Битка за Арктик

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Битка за ресурсе и геостратешки положај крајњег севера Земљине кугле тек предстоји, а међу најозбиљнијим претендентима тренутно су Русија, Норвешка, Данска, Канада и САД

Изјава потпредседника Владе Руске Федерације Дмитрија Рогозина од пре десетак дана, да руски нафтни и гасни објекти у зони Арктика могу да буду на мети диверзије других држава, покренула је лавину дискусија у Москви. Није чест случај да руски званичници тако отворено говоре о конкретним претњама; иако Рогозин није помињао ниједну државу поименице, потпуно је јасно на кога је мислио, јер круг претендената на арктичка богатства није тако велики. Када се сузи на оне земље које показују озбиљно интересовање за Арктик, и које поседују довољну снагу да своје претензије и реализују, списак се своди искључиво на НАТО државе. Зато не чуди што руски аналитичари ових дана активно пребројавају оружане потенцијале и анализирају могуће противнике, њихову снагу и намере. А посебно је симптоматично што се већи део ових расправа одвијао на московској конференцији о безбедности под називом: „Бити јак: гаранција националне безбедности Русије“. Јер, бити јак, а не слаб, основна је девиза нове Путинове Русије.

 

ВАШИНГТОНСКА АГЕНДА „Активно освајање Арктичког гребена неизбежно ће довести до конфликта интереса међу државама. Развој ових сукоба, сасвим је могуће, може изаћи из дипломатских оквира. Веома је вероватно да руски објекти нафтне и гасне индустрије могу постати циљеви тајне диверзије од стране конкурентских земаља“, поручио је Рогозин на поменутој конференцији. Није руски вицепремијер ову изјаву дао без јаког разлога, нити би то приличило његовом високом положају. Према незваничним сазнањима, Вашингтон је недавно усвојио своју „Арктичку агенду“, као и низ директива и докумената који се тичу националне безбедности САД-а у вези са овим регионом. У овим документима, како се тврди, директно се наводи да Американци имају широке интересе у арктичком региону и да су спремни да их по сваку цену заштите.

Такође, како указују експерти у Москви, нису само Американци ти који јасно дефинишу своје арктичке интересе, већ је то приметно у многим светским престоницама. Чак и државе које немају своје поларне територије спремне су да инвестирају велика средства за освајање Арктика и његових огромних природних ресурса – јединих који још увек нису подељени унутар националних граница. Зато у Москви не искључују могућност да су специјалне службе појединих заинтересованих земаља већ приправне за одлучне мере којима би приграбиле „арктички екстрапрофит“. Битка за Арктик и његове ресурсе тек предстоји, а међу најозбиљнијим претендентима тренутно су Русија, Норвешка, Данска, Канада и САД. Све ове земље имају непосредан излаз на Северни ледени океан. И све исказују интерес да се укључе у трку. Русију би требало највише да забрине чињеница да су њени конкуренти већ сада уједињени против ње, кроз западну војну алијансу.

И не само то – у експертским круговима већ дуго упозоравају да сукоб око Арктика може да доведе до пораста међународне напетости у целини, као и „локалних“ сукоба. Према мишљењу аналитичара, главни узрок заоштравања геополитичке борбе јесте управо недовољно дефинисан правни статус националних граница унутар ових територија пребогатих ресурсима, а посебно имајући у виду све већи стратешки значај арктичких транспортних коридора. Јер, „вечни“ лед севера све више се топи, чиме се отварају до сада неискоришћене, огромне могућности за интерконтиненталну пловидбу. Правни спор је настао због тумачења међународно-правне одредбе према којој се економска зона држава које имају излаз на море протеже 200 миља од обале. Међутим, Конвенција о праву мора ОУН предвиђа могућност да нека држава, уколико може да докаже да је гребен Северног леденог океана наставак њене континенталне плоче – има право на тај део гребена, односно то ће бити њена међународно призната територија.

[restrictedarea]

ТИТАНИЈУМСКА ЗАСТАВА РУСИЈЕ Тиме се може објаснити зашто је руска активност у арктичком региону последњих година значајно увећана и – зашто ови потези Москве наилазе на крајње негативну реакцију на Западу. Јер, за разлику од других земаља, Русија већ поседује развијену флоту ледоломаца (и активно је даље развија), и предузима низ иницијатива на „арктичком фронту“. Требало би се само присетити запажене експедиције „Арктик-2007“, када су се руске дубоководне миниподморнице „Мир-1“  и „Мир-2“ спустиле на дно Северног леденог океана, и на дубини од 4.300 метара под водом поболе титанијумску руску заставу директно у тачку географског Северног пола. Овај више него ефектан потез изазвао је ерупцију гнева на Западу, уз тврдње да Северни пол и Арктик не припадају Русији. У ваздуху се осећала не превише скривена оружана претња. Међутим, Владимир Путин и Дмитриј Медведев нису се посебно на то обазирали, чак ни када је канадски премијер Стивен Харпер почео и седнице владе да одржава на крајњем северу земље, у региону Арктика.

Москва је 2010. послала нову експедицију на Северни пол, истраживачки брод „Академик Фјодоров“ и атомски ледоломац „Јамал“, са задатком да научно утврде и докажу да Русија има право да прошири своју ексклузивну економску зону у Северном леденом океану. Русија је предочила УН своје доказе о томе да је подводни гребен Ломоносова, који се протеже под ледом Северног пола, у ствари наставак Сибирске континенталне платформе, као што је случај и са гребеном Мендељејева, који се налази нешто источније. Осим Москве, сличну експедицију спровела је и Данска, али није успела да прикупи јаке доказе, док Канада тврди да је гребен Ломоносова заправо део њене територије и покушава то да докаже у Уједињеним нацијама. Експедиције шаље и Вашингтон, али његов удео у арктичком појасу, који се граничи са Аљаском, није велики. Зато Американци предлажу да се арктички ресурси отворе за међународну експлоатацију и за све заинтересоване транснационалне корпорације – што не чуди ако се зна да је већина њих под контролом САД-а. Од озбиљнијих претендената ту је још и Норвешка, која такође тврди да је гребен Ломоносова њен, а интересовање за освајање Арктика исказују и Немачка, Јужна Кореја и Кина.

Суочена са овако снажним притиском, Русија спрема још озбиљније контрамере. „НАТО одавно разматра планове за јачање војно-поморске групације у арктичком региону, под изговором обезбеђења трговачке флоте. Зато је Русији неопходан потпуно нов арктички програм, упоредив по размерама са атомским и ракетним“, најавио је Рогозин део планова Москве, који укључују изградњу прве у свету пловеће нуклеарне електране „Академик Ломоносов“, за снабдевање енергијом арктичке инфраструктуре, као и два нова ледоломца: дизелни „Ајсберг“, вредан око 270 милиона долара, и најмоћнији на свету нуклеарни ледоломац, који ће коштати тачно милијарду долара.

Очито да Москва, поред чисто научног и правничког приступа проблему, мора много више да се ослања на класичне аргументе силе ако не жели да буде истиснута из арктичког региона – стратешки изузетно важног, не само у економском, већ и у војном погледу. Експерти добро знају да потенцијални масовни ракетни напад Русији прети највише из правца Северног пола. Како је на конференцији у Москви изјавио Рогозин, ракетни удар са 3.500-4.000 високопрецизних пројектила, могао би да за само шест часова лиши Русију могућности за одбрану. „Према прорачунима који постоје у САД-у, резултат таквог удара може бити уништавање између 80 и 90 процената нашег нуклеарног потенцијала“, упозорио је Рогозин на могућност такозваног рата шесте генерације.

Таква перспектива оставља Русији могућност само да чува своје стратешке и тактичке нуклеарне снаге у довољном обиму и да не пристаје на нова смањења, уз даље инсистирање на обустављању или стављању под међународну контролу америчког антиракетног програма. Како истиче заменик министра одбране РФ Анатолиј Антонов, „данас ниједна земља не може да нам се оружано супротстави, а тактичко нуклеарно оружје гарантује безбедност државе“. Јер, управо је руско тактичко наоружање, на које је амерички председник Барак Обама у последње време посебно бацио око, у овом тренутку највећа гаранција глобалне равнотеже снага – концепције старе колико је света и века. Када се све сабере, изнова се долази до истог закључка: само јака армија гарантује опстанак и слободу. И Русија је, попут других земаља, имала прилике да се на својој кожи у то увери. Никакви механизми „колективне безбедности“, повеље и декларације, не могу да спрече агресора да, уз какав циничан изговор, прекрши међународно право. Зато се руска формула за сада показала као успешна: буди снажан и меко, али непоколебљиво штити своје интересе. И непрекидно јачај и усавршавај војну силу.

[/restrictedarea]