Ode Hrvatska u EU, i svi ustaše

Piše Miodrag Zarković

Sve do prošlog vikenda, Nataša Kandić je još i mogla da deluje ubedljivo u onim svojim čuvenim optužbama na račun Tomislava Nikolića. Godinama ga je, setimo se, proganjala javnim izricanjem sumnje – kao da je ona neku svoju sumnju ikada pa krila od javnosti! – da je Nikolić, kako je govorila, učestvovao u ratnim zločinima na početku rata u Hrvatskoj devedesetih. Sada u to više niko ne bi poverovao.
Sada kao predsednik Srbije, naime, Tomislav Nikolić je u subotu 29. juna prisustvovao izvođenju vojne vežbe na Pasuljanskim livadama, nazvane „Resava 2013“. U skladu sa običajem u takvim prilikama, Nikolić je bio obučen u vojničku, maskirnu uniformu. Tako odeven, pozdravio je postrojene vojnike i obratio im se prigodnim govorom. Sve je, dabome, bilo zabeleženo kamerama, snimcima koji su kasnije tog dana prikazivani u informativnim emisijama. Što će reći, ceo je svet mogao da odmeri kako Tomislav Nikolić izgleda, hoda, priča i deluje u vojničkoj odeždi.
Tako da priča o njemu kao ratnom zločincu potpuno pada u vodu. Ko je video snimak sa vojne vežbe, zna da te optužbe nemaju nikakve veze sa životom. Koliko god razočaranje da predstavlja kao predsednik, Nikolić bi – oči ne lažu – još kudikamo uzaludniji bio u ulozi vojnika, nekmoli ratnika.
Možda ćemo poverovati da je Slavica Đukić Dejanović oborila onaj „stelt“ iznad Buđanovaca ili da je Marko Đurić pohađao fizičko u školi. Ali, da je Tomislav Nikolić, ovaj čovek koji je paradirao po Pasuljanskim livadama, nekada u životu upotrebio oružje protiv žive sile?! Ma hajdete molim vas!

[restrictedarea] ***
Ne bi trebalo da čudi to što sadašnji ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić uglavnom izbegava kamere. I kada upadne ponegde u kadar, uglavnom je u drugom planu. Daleko od objektiva. I, što je najvažnije, daleko od mikrofona. Taktika laka za pamćenje i sprovođenje, i nadasve plodonosna: tim putem uglavnom se izbegavaju zabune, nesporazumi i protivrečnosti koje bi mogle da naruše monolitnost vladajuće evrofanatične dogme.
Jer, evo šta je sadašnji šef srpske diploplomatije, u uobičajeno vedrom raspoloženju, za „Dnevnik“ RTS-a od 30. juna izjavio u Zagrebu, gde je tog dana boravio na svečanosti povodom prijema Hrvatske u Evropsku uniju:
„Meni je mnogo drago što je Hrvatska od sutra u Evropskoj uniji. To je zaslužila. U poslednje vreme nam je izuzetno i pomagala, pružala podršku na svim sastancima, gde god je mogla izjašnjavala se u prilog podrške Srbiji. To mi izuzetno uvažavamo. I, naravno da činjenica da su sada Hrvati već unutra govori da ćemo i mi uskoro biti. Dobro sad, to su uvek u pitanju godine, ali, sa istorijske tačke gledišta, to je tren. I onda se nadamo da to neće biti samo Srbija, nego da ćemo svi koji smo tu, u našem kraju da kažem, da uđemo i da kompletiramo evropsku porodicu.“
Kada se, negde pri počecima svog životnog puta, Ivan Mrkić opredelio za diplomatiju, teško da je nauku ostavio ucveljenu ovim izborom. „Sa istorijske tačke gledišta, godine su tren.“ Ma nije valjda! A da proverite vi, Mrkiću, tu svoju matematiku sa Aleksandrom Vučićem i Ivicom Dačićem? Oni se već dva i po meseca ubiše dokazujući nam da je Srbiji vreme iscurelo, da ono sada radi protiv nas, da ne smemo više ni sekund da izgubimo na vajnom „evropskom putu“. A vi godine sabiste u trenutke! Vidite, Mrkiću, treba li njima dvojici neka od tih godina kojima se vi u slast razbacujete.
A i šta podrazumevate pod tim da se „u poslednje vreme“ i „gde god je mogla“ Hrvatska „izjašnjavala u prilog podrške Srbiji“? Možete li da nam pojasnite šta to tačno znači ako se neko „izjašnjava u prilog podrške“ nekom drugom? Jeste li to hteli da kažete da nam je Hrvatska nešto pomogla? Ako jeste, pa što to i ne kažete, pobogu, nego uvijate i okolišate kao da baš i ne govorite nepodeljenu istinu?
Da li ste svesni da ste možda pronašli novu stilsku figuru, tako što ste umesto dvostruke negacije koja ima potvrdno značenje (na primer: „nije baš da nam Hrvatska nije pomogla“), umetnuli dvostruku potvrdu („u prilog podrške“) koja ne znači ništa, pa zbog toga prosto nameće podozrivost?
A kada se već dotakoste tog „izjašnjavanja u prilog podrške“ i ostalih vidova nesagledive hrvatske pomoći, šta bi sa tužbom za genocid koju je Zagreb pokrenuo protiv nas? Ili sa našom protivtužbom? Šta bi sa onolikim prognanim Krajišnicima? Sa neprestanim izlivima otvorenog ustaštva u današnjoj Hrvatskoj?
Vodite li vi, Mrkiću, ikakvog računa šta, gde i kome pričate?
Dozvolite da vas parafraziramo: Nama uopšte nije drago što ste vi već godinu dana na čelu naše diplomatije; možda i ne toliko lično zbog vas, pošto su, da se ne lažemo, u igri za to vaše mesto bila i daleko lošija rešenja, poput Milice Delević. Vaša osnovn nevolja je što ste deo paketa koji će se pamtiti kao jedan od najporaznijih u srpskoj istoriji.
***
A to kakvi smo zaista, najbolje se videlo u Zagrebu proteklog vikenda. Hrvatska prestonica bila je tih dana ogledalo u kojem se odražavao lik celokupnog beznađa danapnje Srbije.
Drugog ogledala, istini za volju, kao da nije ni bilo, barem što se ovdašnjih televizija tiče, pošto je svaka i jedna kamera bila uperena ka Hrvatskoj i njenom ulasku u Evropsku uniju. Datum, dakle, ne dobismo, ali umesto da na odgovornost budu pozvani svi oni koji su ga čvrsto obećavali i u njegovo ime žrtvovali sve što su zahvatili od Kosova do Ustava, javnost je zabavljana datumom ulaska Hrvatske u EU, koji je Zagreb dobio poodavno.
Udarne beogradske televizije spremno su poslale posbne ekipe da izveštavaju sa lica mesta, sa proslave koja je u centru hrvatskog glavnog grada bila upriličena u nedelju uveče. S obzirom na to da je visoka državna delegacija Srbije bila među zvanicama na svečanosti, prisustvo srpskim kamera samo po sebi nije bilo preterano sporno, ali razmere tog glupiranja jesu. Za čije babe zdravlje, recimo, Javni servis – čiji je generalni direktor Aleksandar Tijanić koliko juče bio javno naredio neku srceparajuću štednju – šalje u Zagreb svoje izveštače dan ranije, pa onda sve informativne emisije preko vikenda maltene u potpunosti posveti prijemu Hrvatske u EU?
„Atmosfera u glavnom gradu Hrvatske je prava nedeljna. Grad je pust. Da policija nije blokirala Trg bana Jelačića, sa koga vam se javljamo, i okolne ulice, i da grad nije okićen zastavama Evropske unije i Hrvatske, ne bi se moglo ni po čemu posebnom zaključiti da ova zemlja od ponoći postaje 28. punopravna članica Evropske unije.“ Ovo je u „Dnevniku“ 30. juna iz Zagreba javio izveštač RTS-a sa lica mesta. Usput je anketirao četvoro Zagrepčana. Dvoje su bili radosni zbog ulaska u EU. A dvoje ironični i skeptični do krajnjih granica.
Što se srpske TV kuće, na čelu sa Javnim servisom, toliko uzbudiše oko nečega u čemu ni sami Hrvati ne prepoznaše razlog za slavlje? Šta je to u prijemu Hrvatske u EU zasluživalo da u „Dnevniku“ od 30. juna bude propraćeno živim uključenjem i prilozima (te potankim nabrajanjem „menija“ kojim će zvanice biti nahranjene!) u ukupnom trajanju od čak osam minuta?
***
Posebno ushićena prijemom Hrvatske bila je Maja Bobić, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji. Šta god taj njen Evropski pokret bio i čemu god služio, tek, Maja Bobić je bila TV zvezda poslednje sedmice juna. Prvo je gostovala na RTV Vojvodine u emsiji „Jedan na jedan“ u utorak 25. juna, da bi u nedelju 30. juna osvanula i u „Dnevniku“ RTS-a.
Ovom drugom prilikom je Maja Bobić izrekla čitav niz besmislica koje su, predstavljene i slavljene kao najveće mudrosti, izdašno ponavljane i prenošene i u drugim glasilima. Između ostalog, tako se „proslavio“ njen nesvakidašnji zaključak da će Hrvatska sada, pošto je članica EU, biti svojevrsni „advokat“ Srbije. Pored takvih „advokata“, šta će nam pa tužioci!
Posebno je zanimljivo, međutim, da je Maja Bobić stigla da pohvali Zagreb zbog toga što je u njihovom Saboru doneta deklaracija „u kojoj se kaže da Hrvatska neće sprečavati napredak suseda na putu ka članstvu“ u Evropskoj uniji. Ko obrati malo pažnje, učiniće mu se poznata formulacija: neće sprečavati napredak…
Čekajte, pa zar to nije isto ono na šta su se Briselskim sporazumom međusobno obavezali Beograd i Priština? Biće da jeste. I biće da to na Briselski sporazum baca sasvim drugo svetlo od onog u kojem su ga predstavljali Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, jer primer iz Zagreba jasno upućuje na međudržavnu ćud te odredbe. Ali, biće i to da Maju Bobić niko od njoj toliko naklonjenih glasila nije upitao da pojasni tu sličnost. Kao što, uostalom, niko ništa nije zapitao ni Dačića i Vučića. [/restrictedarea]