Рат за српски језик и правопис

Пише Иван Негришорац

Сваки самосвесни припадник српске културе требало би да чува сопствени језик и писмо као тековину од које не сме одустати. Уколико му се намеће модел понашања који угрожава његово право на језик и ћирилично писмо, то представља поуздани знак да постоје неке лоше намере у односу на елементарни опстанак српског народа

длуком управних органа „Матице српске“ крајем прошле, 2012. године установљена је Повеља за неговање српске језичке културе. Ништа природније него да такву једну награду установи баш „Матица српска“. Своју бригу о српском језику Матица суштински испољава још од свог оснивања 1826. године, али је од средине XX века кључне националне језичке послове, нарочито у области стандардизације, Матица преузела у своју надлежност.

ТРЕЗОР САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ ЈЕЗИКА Тако су настајали најкрупнији подухвати у овој области, а о њима је суштински водила бригу управо „Матица српска“. У оквиру идеје српскохрватског језичког јединства, израженог Новосадским договором (1954), начињен је „Правопис српскохрватскога књижевног језика“ (1960) и шестотомни „Речник српскохрватскога књижевног језика“ (1967-1976). Од распада српско-хрватског језичког јединства, Матица је природно наставила са пословима стандардизације српског језика, па је у оквиру тога концепта настао „Правопис српскога језика“ (1993) и једнотомни „Речник српскога језика“ (2007).
Настављајући и даље да брине о овим пројектима, те обезбеђујући нова издања правописа и речника, Матица од ове, 2013. требало би да крене одлучније у концептуално заснивање одавно планираног „Вишетомног речника српскога језика“, као српске стандардолошке верзије некадашњег шестотомника. Истовремено, ове године светлост дана требало би да угледа и „Нормативна граматика српскога језика“. Све то представља изванредну основу за сачињавање стручно утемељене, национално одговорне и реално остварљиве језичке политике какву, као културна и државна заједница, још увек нисмо јасно дефинисали. Чини се да нам је, стога, прекопотребан консензус језичких зналаца и свих одговорних корисника српскога језика, како бисмо сачинили својеврсни Српски језички договор. Само са таквим договором моћи ћемо ваљано да уредимо односе са другим језичким заједницама које користе исти језички основ, али га другачије стандардизују.
Осим ових подухвата у области стандардизације српскога језика, Матица је обавила и неколико важних послова у области дијалектологије. Управо ове, 2013. године, примера ради, завршавамо пројекат „Речника српских говора Војводине“ (излази по свескама од 2000), а још раније изашао је „Речник бачких Буњеваца“ (1990) и „Именослов бачких Буњеваца“ (1994). У наредним годинама посебну пажњу посветићемо историјским речницима српскога језика, па очекујемо почетак излажења „Речника славеносрпског језика“, као и прве резултате на тек заснованом пројекту „Речника старо-
српскога језика од XII до XVIII века“. Тек уз помоћ оваквих приручника моћи ћемо потпуније трезор савременог српског језика да обогатимо многим лексичким (и не само лексичким) драгоценостима из наше језичке прошлости. Планова има веома много и веома важних, али је питање у којој мери ће ови пројекти моћи да се изводе будући да је управо ове, 2013. године надлежно Министарство просвете, науке и технолошког развоја подршку научним пројектима „Матице српске“ умањило за преко 40 одсто финансијских средстава. Такво умањење озбиљно угрожава све поменуте, а и многе друге Матичине пројекте.
И да поменемо још једну поштовања достојну чињеницу из система Матичиних тековина: часопис „Језик данас“ (1997-2005). Недопустиво је да, усред свих мука са којима се суочавамо у језичкој пракси, овај часопис и даље не излази. Отуда би један од важних Матичиних послова у наредном периоду био управо задатак да се овај часопис поново покрене и да помогне да се наша језичка пракса колико је то могуће каналише и обликује. Уз „Зборник Матице српске за филологију и лингвистику“, који на сву срећу редовно излази, то у области часописне продукције представља један од основних научних инструмената за утемељење озбиљне језичке политике.

ДОБРО ОРГАНИЗОВАНА КОНТРАОФАНЗИВА Уза све напоре које улажу „Матица српска“, Институт за српски језик САНУ, Одбор за стандардизацију српског језика, Вукова задужбина и многе друге одговорне установе и самосвесни појединци, данашње стање српске језичке културе веома је забрињавајуће. Због тога, на све раније предузете мере морамо у овој области што пре додати не само изразе забринутости него и предлоге неопходних иновација и организованог рада у овој области. Досадашњи резултати не само што нису довољни него су у многим областима крајње поразни. Не будемо ли са новим снагама и осмишљеним деловањем нешто предузели, губићемо битку по битку све док овај нови Рат за српски језик и правопис не будемо коначно изгубили. У том невидљивом, али по резултатима евидентном рату, неопходно је да предузмемо одлучну и добро организовану контраофанзиву.
Сложићемо се да није баш упутно користити војну метафорику, поготово у времену у којем су вредности грађанског, цивилног друштва, бар декларативно, истицане у први план. Зато, са много више тачности и суштинске бриге о самом језику, требало би да говоримо уз помоћ, de facto, земљорадничке метафорике. Израз „неговање српске језичке културе“ – баш због чињенице да се реч „неговање“ готово плеонастички повезује са речју „култура“ – таквим јаким гестом у први план истиче управо то: неговање, гајење, обрађивање, сађење, чак земљорадња, ратарство, све је то садржано у значењу латинске речи „cultura“. Негујући сопствени језик, ми у ствари негујемо сами себе, обрађујемо специфични простор својих језичких, а тиме и животних и културних вредности унутар широког и богатог простора на којем сличне подухвате изводе многи други народи.
Суочавајући се са питањима: који су то резултати вредни у домену неговања српске језичке културе, ми ћемо се при избору за Матичину Повељу бавити многим аспектима језичке праксе. Ако до сада нисмо у Матици имали довољно развијене инструменте за систематско регистровање позитивних домета у овој области, сада, конституисањем овакве награде тако нешто бар делимично стичемо. А, уз то, намера нам је да се и неким другим облицима рада детаљније позабавимо верификацијом позитивних домета у овој области. Бавићемо се таквим питањима као што су: колико се поштују језичке правилности и норме? Негујемо ли ћирилицу као своје основно писмо? Какав нам је језик у медијима, школству, политичкој, правној и пословној комуникацији, уопште у јавној употреби? Негујемо ли естетске вредности језичког израза, те лепоту говора и писма? Пратимо ли научни, технички и технолошки напредак и да ли га уграђујемо у језичку праксу?
Све цивилизацијске промене ваља да изведемо са пуном свешћу о неопходности очувања и унапређења наше језичке културе. Поштујући старо правило српске правописне литературе, а то је да многе недоумице најбоље разрешава сама пракса, требало би ипак, у том ишчекивању суда времена, благовремено заузети став који може макар спречити укорењивање лоших и неутемељених језичких навика, а можда и помоћи да се промовишу вредне и утемељене навике. Зато не би требало лако одустајати од захтева које је досадашња језичка пракса на различите начине истицала.

НЕАДЕКВАТНА УПОТРЕБА РЕЧИ Да наведемо само неколико примера. Нема разлога да плеонастички сачињену реч „обадвоје“ производимо у равноправног пандана исправне речи „обоје“! Нема разлога да легализујемо неадекватну употребу прилога „икада“ (типа: „најбоља књига икада“ уместо: „најбоља књига икада написана“) и требало би да се успротивимо таквој неадекватној употреби коју све више фаворизују медији лишени помоћи адекватне лекторске службе! Не пристајмо на редукцију нашег предивног, четвороакценатског система и не дозволимо да се акценти сведу на два силазна тип! Не дозволимо ни неадекватно преношење акцената, типа: па˝тријарх, уместо: патријарх! Не дозволимо да се тако олако изгуби најбоље и најекономичније решење о увлачењу почетних речи у пасусу за неколико словних места: наместо тога све чешће, у новинама и уопште у писаној комуникацији, примењује се писање без икаквог увлачења, а због учестале могућности неспоразума, често се прави читав ред размака! Могли бисмо још много примера да наводимо, али је то у овој прилици непотребно. Сви смо, наиме, свесни колико у српској језичкој пракси има нерешених, отворених питања, колико започетих процеса са неизвесним исходима, па је утолико потребнија брига и пажња свих оних који, својим знањем и посвећеношћу, могу помоћи да се та питања разреше на најбољи могући начин.
У вези са српском језичком културом, дозволите да наведем још само један пример, пример који нам много тога казује и показује. Ако се прошетамо нашим улицама и обратимо пажњу на јавне натписе, суочићемо се са фрапантном чињеницом да су не само готово сви јавни натписи на латиници него их је огроман део чак и на страним језицима, углавном на енглеском. Прошетао сам се главном новосадском улицом, Змај-Јовином, и пажљиво прегледао фирме и натписе само оних пословних објеката који излоге имају баш на главној, некада пијачној улици, а данас најважнијој шетачкој зони Новога Сада. Од 42 изложене фирме све су исписане латинично, а само 4 (и словима: четири) ћирилично. Ове четири, свакако, заслужују да буду и непосредно поменуте. То су: ресторан „Маша“, књижара „Савремена“, Трафика 021 и продавница тканина „Сукно“. Меморијални објекти, попут споменика Јовану Јовановићу Змају и спомен-плоча Јовану Мушкатировићу и Емануилу Јанковићу, на сву срећу су исписани ћирилично. Назив улице, који је по правилу исписан ћирилично, нисам нашао.
Од оних латиничних, неке су користиле српске називе или већ одавно одомаћене стране речи, попут фирми „Metro“, „Vulkan“, „Optika“, „Bard“, „Labud“, „Bata“, „Jasmin“, „Adrijana“ и др, aли су већином то били натписи исписани на страним језицима, for example: „Sting“, „Swarovski“, „Diesel“, „Replay“, „Energie“, „Legend“, „Beba Kids“, „The Manual Company“, „Office Shoes“, „Extreme intimo“, „Sport Vision“, „Glazzed“, „Carpisa“, „Nicola’s“, „Bomar“, „Lacoste“, „Just a Moment“, „United Colours of Benetton“, „Stylos“, „Bloom“, „Eurobank“ и др.

НЕОБИЧНО ОДУСТАЈАЊЕ ОД СОПСТВЕНОГ ЈЕЗИКА Нисам баш тако мало путовао светом, али овако необично одустајање од сопственог језика и писма нигде нисам уочио. Нешто слично можемо наћи пре свега у земљама које су биле изложене колонијалистичким освајањима, у земљама у којима је дуго, као званичан, негован језик окупатора и у којој су се, у међувремену, развиле црте ропског менталитета. Срби у својој историји никада нису одустајали како од идеала слободе, тако и од свог језика и писма, а једино су том притиску подлегали када су на то били силом приморани, најчешће током ратова, у времену окупација. Један од првих аката свих окупационих власти на српским просторима био је, увек, забрана употребе ћирилице. И баш зато, сваки самосвесни припадник српске културе требало би да чува сопствени језик и писмо као тековину од које не сме одустати. Уколико му се намеће модел понашања који угрожава његово право на језик и ћирилично писмо, то представља поуздани знак да постоје неке лоше намере у односу на елементарни опстанак српског народа. Тако је у прошлости редовно било, па на овакву врсту порука коју су наши преци осећали на сопственој кожи, ми данас, а и наши потомци у будућности, морамо бити посебно осетљиви!
Новина наше данашње ситуације јесте пре свега у томе што некадашње окупационе захтеве сада спроводе сами Срби: очигледно је да се уз неодговорност у односу на најважније тековине сопствене језичке културе, код Срба развио и специфичан аутодеструктиван начин мишљења и понашања који води ка доследно вођеном процесу самопоништавања. Данас против српске културе најефектније раде сами припадници те исте културе: то су они људи који сопствену културолошку позицију дефинишу кроз нужност порицања свих традиционалних вредности ове културе. Такви културтрегери обично говоре како се морамо обрачунати са прошлошћу, поништити је без остатка, да би се могла градити некаква култура достојна захтева нашег времена.
Поменута теза је, рецимо то отворено, нетачна и лажна, она представља само израз више или мање скривеног империјалног модела мишљења који се из центара политичке и финансијске моћи шаље само малим, културолошки неукорењеним народима, као најозбиљнијим кандидатима за жртве асимиловања унутар светских глобализационих процеса. Најкреативнији облици западног теоријског мишљења у овој области, укључујући и универзитетске студије, не негују овакве приступе и не подстичу реактуелизацију империјалног модела мишљења. Чак напротив, кроз разне типове теоријски фундираног критичког дискурса, не само оног марксистички утемељеног, него и новијег – попут деконструкције, новог историзма, постколонијалне теорије, дискурса мањине и сл, савремена теоријска мисао управо подстиче на критички однос према поменутим светским центрима моћи.
Злоћудни културтрегери, који су као свој основни задатак истакли потребу развијања аутодеструктивних процеса унутар сопственог националног корпуса, дочекаће са озлојеђеношћу и бесом све напоре усмерене ка неговању српске језичке културе. Њима, пре свега, до националног културног корпуса уопште и није стало. А, уз то, они и не досежу до савремених теоријских облика мишљења који показују колико је реч о сложеним процесима, несводивим на једноставан, бинарни модел традиција/модернитет, по којем је овај први пол, традиција, схваћен као искључиви носилац негативитета. Зато они покушавају да нам у менталне процесе уграде једноставну шифру по којој би традицију требало просто санкционисати, а њене заступнике на друштвеном плану лустрирати.

АРГУМЕНТИ ЗА СОПСТВЕНО САМОДЕФИНИСАЊЕ Такви глобалистички културтрегери покушаће код малих народа да жигошу и пониште сваки облик бриге за националну културу, па и област језичке политике. Ништа њима не значи чињеница да су они најбољи и најкреативнији припадници српске културе у модернизационе процесе улазили са пуном свешћу о сопственој традицији, а та свест не само да њима није представљала никакву сметњу него је, неоспорно, исказивала многоструке подстицаје за пројекте модернизације. Када су књижевност и језик у питању, довољно је само подсетити се примера Јована Дучића, Милана Ракића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Станислава Винавера, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Милорада Павића, Ивана В. Лалића и многих других. Нико од великана нашег књижевног и језичког стваралаштва није заборављао природу културе у којој је стварао и нико није настојао да ту културу сасвим порекне.
Вратимо се накарадном примеру са наших улица и замислимо се о врсти поруке коју он шаље! Када неки странац дође у овакав амбијент латинично исписан, уз мноштво назива страних фирми, па још ако тај странац иоле познаје континуитете српске културе, прво што може закључити јесте да су Срби народ који је изгубио елементарно самопоштовање, да је то народ лишен свести о сопственом језику и о специфичној својој комуникационој култури. Такав народ, који не уме да дефинише самога себе и који непрестано о себи шаље поруку о томе да је сам себи странац, такав народ просто се нуди да буде жртва туђих замисли и туђих интереса: он просто призива светске силнике да они и овде покушају да обаве посао обескорењивања једног народа и његовог утапања у велике, светске мелтинг-потове. Уколико се покаже да такав народ нема дубљег језичког, књижевног, културног корена, онда ће тај народ лако бити почупан и збрисан са места на којем је постојао. Озбиљна језичка култура неопходна нам је да бисмо утврдили сопствене корене и да бисмо се заштитили од опасности нестанка са историјске сцене.
Станислав Винавер је, још као млад човек, у својој књизи „Мисли“ (1913) записао овакав један фрагмент (бр.132): „Има људи који се само туђим утицајем могу ‚ослободити туђег утицаја‘.“ Туђих утицаја не смемо се плашити, од таквих утицаја не би требало да бежимо! Никакве облике ксенофобије не смемо да негујемо јер бисмо тиме поништили најкреативније, дијалошке потенцијале властитог креативног бића. Али у суочавању са културом других ваља непрестано тежити разумевању сопствених специфичности, сопствене креативности која је одавно већ препозната у темељима овог језика и ове културе. Винаверовски речено, туђе утицаје најбоље је превладати тако што ћемо како одговоре на изазове других, тако и специфичне индивидуалне доприносе утемељити у самоме себи и у сопственој култури.
Деловање „Матице српске“ и сродних установа јасно показује и доказује да имамо довољно снаге да негујемо сопствену језичку културу, а да би све то требало да чинимо из разлога, мотива и чинилаца које проналазимо у елементарном самопоштовању и потреби да сопствени језик боље уредимо. Ништа не предузимамо како бисмо некоме начинили некакву штету. Негујући свој језик, разумећемо и потребу других народа да негују свој језик, као што ћемо, у складу са Уставом, законом и другим прописима ове земље, бринути да и језичка права националних мањина не буду угрожена. Ако тако буде, а до сада тако јесте било, онда што пре и што шире требало би да заснујемо непрестану акције бриге о сопственом језику. Та брига, као право и обавеза, не припада само лингвистима и књижевницима: она припада свима којима је на срцу српски језик, те изражајне моћи српског говора и писма.
Категорички императив српске језичке културе испоставља се као чин без којег српски народ не може ваљано да утемељи сопствени опстанак. Што пре сви почнемо о томе да водимо бригу, утолико пре ћемо бити спремнији за мултикултурални дијалог са другим народима и културама. Својим најбољим резултатима, српска култура је и у прошлости показивала колико је за тај дијалог способна и колико је у таквом дијалогу успешно проналазила аргументе за сопствено самодефинисање. Како некада, тако и сада! Како сада, тако и у будућности!

Реч поводом првог додељивања „Повеље Матице српске за неговање српске језичке културе“, у „Матици српској“,
15. априла 2013. године

6 коментара

  1. cultura cult -colo -kolo-srbska rec ne latinska !!!

  2. A sta je sa staro srbskim jezikom pre 12.veka?

  3. Коначно смо добили правог председника Матице србске! Богу хвала!

    Подржавам у целости све што је Иван Негришорац (Драган Станић) рекао о жалосном стању Србског језика и ћирилице, укључујући и мото: Рат за Србски језик и правопис!

    Дуго је Матица (не)српска петљала погрешним чињењем и нечињењем по Србском језику, писму и правопису и произвела, заједно са АНУС-ом (некадашња САНУ) застој у развоју језика и писма после формално-политичког престанка постојања “српскохрватског језика” и даље непримењивости отужног Новосадског договора. Највећу штету Матици нанела је чињеница да се упетљала у нови правопис Мате Пижурице, који је на науставан и нелингвистички начин утврдио да Срби имају два равноправна писма?! И Матица није подржала на прави начин појаву идеје о србистици као србској филологији и лингвистици.

    После поразне епохе србокрватистике, није конституисана србска наука о Србском језику, настављено је издавање речника “српскохрватског језика”, двоазбучје као некаква незабележена појава у светској лингвистици и наводна предност Србског језика, затирање ћирилице, подела филолога и лингвиста на староверне србокрватисте и србисте, ненаучно преименовање Србског језика на његовим дијалекатским просторима, политичко мирење са таквим поразним стањем и неодговорност већине филолога и лингвиста за судбину Србског језика.

    Србски језик нема концепт развоја и није стандардизован на задовољавајући начин. На високим образовним институцијама још нема катедри за србистику. Неопходно је што пре створити услове за даљи развој Србског језика према концепту који сте изнели, господине Негришорац. Нарочито је неопходно што пре зауставити:
    – затирање ћирилице и двоазбучје;
    – научно и политичко признавање смањења дијалектаског простора Србског језика и појаву Србског језика под новим именима;
    – заштиту србске баштине настале на латиници;
    – сакаћење Србског језика некритичким и незналачким преузимањем туђица и читавих идиома из страних језика (нарочито енглеског);
    – зауставити издавање уџбеника о Србском језику на ненаучним основама и смањење часова наставе у из Србског језика у процесу образовања…

    Желим Вам успешан рад, господине Негришорац! Искрено се надам да је Вашим доласком на чело Матице србске престала потреба да да се чувена Матица србска именује као Матица несрпска…

    • Драгољуб Збиљић

      Мој поштовани, пријатељу Виде,

      Са закашњењем сам видео ово Ваше одлично реаговање поводом речи председника Матице српске Драгана Станића.
      Морам Вас,, наажалост, обавестити да је то његов покушај вађења себе од одговорности за своје речи и дела. То што Станић сада говори, то је оно “споља гладац, а унутра јадац”.

      Када је требало да стане на страну српског језика и ћирилице, Станић је на седници Скупштиен Матице српске, силом функције коју обавља у Матици, забранио да се, на мој предлог као члана Матице српске, гласа о потреби да Матица не дозволи употребу Правописа српсјкога језика у коме је Пижурица, и поред обавезе из Члана 10. Устава Србије, решио питање писмаа у двоазбучју, што је у нашим условима било антиуставно сечиво под грлом ћирилице. А о настављању погубног двоазбучја меени се овако пред сведоцима обратио када сам ишао к њему да разговарам о грешцци да се у Матици питање писма српског језика решава у двоазбучју као у време српскохрватског језика: “Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.” Када сам му пред истим сведоцима рекао да је “историја Србима давала и многе окупације, па није морало тако да остане”, рекао је са своје “висине” (из фотеље председника Матице српсек овако: “Немам више вреемена да разговарам с вама”.

      Дакле, мој пријатељу и истомишљениче Виде, Станић је чист “споља гладац, а унутра јадац” и у пракси штеточина за српску ћирилицу која је толико потиснуат акцијом ранијих власти у комунистичкој Југославији и наметнуте народу навике на њу, да је њу немогуће вратити више у пуни живот најпре без Правописа српсскога језика у коме ће и српски језик имати, као сви други језици и народи Европе, једно писмо. Не може се на стари начин и Станићевим “вађењем у историји спасити српско писмо по принципу “једно збори, а друго твори”. То Вам је Станић у кога стее се понадали због неупућености у чињенице из његовог практичног понашања и подршке једноазбучју. Он само тако говори, а ми смо тако говорили пре њега 2004. године. у књизи “Српски језик под окупацијом латинице”, а он на то каже: “Нама је историја дала два писма и тако мора да остане.”

      Немам лично нишат против човека Станића (он ми је и близак “земљак” по рођењу, али то није довољно да му се оправда његов покушај накнадног неуспешног “вађења”.

      Опростите ми на словним превидима, јер сматрам да словни преевиди у овом случају нису толико битни да бих губио време на поновно читање свог верног сведочења.

      Срдачан поздрав.
      Драгољуб Збиљић

  4. Драгољуб Збиљић

    П. С.
    Шира сведочења о пропустима у српској лингвистици због чега нам писмо нестаје, а језик се окупира и страним језицима у нашој јавности биће дата у мојој књизи “Рат за српски језик и писмо” из које ће се видети зашто нам се ово догађа у нашем језику и писму. Сами смо кривци у својим институцијама за језик више од 90 одсто.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *