Фалсификат – приручник о људским слабостима

M.Каличанин

Пише Дејан Ђорић

Како се и због чега догађа да многи српски уметници „стварају“ и после смрти? Да ли појави фалсификата највише доприноси апсурдна посебност српског тржишта коју чине: примитивна свест колекционара, руковођена искључиво тржишном логиком, одсуство подршке државе у виду откупа дела или грозна фама да је само мртав сликар добар и вредан,  те да само време показује његов квалитет?

Страну и домаћу уметничку сцену повремено потресају афере поводом фалсификованих дела. Недавно је и „Печат“ писао о овој теми, а поводом успеха међународних тимова полиције у откривању изванредно организованих и успешних  европских фалсификатора уметничких дела. Поред занимљивости везаних за ову тему уопште, размотримо поближе и прилике на домаћој сцени, односно „стваралаштво“ овдашњих твораца уметничких фалсификата.

ПРИЧА О ВЕРМЕРОВИМ СЛИКАМА Тамна страна уметности постоји од самих њених почетака, још у античко доба су постојали фалсификати. За поједина велика египтолошка открића се испоставило да су највероватније модерни фалсификати. Логика фалсификатора није само финансијска. Има правде у томе што они полазе од људске похлепе и глупости нових богаташа и колекционара који би по сваку цену да се домогну дела уметника који одавно нису живи и чија су дела углавном по музејима. Исто тако је са становишта фалсификатора морална победа када докаже да највећи стручњаци, превише поносни на своје знање, бивају лако преварени. То се у време око Другог светског рата догодило са Вермеровим сликама из раног периода, које је радио одлични холандски сликар Хан ван Мегерен. Четири године је осмишљавао метод којим ће обманути и хемијске експерте. Од тада се све већа пажња придаје овом феномену који надраста економију и криминал. На енглеском и немачком говорном подручју постоји поджанр ликовне публицистике посвећен копији, фалсификату, односу оригиналног и лажног. Осим лексикона фалсификатора издају се филозофске и естетичке студије посвећене тој тематици, посебно присутне у постмодерној теорији. Многа нова ликовна дела опстају само као реплике и прераде постојећих, што је законито у кризи названој постмодернизам. Ернст Блох о томе каже: „Фалсификат се разликује од оригинала по томе што изгледа као прави.“ Пре две године је код Димона, великог немачког издавача, изашла књига која је привукла више пажње од уобичајених сличних издања. Ерик Хеборн је објавио књигу „Фалсификаторов приручник“. Реч је о Британцу, једном од најгенијалнијих мајстора у историји те црне уметности. Његове радове имају реномиране аукцијске куће и велики музеји у свету. У књизи открива и техничку страну свог посла који није могућ без изузетно продубљеног знања о великим сликарима и цртачима из прошлости. Његово знање је толико да је деценијама варао експерте, хемијске стручњаке, трговце и колекционаре, дајући им лажне слике за прави новац, како слови једна друга књига о тој проблематици. Разлог објављивања таквог приручника је и моралан. Хеборн тврди да је најмање тридесет одсто светског уметничког блага у музејима и колекцијама рад фалсификатора и највише је огорчен уображеношћу стручњака. У млађим данима скренуо је пажњу једном кустосу да је рад у власништву музеја лажан, а његова добронамерна примедба била је дочекана као највећа будалаштина. Никада више није упозоравао наивне и глупе већ је искоришћавао њихову уображеност. Поучан је пример једне студенткиње са Катедре за историју уметности на Београдском универзитету. Поседовала је стару икону и показала је свим старијим професорима који су се бавили средњим веком. Ни од једног није добила исто мишљење, све процене су се разликовале.

АРХЕОЛОГИЈА НАЈУНОСНИЈА Домаћа сцена је у том смислу прозаичнија и у условима суровог капитализма који периферији доноси немаштину, нема места фалсификаторској историји и теорији већ само пракси. Периодично се потреса када на видело избије нека афера, међутим рад домаћих фалсификатора је сталан. Можда су најуспешнији они који се не баве сликарством већ археолошким материјалом и античком скулптуром. Поједини од њих имају врхунске методе патинирања нових дела, закопавају их у земљу на дужи рок и препарирају на посебан начин, тврдећи да је стручњацима скоро немогуће да утврде старост и да њихове скулптуре поседују музеји у свету. Неупоредиво теже од израде фалсификата је његово пласирање, прича која стоји иза појединог „дела“, обезбеђење документације, па велики фалсификатори циљају на најугледније купце, не дозвољавајући да их повежу с неким центром израде и средином, и зато морају да имају малу продукцију. Српски уметници стварају и после смрти, а спискови њихових дела никада се не закључују физичким нестанком аутора. Тржиште уметничких дела не оскудева радовима које уметници нису ни почели за живота. Поједине приче о таквој „уметности“ наличе на детективске. Разлог појаве лажних слика и цртежа, више него других дела је у потражњи, стално долазе нове генерације колекционара и богаташа који би увек хтели да имају остварења чувених уметника.

[restrictedarea]

ТЕРОР ПРЕМИНУЛИХ СЛИКАРА Многи успешни српски сликари из прошлог времена су још на самосталним изложбама продавали дела, а понекад и целе изложбе. Критика и публика су знали да процене вредност појединаца и тако су се односили према њима. Данас су скоро све ликовне колекције у Србији исте, зихерашки, без било каквог ризика, сакупљају се дела старих мајстора, која ако је потребно могу и да се продају, не улаже се у уметност због ње саме и не откривају се нова имена. За уметнички вредне се проглашавају само одређени преминули мајстори, а да је таква логика раније постојала ти исти не би имали средства за живот. У Србији постоји терор мртвих сликара, па чак ни музеји не откупљују дела савремених, пре свега фигуративних уметника, у чему предњачи београдски Музеј савремене уметности. То је феномен који постоји од пре неколико деценија и посебност је само српског тржишта, у свету се чак и дела млађих фигуралних сликара као Петера Доига, Неа Рауха или Баскијата, продају по огромним свотама. Савремени српски фигурални мајстори иако једини у земљи успешно продају своја дела, најчешће не могу ни да добију термине за изложбе у бољим галеријама. Примитивна свест колекционара, руковођена искључиво тржишном логиком, одсуство подршке државе у виду откупа дела, и грозна фама да је само мртав сликар добар и вредан, да само време показује његов квалитет, највише доприноси појави фалсификата. Живим уметницима је онемогућен улазак у најбоље колекције и не помишља се да вредност једног ствараоца не одређује време већ људи. Цену тог уверења плаћају највише колекционари окренути старим мајсторима, а за свега неколико њих који сакупљају искључиво живе уметнике, може се испоставити да су мудрије уложили свој новац. Још се прича о богатом човеку, колекционару из Војводине, кога су криминалци до те мере обманули да су му продали фалсификате у вредности од милион евра, што је по свему судећи главом платио водећи организатор преваре. Тржиште је у много чему конструкција моћних трговаца који се договарају кога ће у поједином тренутку уздићи. После Надежде Петровић и Саве Шумановића, за чије слике се прича да су плаћане и вилом на Дедињу, на ред је дошао Петар Добровић. Ако је уметник жив, а стар, чека се на ретроспективу у неком Музеју или већу изложбу у галерији не би ли му се вештачки подигла цена, или се вреба повољна прилика за откуп заоставштине када умре.

РАДИОНИЦЕ И ЊИХОВА СПЕЦИЈАЛНОСТ Тржиште је периодично засуто фалсификатима, знало се и за поједине радионице, где су и која им је специјалност. Најчешће се фалсификују Петар Лубарда, Добровић и Милан Коњовић, који је хиперпродукцијом сам допринео томе, па колекционари нерадо узимају и његова оригинална дела настала после шездесетих. Дела чувених уметника су се пре деведесетих година прошлог века могла углавном купити за скромне суме, један трговац се са жаљењем сећа да је могао набавити одличан пејзаж Саве Шумановића за вредност једне своје плате. Велика потражња за таквим сликама отворила је више тајних радионица, па по неким мишљењима и Музеј савремене уметности има више фалсификата. После израде фалсификованог дела тражи се жртва, било преко галерија или чешће приватних веза.

Циљано се иде на поједине купце и вештим причама се припремају наивни колекционари. Разрађују се стратегија и тактика продаје, тачно се зна ко ће, када, где, како, и коме понудити слику. Некада се добијени сертификат за оригинал искористи за продају дела које по свему подсећа на њега, а често и стручњаци греше, па и оригинална дела проглашавају лажним и не желе да за њих издају сертификат.

Каткад се догађају необичне, па и трагичне животне приче. Један трговац је продао колекционару више правих слика Саве Шумановића, али га је други, вероватно љубоморни сакупљач, убедио да су лажне. Слике су послате у Париз и експерт који ради за „Лувр“ је потврдио њихову аутентичност, приложивши елаборат експертизе на две стотине страна. Ни то није могло да убеди разочараног купца што је у накнадним комбинацијама толико коштало продавца да није могао да изађе из дугова. Зато покојна кустоскиња Народног музеја у Београду Катарина Амброзић није признавала ниједно стручно мишљење о сликама уколико нема анализе бојеног слоја. Таква хемијска анализа се не ради у нашој земљи што широм отвара врата преварама. Када су јој једном понудили одличну слику Надежде Петровић, мада најбољи познавалац њеног опуса, послала је слику у Беч, на анализу, што је открило да су боје пореклом нешто после смрти сликарке, радило се о старом фалсификату.

„Оригинали“ се сликају на старим платнима, користе се стари блиндрамови, а ексери уколико су нови премажу се. Тачно се зна када је уведен на тржиште који тип ексера, па најбољи фалсификатори пронађу оне старе. Купац се понекад одведе у неки стан старе београдске породице, лажна слика која му се нуди скине се са зида да види траг јер је наводно ту стајала деценијама. Понекад стари људи доносе такве радове галеристима и заклињу се да су оригинали, испредајући своју причу о пореклу. Машта превараната је неисцрпна, што је одавно утврђено за сваку криминалну делатност. Најчешће су подвале прозаичне као ружичасте мртве природе Миће Поповића које није сликао или је реч о врхунски урађеним уљима Петра Лубарде, с једином разликом што када се окрену платно је потпуно ново. Фалсификује се све, па и дела живих сликара као што су Владимир Величковић и Урош Тошковић.

УМЕТНИЧКИ ПАРАЗИТИ Опасније су од ових преваре које однедавно почињу да се дешавају на светским аукцијама. Одређени галеристи тамо пласирају фалсификате наших чувених сликара и када фалшеви прођу непродати на једној или две аукције већ имају биографију. Поједини сликари као Љуба Поповић не гледају на ту појаву као на трагичну, то је само део уметничког света који говори о слави уметника. Прича се да је Љуба видевши једна такав свој „рад“, после дугог посматрања рекао: „Ово ја нисам сликао, али је насликао већи мајстор од мене.“ Са Пикасом се слично догодило. Показали су му цртеж за који је рекао: „Није мој, али је одличан. Потписаћу га.“ Требало би донекле разумети личну трагедију свих фалсификатора. Реч је оби-

чно о добрим, понекад изузетним уметницима, који су имали несрећу да никада нису успели да формирају свој стил и створе своју уметност, што их нагони ка криминалу. Фалсификати као својеврсни уметнички паразити, мрачна страна ликовне уметности, никада неће нестати и зависи од нас како ћемо их прихватити. Један од најбољих српских трговаца уметнинама, свестан да има око двадесет до тридесет фалсификата, духовито жели да се нашали са својим губитком и направи изложбу лажних дела. Обично се у свету уметности говори да тржиште поставља све на своје место, међутим, ко успоставља тржиште?

Фалсификовани шејка у музеју

Позната је међу београдским колекционарима превара са делима која је нудио Дубровчанин Војо Шиндолић. Тај рок критичар је својевремено писао о сликарима из групе Медиала и поседовао више одличних радова Мира Главуртића и Тошковића, која су му служила да привлачи клијентелу. Имао је слике капиталних стваралаца, од Дада Ђурића, Леонида Шејке, Љубе Поповића до Величковића, Василија Јордана и Миљенка Станчића. Први је Тикало посумњао у оригиналност његових Шејкиних уља, а после се испоставило да је све лажно. Поједине различите слике нудио је под истим називима другим купцима, неке и после двадесет година, а колекционари кажу да је после тог неуспеха тржиште било засуто и лажним Шејкиним цртежима. Такав један фалсификат ушао је у збирку Историјског музеја Србије у Београду (инвентарски број Л 3374) и сада се излаже као оригинално дело Леонида Шејке. Ретке и скупоцене, Шејкине слике су пожељне на тржишту, посебно формата 60х45 цм. Реч је о не много вештом фалсификату, који не може да издржи стилску анализу елемената Шејкиног сликарства. Он никада није тако невешто насликао уробороса у предњем плану, нити је икада на планинама у позадини сликао кућице. Шејка је био пре свега врхунски познавалац перспективе, на чему је великим делом заснивао опус и не би приказао тако наивне архитектонске елементе, у лошем скраћењу. Осим тога, његов је пејзаж посве другачији, као и остали делови слике. Рад одаје један од неколико метода којим се служе фалсификатори. Или се слика као ова направи компилаторски, састави се од познатих детаља са других слика, или се на основу каталога уметника слободније интерпретира дело о којем се мало зна. Таква „реконструкција“ захтева улазак у сам стил уметника и вешту надградњу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.