Bitka za Arktik

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Bitka za resurse i geostrateški položaj krajnjeg severa Zemljine kugle tek predstoji, a među najozbiljnijim pretendentima trenutno su Rusija, Norveška, Danska, Kanada i SAD

Izjava potpredsednika Vlade Ruske Federacije Dmitrija Rogozina od pre desetak dana, da ruski naftni i gasni objekti u zoni Arktika mogu da budu na meti diverzije drugih država, pokrenula je lavinu diskusija u Moskvi. Nije čest slučaj da ruski zvaničnici tako otvoreno govore o konkretnim pretnjama; iako Rogozin nije pominjao nijednu državu poimenice, potpuno je jasno na koga je mislio, jer krug pretendenata na arktička bogatstva nije tako veliki. Kada se suzi na one zemlje koje pokazuju ozbiljno interesovanje za Arktik, i koje poseduju dovoljnu snagu da svoje pretenzije i realizuju, spisak se svodi isključivo na NATO države. Zato ne čudi što ruski analitičari ovih dana aktivno prebrojavaju oružane potencijale i analiziraju moguće protivnike, njihovu snagu i namere. A posebno je simptomatično što se veći deo ovih rasprava odvijao na moskovskoj konferenciji o bezbednosti pod nazivom: „Biti jak: garancija nacionalne bezbednosti Rusije“. Jer, biti jak, a ne slab, osnovna je deviza nove Putinove Rusije.

 

VAŠINGTONSKA AGENDA „Aktivno osvajanje Arktičkog grebena neizbežno će dovesti do konflikta interesa među državama. Razvoj ovih sukoba, sasvim je moguće, može izaći iz diplomatskih okvira. Veoma je verovatno da ruski objekti naftne i gasne industrije mogu postati ciljevi tajne diverzije od strane konkurentskih zemalja“, poručio je Rogozin na pomenutoj konferenciji. Nije ruski vicepremijer ovu izjavu dao bez jakog razloga, niti bi to priličilo njegovom visokom položaju. Prema nezvaničnim saznanjima, Vašington je nedavno usvojio svoju „Arktičku agendu“, kao i niz direktiva i dokumenata koji se tiču nacionalne bezbednosti SAD-a u vezi sa ovim regionom. U ovim dokumentima, kako se tvrdi, direktno se navodi da Amerikanci imaju široke interese u arktičkom regionu i da su spremni da ih po svaku cenu zaštite.

Takođe, kako ukazuju eksperti u Moskvi, nisu samo Amerikanci ti koji jasno definišu svoje arktičke interese, već je to primetno u mnogim svetskim prestonicama. Čak i države koje nemaju svoje polarne teritorije spremne su da investiraju velika sredstva za osvajanje Arktika i njegovih ogromnih prirodnih resursa – jedinih koji još uvek nisu podeljeni unutar nacionalnih granica. Zato u Moskvi ne isključuju mogućnost da su specijalne službe pojedinih zainteresovanih zemalja već pripravne za odlučne mere kojima bi prigrabile „arktički ekstraprofit“. Bitka za Arktik i njegove resurse tek predstoji, a među najozbiljnijim pretendentima trenutno su Rusija, Norveška, Danska, Kanada i SAD. Sve ove zemlje imaju neposredan izlaz na Severni ledeni okean. I sve iskazuju interes da se uključe u trku. Rusiju bi trebalo najviše da zabrine činjenica da su njeni konkurenti već sada ujedinjeni protiv nje, kroz zapadnu vojnu alijansu.

I ne samo to – u ekspertskim krugovima već dugo upozoravaju da sukob oko Arktika može da dovede do porasta međunarodne napetosti u celini, kao i „lokalnih“ sukoba. Prema mišljenju analitičara, glavni uzrok zaoštravanja geopolitičke borbe jeste upravo nedovoljno definisan pravni status nacionalnih granica unutar ovih teritorija prebogatih resursima, a posebno imajući u vidu sve veći strateški značaj arktičkih transportnih koridora. Jer, „večni“ led severa sve više se topi, čime se otvaraju do sada neiskorišćene, ogromne mogućnosti za interkontinentalnu plovidbu. Pravni spor je nastao zbog tumačenja međunarodno-pravne odredbe prema kojoj se ekonomska zona država koje imaju izlaz na more proteže 200 milja od obale. Međutim, Konvencija o pravu mora OUN predviđa mogućnost da neka država, ukoliko može da dokaže da je greben Severnog ledenog okeana nastavak njene kontinentalne ploče – ima pravo na taj deo grebena, odnosno to će biti njena međunarodno priznata teritorija.

[restrictedarea]

TITANIJUMSKA ZASTAVA RUSIJE Time se može objasniti zašto je ruska aktivnost u arktičkom regionu poslednjih godina značajno uvećana i – zašto ovi potezi Moskve nailaze na krajnje negativnu reakciju na Zapadu. Jer, za razliku od drugih zemalja, Rusija već poseduje razvijenu flotu ledolomaca (i aktivno je dalje razvija), i preduzima niz inicijativa na „arktičkom frontu“. Trebalo bi se samo prisetiti zapažene ekspedicije „Arktik-2007“, kada su se ruske dubokovodne minipodmornice „Mir-1“  i „Mir-2“ spustile na dno Severnog ledenog okeana, i na dubini od 4.300 metara pod vodom pobole titanijumsku rusku zastavu direktno u tačku geografskog Severnog pola. Ovaj više nego efektan potez izazvao je erupciju gneva na Zapadu, uz tvrdnje da Severni pol i Arktik ne pripadaju Rusiji. U vazduhu se osećala ne previše skrivena oružana pretnja. Međutim, Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev nisu se posebno na to obazirali, čak ni kada je kanadski premijer Stiven Harper počeo i sednice vlade da održava na krajnjem severu zemlje, u regionu Arktika.

Moskva je 2010. poslala novu ekspediciju na Severni pol, istraživački brod „Akademik Fjodorov“ i atomski ledolomac „Jamal“, sa zadatkom da naučno utvrde i dokažu da Rusija ima pravo da proširi svoju ekskluzivnu ekonomsku zonu u Severnom ledenom okeanu. Rusija je predočila UN svoje dokaze o tome da je podvodni greben Lomonosova, koji se proteže pod ledom Severnog pola, u stvari nastavak Sibirske kontinentalne platforme, kao što je slučaj i sa grebenom Mendeljejeva, koji se nalazi nešto istočnije. Osim Moskve, sličnu ekspediciju sprovela je i Danska, ali nije uspela da prikupi jake dokaze, dok Kanada tvrdi da je greben Lomonosova zapravo deo njene teritorije i pokušava to da dokaže u Ujedinjenim nacijama. Ekspedicije šalje i Vašington, ali njegov udeo u arktičkom pojasu, koji se graniči sa Aljaskom, nije veliki. Zato Amerikanci predlažu da se arktički resursi otvore za međunarodnu eksploataciju i za sve zainteresovane transnacionalne korporacije – što ne čudi ako se zna da je većina njih pod kontrolom SAD-a. Od ozbiljnijih pretendenata tu je još i Norveška, koja takođe tvrdi da je greben Lomonosova njen, a interesovanje za osvajanje Arktika iskazuju i Nemačka, Južna Koreja i Kina.

Suočena sa ovako snažnim pritiskom, Rusija sprema još ozbiljnije kontramere. „NATO odavno razmatra planove za jačanje vojno-pomorske grupacije u arktičkom regionu, pod izgovorom obezbeđenja trgovačke flote. Zato je Rusiji neophodan potpuno nov arktički program, uporediv po razmerama sa atomskim i raketnim“, najavio je Rogozin deo planova Moskve, koji uključuju izgradnju prve u svetu ploveće nuklearne elektrane „Akademik Lomonosov“, za snabdevanje energijom arktičke infrastrukture, kao i dva nova ledolomca: dizelni „Ajsberg“, vredan oko 270 miliona dolara, i najmoćniji na svetu nuklearni ledolomac, koji će koštati tačno milijardu dolara.

Očito da Moskva, pored čisto naučnog i pravničkog pristupa problemu, mora mnogo više da se oslanja na klasične argumente sile ako ne želi da bude istisnuta iz arktičkog regiona – strateški izuzetno važnog, ne samo u ekonomskom, već i u vojnom pogledu. Eksperti dobro znaju da potencijalni masovni raketni napad Rusiji preti najviše iz pravca Severnog pola. Kako je na konferenciji u Moskvi izjavio Rogozin, raketni udar sa 3.500-4.000 visokopreciznih projektila, mogao bi da za samo šest časova liši Rusiju mogućnosti za odbranu. „Prema proračunima koji postoje u SAD-u, rezultat takvog udara može biti uništavanje između 80 i 90 procenata našeg nuklearnog potencijala“, upozorio je Rogozin na mogućnost takozvanog rata šeste generacije.

Takva perspektiva ostavlja Rusiji mogućnost samo da čuva svoje strateške i taktičke nuklearne snage u dovoljnom obimu i da ne pristaje na nova smanjenja, uz dalje insistiranje na obustavljanju ili stavljanju pod međunarodnu kontrolu američkog antiraketnog programa. Kako ističe zamenik ministra odbrane RF Anatolij Antonov, „danas nijedna zemlja ne može da nam se oružano suprotstavi, a taktičko nuklearno oružje garantuje bezbednost države“. Jer, upravo je rusko taktičko naoružanje, na koje je američki predsednik Barak Obama u poslednje vreme posebno bacio oko, u ovom trenutku najveća garancija globalne ravnoteže snaga – koncepcije stare koliko je sveta i veka. Kada se sve sabere, iznova se dolazi do istog zaključka: samo jaka armija garantuje opstanak i slobodu. I Rusija je, poput drugih zemalja, imala prilike da se na svojoj koži u to uveri. Nikakvi mehanizmi „kolektivne bezbednosti“, povelje i deklaracije, ne mogu da spreče agresora da, uz kakav ciničan izgovor, prekrši međunarodno pravo. Zato se ruska formula za sada pokazala kao uspešna: budi snažan i meko, ali nepokolebljivo štiti svoje interese. I neprekidno jačaj i usavršavaj vojnu silu.

[/restrictedarea]