Апстракција – прича из депоа историје

Пише Дејан Ђорић

Поводом изложбе Милије Белића у београдској Галерији „Прогрес”

То што је апстрактна уметност блиска разним традиционалним формама, орнаменту, арабесци, шари и украсу, није било од неке веће користи на њеном епохалном историјском путу редукције до апсурда. Сакралност се изгубила, а остала је само естетика…

Милија Белић је био српско-француски сликар и графичар фигуралне вероисповести, помало заведен Ренеом Магритом и његовим играма с ликовним и менталним простором. Живећи у Паризу више него у Лазаревцу, докторирао је естетику на „Сорбони“, а његова књига о ритму у ликовној уметности (објављена прво у издању београдског „Студентског културног центра“, у време када је уредник ванредних издања био Бранислав Матић, утемељени есејиста и истраживач српске културе, а затим код париског издавача), једна је најбољих студија о тој теми. Читана је и у Кини. Белић уме дијамантски сведено и чисто да заснује поједине текстове, а објавио је још две књиге о уметности и монографију о Петру Омчикусу. Можда би у том ритмолошком, прочишћеном стадијуму његове чврсто конструисане мисли, после представљачке кризе која се у фигуралном смислу окончала серијом слика на тему акта, требало потражити уметникове разлоге за кључни преокрет који је започео пре пола деценије. Постао је један од најбољих српских сликара и вајара апстрактног усмерења. Друштвено активан, недавно је представио већу изложбу својих слика и скулптура у београдској Галерији „Прогрес“, а потом је у београдском Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ организовао изложбу удружења француских апстрактних уметника, а у Галерији „РТС“ већу групну изложбу „Нова српска апстракција“.

УЗБУДЉИВА ИСТОРИЈА Апстрактна уметност одавно је стекла уважено место у историји и теорији не само модерне уметности. Присутна у старој и примитивној уметности европских и егзотичних култура, са експериментима Александра Козенса у осамнаестом, на радовима Виктора Игоа и Вилијема Тарнера у деветнаестом веку, полако се историјски осамостаљивала и добијала на значају. Станислав Винавер и Драгош Калајић писали су о Литванцу Микалојусу Чурљонису, масону 33 степена, који је своја езотерична искуства први претварао у апстрактне слике. Рана апстракција, с почетка двадесетог века, била је изузетно повезана са религиозним, што је убедљиво показала велика изложба и књига „Духовно у уметности: Апстрактно сликарство 1890-1985“. После ње и неколико сличних издања отворио се нов правац у историји историје модерне уметности, појавило се десетак књига о окултном и духовном у модерној уметности. Пионир таквих истраживања био је Миро Главуртић са текстовима у часописима „Дело“ и „Уметност“. Василије Кандински, с чијим открићем званично почиње апстрактна уметност око 1910. године, био је власник веће библиотеке о окултној тематици, куповао је сваку књигу до које је могао да дође, као што се Лазар Возаревић највише занимао за Нострадамуса и најцрњу мистику. Слично је и са другим великим модернистима, Полом Клеом, Питом Мондријаном, чији је неопластицизам израстао из антропозофије и протестантизма или са Казимиром Маљевичем, оцем руске авангарде, који је уважавао теологију иконе и имао наступ пророка. Први апстрактни уметници као заборављена Хилма Аф Клинт, појединци из школе Баухауз, Родченко и Татљин у Русији, тежили су духовном, схватајући уметност као велику синтезу или духовну авантуру. Тај почетни порив убрзо је почео да копни, апстракција је постала само један од модерних стилова у брзом смењивању, формализам и конвенција која је обавезивала. Драгош Калајић је волео да прича да се на београдску Ликовну академију није могло уписати уколико се не ствара у духу апстракције, па је у том смислу преварио комисију на пријемном испиту. Убрзо су из ране фазе тог покрета настали бројни правци, од ташизма и енформела до њујоршке школе апстрактног експресионизма. Апстрактна уметност има дугу традицију у Француској, на коју се надовезао Белић, и у САД-у, где је још на почетку двадесетог века кад и Маљевич, Јозеф Алберс стварао чисто геометријске слике. Правац је имао и потоње узлете, као у тзв. нео гео уметности деведесетих или у новом енформелу који је у нашој средини естетски покушао да подгреје критичар Василије Суић. Апстракција је постала сада традиционална школа и академизам, из авангарде је прешла у академије наука или је лични избор, који би због несавремености и непрофитабилности требало поштовати. Још почетком шездесетих, уочи масовне појаве поп арта, галеристи су били засути разним апстрактним делима, која су убрзо изгубила сваку вредност, а у поплави нових имена издвојили су се највише Макс Бил и Вилхелм Нај као достојни наследници првих беспредметних стваралаца. Салвадор Дали се подсмевао тој уметности још у њеној почетној фази окоштавања, а Ото Бихаљи Мерин је у њој видео у естетском смислу одраз стварности, природу у макрокосмичком и микрокосмичком изгледу.

[restrictedarea]

ДВЕ УЗОРИТОСТИ Василије Кандински је мислио да у уметности постоје само две узоритости – „велики реализам“ и „велика апстракција“. Та друга врста уметности не може се разумети без фигуративне, најчешће је настајала из свођења, поједностављења фигурације, многи апстрактни уметници су на почетку каријере као Милија Белић били изразити фигуралисти. Можда су и у већини апстрактни опуси изведени из фигуралних, често десакрализацијом, као што поједини фигурални сликари теоретичари енформел сматрају фекалном фазом сликарства. Премда су уметници као Александар Ђурић, Милија Белић, а можда и вајар и сликар Балша Рајчевић тежили интегралном, због редуктивне природе апстракције која води ка мрљи, знаку или празној површини, синтеза у том смислу није изводљива. Један је корак од геометријске апстракције до минимализма и концептуализма, у којима су сви садржаји сведени на менталне, па је дух уметности изведене из апстрактне логичан, доследан и каузалан. То што је апстрактна уметност блиска разним традиционалним формама, орнаменту, арабесци, шари и украсу (Пол Кле је открио свој начин сликања у Тунису), није било од неке веће користи на њеном епохалном историјском путу редукције до апсурда. Сакралност се изгубила, а остала је само естетика или како Готфрид Бен каже: „Прво смо правили богове и уметност, после само уметност.“ Још је у традицији православне фреске и у иконопису, као и на тибетанским танкама са сликама мандала, присутно чисто апстрактно схватање слике као дводимензионалног духовног простора који не обезвређује у старим културама свету слику човека. Прва велика негација фигуралности био је византијски иконоклазам, уништење слике израсло из јудејске и исламске забране представљања Божјег лика. Видови савремене апстракције, ликовне беспредметности или непредметности, иконокластички су, поништавају сликарство у његовом потпуном смислу који укључује фигуру или одраз природе. Сведена или на геометрију, или на гест и експресију, на нешто што је било тек претпоставка уметности, што се подразумевало и чему се није придавала основна пажња, апстракција је разједињење некадашње велике фигуралне целовитости. Може ли било ко да помисли да у сликању, цртању и вајању људске фигуре нема пропорција, геометрије и математике?

ДАЛИЈЕВА „ДЕФИНИЦИЈА“ Напустивши велике изазове представљања фигуре, али не и и линије, боје и простора, апстрактни уметници су се често затварали у уске, херметичне светове, у самоизолацију мањих ликовних проблема. Салвадор Дали је уочио везу те уметности са дизајном, чињеницу да је теже решавати проблеме представљања људске фигуре него апстракције, па је тврдио да је сликарство Пита Мондријана добро само за дизајн кеса. Чињеница је да из савремених апстрактних остварења нестаје духовност, а остаје формализам игре с ликовним елементима. Може се направити паралела с фри џезом који музички одговара слободној, импровизованој форми без стабилне структуре. Први фри џез музичари као Орнет Колмен били су и ванредни извођачи традиционалног џеза, а онда су у фри џез нагрнули импровизатори који слободним изразом прикривају недостатак знања. Дивља, сирова апстракција Горана Ракића са изложбе у Галерији „РТС“ одаје неког ко не зна да наслика људску фигуру, чије се незнање крије иза апстрактног брутализма, а такви несрећници су данас професори на ликовним академијама.

Поставља се питање како је интелектуалац таквог формата као др Милија Белић уметнички и теоријски заиграо само на једну карту? Бити данас за апстракцију није ништа напредније у естетском смислу него бити за надреализам или нови соцреализам, како су убедљиво показали руски авангардисти Комар и Меламид. Видови модерне и савремене апстракције (лирска апстракција, апстрактни експресионизам, гестуална уметност, /нео/енформел, конструктивна уметност, конкретна и минимална уметност, геометријска апстракција и нео гео) немају никакву предност, нити естетски значај у односу на прокажене облике фигурације. Видевши књигу о савременом српском реализму Белић се упитао да ли су ти сликари свесни историје модерне уметности, понашају се као да она не постоји. Морамо се онда упитати да ли је Белић свестан да се пре више од тридесет година одиграо кључни преврат назван постмодерна, којим је уметност заснована на новим принципима, као супермаркет у којем су сви видови и појаве у естетском смислу једнаки.

ПРЕВИД ЧИЊЕНИЦА Белић се поставља као да је апстракција још увек нека авангарда, а она је у постмодерни бачена на сметлиште историје, у депо стилова, исто као и све остало. Уосталом, још је осамдесетих година прошлог века Чарлс Џенкс, кључни теоретичар ликовне постмодерне из својих књига избацио апстракцију и увео савремене видове маниризма и метафизичког реализма. Наслов његове за сликарство кључне књиге „Пост-модернизам: Нови класицизам у уметности и архитектури“ сам за себе говори. Зашто би данас било који апстрактни сликар био напреднији од фигуративног? Белић наличи на неког за кога као да је уметност стала 1970. године. Данас је његов стваралачки и критичарски наговор на апстракцију подједанко без естетског првенства, као и било шта друго из историје модернизма, јер у постмодернизму после којег се ништа битно уметнички и теоријски није испољило, нема преовлађујућег стила. Да ли је могуће да неко ко живи у центру западних уметничких дешавања, ко је тако образован и талентован, уопште није уочио преовлађујући дух времена?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *