Falsifikat – priručnik o ljudskim slabostima

Piše Dejan Đorić

Kako se i zbog čega događa da mnogi srpski umetnici „stvaraju“ i posle smrti? Da li pojavi falsifikata najviše doprinosi apsurdna posebnost srpskog tržišta koju čine: primitivna svest kolekcionara, rukovođena isključivo tržišnom logikom, odsustvo podrške države u vidu otkupa dela ili grozna fama da je samo mrtav slikar dobar i vredan,  te da samo vreme pokazuje njegov kvalitet?

Stranu i domaću umetničku scenu povremeno potresaju afere povodom falsifikovanih dela. Nedavno je i „Pečat“ pisao o ovoj temi, a povodom uspeha međunarodnih timova policije u otkrivanju izvanredno organizovanih i uspešnih  evropskih falsifikatora umetničkih dela. Pored zanimljivosti vezanih za ovu temu uopšte, razmotrimo pobliže i prilike na domaćoj sceni, odnosno „stvaralaštvo“ ovdašnjih tvoraca umetničkih falsifikata.

PRIČA O VERMEROVIM SLIKAMA Tamna strana umetnosti postoji od samih njenih početaka, još u antičko doba su postojali falsifikati. Za pojedina velika egiptološka otkrića se ispostavilo da su najverovatnije moderni falsifikati. Logika falsifikatora nije samo finansijska. Ima pravde u tome što oni polaze od ljudske pohlepe i gluposti novih bogataša i kolekcionara koji bi po svaku cenu da se domognu dela umetnika koji odavno nisu živi i čija su dela uglavnom po muzejima. Isto tako je sa stanovišta falsifikatora moralna pobeda kada dokaže da najveći stručnjaci, previše ponosni na svoje znanje, bivaju lako prevareni. To se u vreme oko Drugog svetskog rata dogodilo sa Vermerovim slikama iz ranog perioda, koje je radio odlični holandski slikar Han van Megeren. Četiri godine je osmišljavao metod kojim će obmanuti i hemijske eksperte. Od tada se sve veća pažnja pridaje ovom fenomenu koji nadrasta ekonomiju i kriminal. Na engleskom i nemačkom govornom području postoji podžanr likovne publicistike posvećen kopiji, falsifikatu, odnosu originalnog i lažnog. Osim leksikona falsifikatora izdaju se filozofske i estetičke studije posvećene toj tematici, posebno prisutne u postmodernoj teoriji. Mnoga nova likovna dela opstaju samo kao replike i prerade postojećih, što je zakonito u krizi nazvanoj postmodernizam. Ernst Bloh o tome kaže: „Falsifikat se razlikuje od originala po tome što izgleda kao pravi.“ Pre dve godine je kod Dimona, velikog nemačkog izdavača, izašla knjiga koja je privukla više pažnje od uobičajenih sličnih izdanja. Erik Heborn je objavio knjigu „Falsifikatorov priručnik“. Reč je o Britancu, jednom od najgenijalnijih majstora u istoriji te crne umetnosti. Njegove radove imaju renomirane aukcijske kuće i veliki muzeji u svetu. U knjizi otkriva i tehničku stranu svog posla koji nije moguć bez izuzetno produbljenog znanja o velikim slikarima i crtačima iz prošlosti. Njegovo znanje je toliko da je decenijama varao eksperte, hemijske stručnjake, trgovce i kolekcionare, dajući im lažne slike za pravi novac, kako slovi jedna druga knjiga o toj problematici. Razlog objavljivanja takvog priručnika je i moralan. Heborn tvrdi da je najmanje trideset odsto svetskog umetničkog blaga u muzejima i kolekcijama rad falsifikatora i najviše je ogorčen uobraženošću stručnjaka. U mlađim danima skrenuo je pažnju jednom kustosu da je rad u vlasništvu muzeja lažan, a njegova dobronamerna primedba bila je dočekana kao najveća budalaština. Nikada više nije upozoravao naivne i glupe već je iskorišćavao njihovu uobraženost. Poučan je primer jedne studentkinje sa Katedre za istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu. Posedovala je staru ikonu i pokazala je svim starijim profesorima koji su se bavili srednjim vekom. Ni od jednog nije dobila isto mišljenje, sve procene su se razlikovale.

ARHEOLOGIJA NAJUNOSNIJA Domaća scena je u tom smislu prozaičnija i u uslovima surovog kapitalizma koji periferiji donosi nemaštinu, nema mesta falsifikatorskoj istoriji i teoriji već samo praksi. Periodično se potresa kada na videlo izbije neka afera, međutim rad domaćih falsifikatora je stalan. Možda su najuspešniji oni koji se ne bave slikarstvom već arheološkim materijalom i antičkom skulpturom. Pojedini od njih imaju vrhunske metode patiniranja novih dela, zakopavaju ih u zemlju na duži rok i prepariraju na poseban način, tvrdeći da je stručnjacima skoro nemoguće da utvrde starost i da njihove skulpture poseduju muzeji u svetu. Neuporedivo teže od izrade falsifikata je njegovo plasiranje, priča koja stoji iza pojedinog „dela“, obezbeđenje dokumentacije, pa veliki falsifikatori ciljaju na najuglednije kupce, ne dozvoljavajući da ih povežu s nekim centrom izrade i sredinom, i zato moraju da imaju malu produkciju. Srpski umetnici stvaraju i posle smrti, a spiskovi njihovih dela nikada se ne zaključuju fizičkim nestankom autora. Tržište umetničkih dela ne oskudeva radovima koje umetnici nisu ni počeli za života. Pojedine priče o takvoj „umetnosti“ naliče na detektivske. Razlog pojave lažnih slika i crteža, više nego drugih dela je u potražnji, stalno dolaze nove generacije kolekcionara i bogataša koji bi uvek hteli da imaju ostvarenja čuvenih umetnika.

[restrictedarea]

TEROR PREMINULIH SLIKARA Mnogi uspešni srpski slikari iz prošlog vremena su još na samostalnim izložbama prodavali dela, a ponekad i cele izložbe. Kritika i publika su znali da procene vrednost pojedinaca i tako su se odnosili prema njima. Danas su skoro sve likovne kolekcije u Srbiji iste, ziheraški, bez bilo kakvog rizika, sakupljaju se dela starih majstora, koja ako je potrebno mogu i da se prodaju, ne ulaže se u umetnost zbog nje same i ne otkrivaju se nova imena. Za umetnički vredne se proglašavaju samo određeni preminuli majstori, a da je takva logika ranije postojala ti isti ne bi imali sredstva za život. U Srbiji postoji teror mrtvih slikara, pa čak ni muzeji ne otkupljuju dela savremenih, pre svega figurativnih umetnika, u čemu prednjači beogradski Muzej savremene umetnosti. To je fenomen koji postoji od pre nekoliko decenija i posebnost je samo srpskog tržišta, u svetu se čak i dela mlađih figuralnih slikara kao Petera Doiga, Nea Rauha ili Baskijata, prodaju po ogromnim svotama. Savremeni srpski figuralni majstori iako jedini u zemlji uspešno prodaju svoja dela, najčešće ne mogu ni da dobiju termine za izložbe u boljim galerijama. Primitivna svest kolekcionara, rukovođena isključivo tržišnom logikom, odsustvo podrške države u vidu otkupa dela, i grozna fama da je samo mrtav slikar dobar i vredan, da samo vreme pokazuje njegov kvalitet, najviše doprinosi pojavi falsifikata. Živim umetnicima je onemogućen ulazak u najbolje kolekcije i ne pomišlja se da vrednost jednog stvaraoca ne određuje vreme već ljudi. Cenu tog uverenja plaćaju najviše kolekcionari okrenuti starim majstorima, a za svega nekoliko njih koji sakupljaju isključivo žive umetnike, može se ispostaviti da su mudrije uložili svoj novac. Još se priča o bogatom čoveku, kolekcionaru iz Vojvodine, koga su kriminalci do te mere obmanuli da su mu prodali falsifikate u vrednosti od milion evra, što je po svemu sudeći glavom platio vodeći organizator prevare. Tržište je u mnogo čemu konstrukcija moćnih trgovaca koji se dogovaraju koga će u pojedinom trenutku uzdići. Posle Nadežde Petrović i Save Šumanovića, za čije slike se priča da su plaćane i vilom na Dedinju, na red je došao Petar Dobrović. Ako je umetnik živ, a star, čeka se na retrospektivu u nekom Muzeju ili veću izložbu u galeriji ne bi li mu se veštački podigla cena, ili se vreba povoljna prilika za otkup zaostavštine kada umre.

RADIONICE I NJIHOVA SPECIJALNOST Tržište je periodično zasuto falsifikatima, znalo se i za pojedine radionice, gde su i koja im je specijalnost. Najčešće se falsifikuju Petar Lubarda, Dobrović i Milan Konjović, koji je hiperprodukcijom sam doprineo tome, pa kolekcionari nerado uzimaju i njegova originalna dela nastala posle šezdesetih. Dela čuvenih umetnika su se pre devedesetih godina prošlog veka mogla uglavnom kupiti za skromne sume, jedan trgovac se sa žaljenjem seća da je mogao nabaviti odličan pejzaž Save Šumanovića za vrednost jedne svoje plate. Velika potražnja za takvim slikama otvorila je više tajnih radionica, pa po nekim mišljenjima i Muzej savremene umetnosti ima više falsifikata. Posle izrade falsifikovanog dela traži se žrtva, bilo preko galerija ili češće privatnih veza.

Ciljano se ide na pojedine kupce i veštim pričama se pripremaju naivni kolekcionari. Razrađuju se strategija i taktika prodaje, tačno se zna ko će, kada, gde, kako, i kome ponuditi sliku. Nekada se dobijeni sertifikat za original iskoristi za prodaju dela koje po svemu podseća na njega, a često i stručnjaci greše, pa i originalna dela proglašavaju lažnim i ne žele da za njih izdaju sertifikat.

Katkad se događaju neobične, pa i tragične životne priče. Jedan trgovac je prodao kolekcionaru više pravih slika Save Šumanovića, ali ga je drugi, verovatno ljubomorni sakupljač, ubedio da su lažne. Slike su poslate u Pariz i ekspert koji radi za „Luvr“ je potvrdio njihovu autentičnost, priloživši elaborat ekspertize na dve stotine strana. Ni to nije moglo da ubedi razočaranog kupca što je u naknadnim kombinacijama toliko koštalo prodavca da nije mogao da izađe iz dugova. Zato pokojna kustoskinja Narodnog muzeja u Beogradu Katarina Ambrozić nije priznavala nijedno stručno mišljenje o slikama ukoliko nema analize bojenog sloja. Takva hemijska analiza se ne radi u našoj zemlji što širom otvara vrata prevarama. Kada su joj jednom ponudili odličnu sliku Nadežde Petrović, mada najbolji poznavalac njenog opusa, poslala je sliku u Beč, na analizu, što je otkrilo da su boje poreklom nešto posle smrti slikarke, radilo se o starom falsifikatu.

„Originali“ se slikaju na starim platnima, koriste se stari blindramovi, a ekseri ukoliko su novi premažu se. Tačno se zna kada je uveden na tržište koji tip eksera, pa najbolji falsifikatori pronađu one stare. Kupac se ponekad odvede u neki stan stare beogradske porodice, lažna slika koja mu se nudi skine se sa zida da vidi trag jer je navodno tu stajala decenijama. Ponekad stari ljudi donose takve radove galeristima i zaklinju se da su originali, ispredajući svoju priču o poreklu. Mašta prevaranata je neiscrpna, što je odavno utvrđeno za svaku kriminalnu delatnost. Najčešće su podvale prozaične kao ružičaste mrtve prirode Miće Popovića koje nije slikao ili je reč o vrhunski urađenim uljima Petra Lubarde, s jedinom razlikom što kada se okrenu platno je potpuno novo. Falsifikuje se sve, pa i dela živih slikara kao što su Vladimir Veličković i Uroš Tošković.

UMETNIČKI PARAZITI Opasnije su od ovih prevare koje odnedavno počinju da se dešavaju na svetskim aukcijama. Određeni galeristi tamo plasiraju falsifikate naših čuvenih slikara i kada falševi prođu neprodati na jednoj ili dve aukcije već imaju biografiju. Pojedini slikari kao Ljuba Popović ne gledaju na tu pojavu kao na tragičnu, to je samo deo umetničkog sveta koji govori o slavi umetnika. Priča se da je Ljuba videvši jedna takav svoj „rad“, posle dugog posmatranja rekao: „Ovo ja nisam slikao, ali je naslikao veći majstor od mene.“ Sa Pikasom se slično dogodilo. Pokazali su mu crtež za koji je rekao: „Nije moj, ali je odličan. Potpisaću ga.“ Trebalo bi donekle razumeti ličnu tragediju svih falsifikatora. Reč je obi-

čno o dobrim, ponekad izuzetnim umetnicima, koji su imali nesreću da nikada nisu uspeli da formiraju svoj stil i stvore svoju umetnost, što ih nagoni ka kriminalu. Falsifikati kao svojevrsni umetnički paraziti, mračna strana likovne umetnosti, nikada neće nestati i zavisi od nas kako ćemo ih prihvatiti. Jedan od najboljih srpskih trgovaca umetninama, svestan da ima oko dvadeset do trideset falsifikata, duhovito želi da se našali sa svojim gubitkom i napravi izložbu lažnih dela. Obično se u svetu umetnosti govori da tržište postavlja sve na svoje mesto, međutim, ko uspostavlja tržište?

Falsifikovani šejka u muzeju

Poznata je među beogradskim kolekcionarima prevara sa delima koja je nudio Dubrovčanin Vojo Šindolić. Taj rok kritičar je svojevremeno pisao o slikarima iz grupe Mediala i posedovao više odličnih radova Mira Glavurtića i Toškovića, koja su mu služila da privlači klijentelu. Imao je slike kapitalnih stvaralaca, od Dada Đurića, Leonida Šejke, Ljube Popovića do Veličkovića, Vasilija Jordana i Miljenka Stančića. Prvi je Tikalo posumnjao u originalnost njegovih Šejkinih ulja, a posle se ispostavilo da je sve lažno. Pojedine različite slike nudio je pod istim nazivima drugim kupcima, neke i posle dvadeset godina, a kolekcionari kažu da je posle tog neuspeha tržište bilo zasuto i lažnim Šejkinim crtežima. Takav jedan falsifikat ušao je u zbirku Istorijskog muzeja Srbije u Beogradu (inventarski broj L 3374) i sada se izlaže kao originalno delo Leonida Šejke. Retke i skupocene, Šejkine slike su poželjne na tržištu, posebno formata 60h45 cm. Reč je o ne mnogo veštom falsifikatu, koji ne može da izdrži stilsku analizu elemenata Šejkinog slikarstva. On nikada nije tako nevešto naslikao uroborosa u prednjem planu, niti je ikada na planinama u pozadini slikao kućice. Šejka je bio pre svega vrhunski poznavalac perspektive, na čemu je velikim delom zasnivao opus i ne bi prikazao tako naivne arhitektonske elemente, u lošem skraćenju. Osim toga, njegov je pejzaž posve drugačiji, kao i ostali delovi slike. Rad odaje jedan od nekoliko metoda kojim se služe falsifikatori. Ili se slika kao ova napravi kompilatorski, sastavi se od poznatih detalja sa drugih slika, ili se na osnovu kataloga umetnika slobodnije interpretira delo o kojem se malo zna. Takva „rekonstrukcija“ zahteva ulazak u sam stil umetnika i veštu nadgradnju.

[/restrictedarea]