog jezika i ove kulture. Vinaverovski rečeno, tuđe uticaje najbolje je prevladati tako što ćemo kako odgovore na izazove drugih, tako i specifične individualne doprinose utemeljiti u samome sebi i u sopstvenoj kulturi.
Delovanje „Matice srpske“ i srodnih ustanova jasno pokazuje i dokazuje da imamo dovoljno snage da negujemo sopstvenu jezičku kulturu, a da bi sve to trebalo da činimo iz razloga, motiva i činilaca koje pronalazimo u elementarnom samopoštovanju i potrebi da sopstveni jezik bolje uredimo. Ništa ne preduzimamo kako bismo nekome načinili nekakvu štetu. Negujući svoj jezik, razumećemo i potrebu drugih naroda da neguju svoj jezik, kao što ćemo, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima ove zemlje, brinuti da i jezička prava nacionalnih manjina ne budu ugrožena. Ako tako bude, a do sada tako jeste bilo, onda što pre i što šire trebalo bi da zasnujemo neprestanu akcije brige o sopstvenom jeziku. Ta briga, kao pravo i obaveza, ne pripada samo lingvistima i književnicima: ona pripada svima kojima je na srcu srpski jezik, te izražajne moći srpskog govora i pisma.
Kategorički imperativ srpske jezičke kulture ispostavlja se kao čin bez kojeg srpski narod ne može valjano da utemelji sopstveni opstanak. Što pre svi počnemo o tome da vodimo brigu, utoliko pre ćemo biti spremniji za multikulturalni dijalog sa drugim narodima i kulturama. Svojim najboljim rezultatima, srpska kultura je i u prošlosti pokazivala koliko je za taj dijalog sposobna i koliko je u takvom dijalogu uspešno pronalazila argumente za sopstveno samodefinisanje. Kako nekada, tako i sada! Kako sada, tako i u budućnosti!

Reč povodom prvog dodeljivanja „Povelje Matice srpske za negovanje srpske jezičke kulture“, u „Matici srpskoj“,
15. aprila 2013. godine