Apstrakcija – priča iz depoa istorije

Piše Dejan Đorić

Povodom izložbe Milije Belića u beogradskoj Galeriji „Progres”

To što je apstraktna umetnost bliska raznim tradicionalnim formama, ornamentu, arabesci, šari i ukrasu, nije bilo od neke veće koristi na njenom epohalnom istorijskom putu redukcije do apsurda. Sakralnost se izgubila, a ostala je samo estetika…

Milija Belić je bio srpsko-francuski slikar i grafičar figuralne veroispovesti, pomalo zaveden Reneom Magritom i njegovim igrama s likovnim i mentalnim prostorom. Živeći u Parizu više nego u Lazarevcu, doktorirao je estetiku na „Sorboni“, a njegova knjiga o ritmu u likovnoj umetnosti (objavljena prvo u izdanju beogradskog „Studentskog kulturnog centra“, u vreme kada je urednik vanrednih izdanja bio Branislav Matić, utemeljeni esejista i istraživač srpske kulture, a zatim kod pariskog izdavača), jedna je najboljih studija o toj temi. Čitana je i u Kini. Belić ume dijamantski svedeno i čisto da zasnuje pojedine tekstove, a objavio je još dve knjige o umetnosti i monografiju o Petru Omčikusu. Možda bi u tom ritmološkom, pročišćenom stadijumu njegove čvrsto konstruisane misli, posle predstavljačke krize koja se u figuralnom smislu okončala serijom slika na temu akta, trebalo potražiti umetnikove razloge za ključni preokret koji je započeo pre pola decenije. Postao je jedan od najboljih srpskih slikara i vajara apstraktnog usmerenja. Društveno aktivan, nedavno je predstavio veću izložbu svojih slika i skulptura u beogradskoj Galeriji „Progres“, a potom je u beogradskom Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ organizovao izložbu udruženja francuskih apstraktnih umetnika, a u Galeriji „RTS“ veću grupnu izložbu „Nova srpska apstrakcija“.

UZBUDLJIVA ISTORIJA Apstraktna umetnost odavno je stekla uvaženo mesto u istoriji i teoriji ne samo moderne umetnosti. Prisutna u staroj i primitivnoj umetnosti evropskih i egzotičnih kultura, sa eksperimentima Aleksandra Kozensa u osamnaestom, na radovima Viktora Igoa i Vilijema Tarnera u devetnaestom veku, polako se istorijski osamostaljivala i dobijala na značaju. Stanislav Vinaver i Dragoš Kalajić pisali su o Litvancu Mikalojusu Čurljonisu, masonu 33 stepena, koji je svoja ezoterična iskustva prvi pretvarao u apstraktne slike. Rana apstrakcija, s početka dvadesetog veka, bila je izuzetno povezana sa religioznim, što je ubedljivo pokazala velika izložba i knjiga „Duhovno u umetnosti: Apstraktno slikarstvo 1890-1985“. Posle nje i nekoliko sličnih izdanja otvorio se nov pravac u istoriji istorije moderne umetnosti, pojavilo se desetak knjiga o okultnom i duhovnom u modernoj umetnosti. Pionir takvih istraživanja bio je Miro Glavurtić sa tekstovima u časopisima „Delo“ i „Umetnost“. Vasilije Kandinski, s čijim otkrićem zvanično počinje apstraktna umetnost oko 1910. godine, bio je vlasnik veće biblioteke o okultnoj tematici, kupovao je svaku knjigu do koje je mogao da dođe, kao što se Lazar Vozarević najviše zanimao za Nostradamusa i najcrnju mistiku. Slično je i sa drugim velikim modernistima, Polom Kleom, Pitom Mondrijanom, čiji je neoplasticizam izrastao iz antropozofije i protestantizma ili sa Kazimirom Maljevičem, ocem ruske avangarde, koji je uvažavao teologiju ikone i imao nastup proroka. Prvi apstraktni umetnici kao zaboravljena Hilma Af Klint, pojedinci iz škole Bauhauz, Rodčenko i Tatljin u Rusiji, težili su duhovnom, shvatajući umetnost kao veliku sintezu ili duhovnu avanturu. Taj početni poriv ubrzo je počeo da kopni, apstrakcija je postala samo jedan od modernih stilova u brzom smenjivanju, formalizam i konvencija koja je obavezivala. Dragoš Kalajić je voleo da priča da se na beogradsku Likovnu akademiju nije moglo upisati ukoliko se ne stvara u duhu apstrakcije, pa je u tom smislu prevario komisiju na prijemnom ispitu. Ubrzo su iz rane faze tog pokreta nastali brojni pravci, od tašizma i enformela do njujorške škole apstraktnog ekspresionizma. Apstraktna umetnost ima dugu tradiciju u Francuskoj, na koju se nadovezao Belić, i u SAD-u, gde je još na početku dvadesetog veka kad i Maljevič, Jozef Albers stvarao čisto geometrijske slike. Pravac je imao i potonje uzlete, kao u tzv. neo geo umetnosti devedesetih ili u novom enformelu koji je u našoj sredini estetski pokušao da podgreje kritičar Vasilije Suić. Apstrakcija je postala sada tradicionalna škola i akademizam, iz avangarde je prešla u akademije nauka ili je lični izbor, koji bi zbog nesavremenosti i neprofitabilnosti trebalo poštovati. Još početkom šezdesetih, uoči masovne pojave pop arta, galeristi su bili zasuti raznim apstraktnim delima, koja su ubrzo izgubila svaku vrednost, a u poplavi novih imena izdvojili su se najviše Maks Bil i Vilhelm Naj kao dostojni naslednici prvih bespredmetnih stvaralaca. Salvador Dali se podsmevao toj umetnosti još u njenoj početnoj fazi okoštavanja, a Oto Bihalji Merin je u njoj video u estetskom smislu odraz stvarnosti, prirodu u makrokosmičkom i mikrokosmičkom izgledu.

[restrictedarea]

DVE UZORITOSTI Vasilije Kandinski je mislio da u umetnosti postoje samo dve uzoritosti – „veliki realizam“ i „velika apstrakcija“. Ta druga vrsta umetnosti ne može se razumeti bez figurativne, najčešće je nastajala iz svođenja, pojednostavljenja figuracije, mnogi apstraktni umetnici su na početku karijere kao Milija Belić bili izraziti figuralisti. Možda su i u većini apstraktni opusi izvedeni iz figuralnih, često desakralizacijom, kao što pojedini figuralni slikari teoretičari enformel smatraju fekalnom fazom slikarstva. Premda su umetnici kao Aleksandar Đurić, Milija Belić, a možda i vajar i slikar Balša Rajčević težili integralnom, zbog reduktivne prirode apstrakcije koja vodi ka mrlji, znaku ili praznoj površini, sinteza u tom smislu nije izvodljiva. Jedan je korak od geometrijske apstrakcije do minimalizma i konceptualizma, u kojima su svi sadržaji svedeni na mentalne, pa je duh umetnosti izvedene iz apstraktne logičan, dosledan i kauzalan. To što je apstraktna umetnost bliska raznim tradicionalnim formama, ornamentu, arabesci, šari i ukrasu (Pol Kle je otkrio svoj način slikanja u Tunisu), nije bilo od neke veće koristi na njenom epohalnom istorijskom putu redukcije do apsurda. Sakralnost se izgubila, a ostala je samo estetika ili kako Gotfrid Ben kaže: „Prvo smo pravili bogove i umetnost, posle samo umetnost.“ Još je u tradiciji pravoslavne freske i u ikonopisu, kao i na tibetanskim tankama sa slikama mandala, prisutno čisto apstraktno shvatanje slike kao dvodimenzionalnog duhovnog prostora koji ne obezvređuje u starim kulturama svetu sliku čoveka. Prva velika negacija figuralnosti bio je vizantijski ikonoklazam, uništenje slike izraslo iz judejske i islamske zabrane predstavljanja Božjeg lika. Vidovi savremene apstrakcije, likovne bespredmetnosti ili nepredmetnosti, ikonoklastički su, poništavaju slikarstvo u njegovom potpunom smislu koji uključuje figuru ili odraz prirode. Svedena ili na geometriju, ili na gest i ekspresiju, na nešto što je bilo tek pretpostavka umetnosti, što se podrazumevalo i čemu se nije pridavala osnovna pažnja, apstrakcija je razjedinjenje nekadašnje velike figuralne celovitosti. Može li bilo ko da pomisli da u slikanju, crtanju i vajanju ljudske figure nema proporcija, geometrije i matematike?

DALIJEVA „DEFINICIJA“ Napustivši velike izazove predstavljanja figure, ali ne i i linije, boje i prostora, apstraktni umetnici su se često zatvarali u uske, hermetične svetove, u samoizolaciju manjih likovnih problema. Salvador Dali je uočio vezu te umetnosti sa dizajnom, činjenicu da je teže rešavati probleme predstavljanja ljudske figure nego apstrakcije, pa je tvrdio da je slikarstvo Pita Mondrijana dobro samo za dizajn kesa. Činjenica je da iz savremenih apstraktnih ostvarenja nestaje duhovnost, a ostaje formalizam igre s likovnim elementima. Može se napraviti paralela s fri džezom koji muzički odgovara slobodnoj, improvizovanoj formi bez stabilne strukture. Prvi fri džez muzičari kao Ornet Kolmen bili su i vanredni izvođači tradicionalnog džeza, a onda su u fri džez nagrnuli improvizatori koji slobodnim izrazom prikrivaju nedostatak znanja. Divlja, sirova apstrakcija Gorana Rakića sa izložbe u Galeriji „RTS“ odaje nekog ko ne zna da naslika ljudsku figuru, čije se neznanje krije iza apstraktnog brutalizma, a takvi nesrećnici su danas profesori na likovnim akademijama.

Postavlja se pitanje kako je intelektualac takvog formata kao dr Milija Belić umetnički i teorijski zaigrao samo na jednu kartu? Biti danas za apstrakciju nije ništa naprednije u estetskom smislu nego biti za nadrealizam ili novi socrealizam, kako su ubedljivo pokazali ruski avangardisti Komar i Melamid. Vidovi moderne i savremene apstrakcije (lirska apstrakcija, apstraktni ekspresionizam, gestualna umetnost, /neo/enformel, konstruktivna umetnost, konkretna i minimalna umetnost, geometrijska apstrakcija i neo geo) nemaju nikakvu prednost, niti estetski značaj u odnosu na prokažene oblike figuracije. Videvši knjigu o savremenom srpskom realizmu Belić se upitao da li su ti slikari svesni istorije moderne umetnosti, ponašaju se kao da ona ne postoji. Moramo se onda upitati da li je Belić svestan da se pre više od trideset godina odigrao ključni prevrat nazvan postmoderna, kojim je umetnost zasnovana na novim principima, kao supermarket u kojem su svi vidovi i pojave u estetskom smislu jednaki.

PREVID ČINJENICA Belić se postavlja kao da je apstrakcija još uvek neka avangarda, a ona je u postmoderni bačena na smetlište istorije, u depo stilova, isto kao i sve ostalo. Uostalom, još je osamdesetih godina prošlog veka Čarls Dženks, ključni teoretičar likovne postmoderne iz svojih knjiga izbacio apstrakciju i uveo savremene vidove manirizma i metafizičkog realizma. Naslov njegove za slikarstvo ključne knjige „Post-modernizam: Novi klasicizam u umetnosti i arhitekturi“ sam za sebe govori. Zašto bi danas bilo koji apstraktni slikar bio napredniji od figurativnog? Belić naliči na nekog za koga kao da je umetnost stala 1970. godine. Danas je njegov stvaralački i kritičarski nagovor na apstrakciju podjedanko bez estetskog prvenstva, kao i bilo šta drugo iz istorije modernizma, jer u postmodernizmu posle kojeg se ništa bitno umetnički i teorijski nije ispoljilo, nema preovlađujućeg stila. Da li je moguće da neko ko živi u centru zapadnih umetničkih dešavanja, ko je tako obrazovan i talentovan, uopšte nije uočio preovlađujući duh vremena?

[/restrictedarea]