Zašto se Turci bune?

Zapad vešto koristi nezadovoljstvo Turaka kako bi iskazao sopstveno nezadovoljstvo aktuelnim premijerom ove zemlje Erdoganom

UTurskoj već drugu nedelju ne prestaju masovni protesti protiv politike vlade Redžepa Tajipa Erdogana, mada ima znakova da snaga pobune opada. Protesti su zahvatili 67 gradova Turske, a šteta koju su demonstranti prouzrokovali (razbijanjem policijskih automobila, kancelarija…) procenjuje se na 40 miliona dolara, ističe Jurij Sosinski-Semihat za ruski portal „pravda.ru“. Turski novinar Kadri Gursel za list „Milliyet“ piše (na osnovu istraživanja među onima koji su izašli na ulice) da protestuje generacija rođena devedesetih godina. Za njih je problem broj jedan premijer Erdogan. Drugi problem je agresivna i nemilosrdna policija, a treći mediji. Seča drveća se nalazi na poslednjem mestu razloga za učešće u protestu, što celom događaju daje posebnu političku boju.

UZROCI POBUNE Odakle pobuna u, doskora perspektivnoj i, na Zapadu mnogo hvaljenoj, Turskoj?
Razlozi su dvojni, unutrašnji i spoljašnji, tako da se može govoriti o veštom korišćenju nezadovoljstva dela stanovnika Turske i kanalisanju njihove pobune od strane SAD-a i Zapada.
Kazahstanski portal „vlast.kz“ u redakcijskom članku „Uzroci protesta u Turskoj“ analizira zašto se dogodila pobuna naroda, i prvi uzrok pronalazi u „povećanju protivurečnosti između vladajuće Partije pravde i razvoja i kemalističke (sekularističke) opozicije oličene u Republikanskoj narodnoj partiji, kao i mnoštvu malih levih partija među kojima su i komunisti i demokrate“. Drugi razlog je povećanje socijalnih razlika između stanovnika u gradovima i provincijama, a ponajviše između Seldžuka i građana koji žive u primorskim delovima države, koji su po nacionalnom poreklu većinom islamizirani Grci, Srbi, Bugari, Rumuni i drugi balkanski narodi. Mržnja Turaka – Seldžuka (siromašni deo populacije) prema ovim islamiziranim građanima sa Balkana (koji su privredno aktivniji i preduzetniji, a samim tim i bogatiji deo stanovnika Turske) dostigla je neverovatne razmere. Ovde bi trebalo naglasiti da je Turska doživela značajan porast broja stanovnika (za 22 poslednje godine stanovništvo se uvećalo sa 57 miliona na 74), pre svega među opozicionim grupama (Seldžuci, Kurdi, alaviti), a kojima je onemogućen pristup materijalnim resursima, što je osnova antagonizma prema stanovnicima priobalja.
[restrictedarea] Treći razlog je nezadovoljstvo vlasnika srednje velikih preduzeća zbog nemogućnosti da uđu u veće poslove koje su monopolisali pripadnici višeg oficirskog kora i bliski saradnici Erdogana i njegovi rođaci. Sa ovim je saglasan i Obaveštajno-analitički centar „Stratfor“, koji navodi da su siromašni slojevi Turske (Seldžuci, Kurdi i alaviti) razočarani Erdoganom zbog niza pitanja, ali ponajviše zbog „reformi“ koje su nametale „agresivnu formu kapitalizma“, tj. eksploatacije radnika do maksimuma, što nije u skladu sa islamskim vrednostima. Deo poslovnih ljudi razočarao se u Erdogana jer je najprofitabilnije poslove davao svojim najbližim saradnicima i rođacima, pri čemu su tenderi bili samo puka farsa.
Prema pisanju američkog „Vol strit džornala“, u protestu učestvuju podjednako muškarci i žene, a ovo im je prvo učešće u antivladinim protestima. Većina Turaka koji protestuju protiv vlade – oko 70 odsto – ne pripada u formalnom smislu nijednoj političkoj partiji. Više od 60 odsto demonstranata je mlađe od 30 godina, uglavnom uzrasta od 19 do 25 godina. Većina ima sekularistički pogled na svet (65 odsto). Više od 90 odsto demonstranata „Erdogana smatra autoritarnim i nadmenim političkim liderom, koji ugrožava demokratiju“. Po socijalnom i nacionalnom poreklu većinu protestanata čine upravo spominjani pripadnici Seldžuka, Kurda i alavita.

PRETENZIJE I MOGUĆNOSTI Za ruskog geopolitičara Leonida Savina („fondsk.ru“) osnovni uzrok pobune Turaka je prenaprezanje (turske savremene) imperije. Naime, dolaskom na vlast Redžepa Tajipa Erdogana (2007) započeta je aktivna panturska i neoosmanska politika, ali ona nije imala realnu osnovu u mogućnostima države u materijalnim, ljudskim i drugim resursima. Naime, Turska je pretendovala na poziciju regionalne sile, pre svega na Bliskom i Srednjem istoku, kao i na Balkanu. Ova Erdoganova politika u kraćem periodu ujedinila je poslovne ljude Turske, islamiste, nacionaliste i deo inteligencije, što je davalo iluziju jedinstva nacije. Čak i masovna hapšenja oficira, novinara i naučnika, zbog navodne pripreme državnog udara, nisu bacila senku na stvorenu iluziju postignutog jedinstva turske nacije i aktuelne političke elite. To je i bila klopka za Erdogana, koji je počeo da nerealno sagledava stanje u turskom društvu, što ga je dovelo do političkih grešaka i pobune dela stanovnika.
Prva greška Erdogana je nedoslednost prema evropskim integracijama i nesagledavanje moći Brisela u Turskoj. Naime, „kiparsko pitanje“ izazvalo je sukob Turske i Brisela, koji je optužio vladu Erdogana za „laganje, nedoslednost i prevaru“ jer nije rešavala pitanja koja je zahtevala birokratija Evropske unije. Birokratija Evropske unije se Erdoganu brzo osvetila, dozvoljavajući medijima da brutalni obračun policije (čitajte: Erdogana) sa demonstrantima prikažu kao zaostalost, te da Turska nije zrela za članstvo u Evropskoj uniji, jer „unijska policija ne premlaćuje i ne truje gasom svoje građane“ kao što to radi turska policija.
Druga greška je kidanje odnosa sa islamskim državama, posebno sa Sirijom, gde je teorija ministra spoljnih poslova Davutoglua – „nula problema sa susedima“ – ponižena i brutalno pogažena, te se islamskim državama pokazalo i drugo lice režima u okupiranom Carigradu. Treća greška je prekomerno poverenje u SAD, koje su ovu državu koristile da reše svoje probleme i zadovolje interese vlastite elite, što joj je ne samo umanjilo ugled u regionu, već i stvorilo krug ljudi koji su sledili Vašington i njegove interese, a ne interese turske države. Učešće Erdogana u američkom projektu „Veliki Bliski istok“ predstavilo je Erdogana kao američkog čoveka.

ZAPADNI FAKTOR Pored toga, sama Erdoganova partija Pravde i razvoja nalazi se pred rascepom. Naime, u partiji postoji snažna sekularistička frakcija koja želi da se sačuva Ataturkovo sekularno nasleđe, pa tako ne podržavaju zabranu prodaju alkohola posle 10 sati uveče koju je nedavno nametnuo premijer. Takođe, ova frakcija ne podržava Erdoganovu politiku prema Siriji i naoružavanje i obuku najamnika iz regiona da se bore protiv vlade Bašara Asada. Veći deo Partije pravde i razvoja, takođe, ne podržava Erdoganovu želju da menja Ustav države.
Interesantno je i ponašanje turskih medija. Do početka bune 90 odsto medija podržavalo je Erdogana i vladu (neki čak nisu ni izveštavali o protestima, već su emitovali zabavne sadržaje). Međutim, posle nekoliko dana ignorisanja protesta dogodio se preokret, i mediji su osuli paljbu po Erdoganu. Interesantno je da i mediji (na primer poznati list „Zaman“) koje kontroliše Erdoganov pokrovitelj Fejtulah Gulen, inače državljanin SAD-a i saradnik CIA (koji je nekoliko meseci pre početka protesta naglo povećao svoju aktivnost u Turskoj), okreću leđa Erdoganu.
I time, dakle, dolazimo do spoljnopolitičkog faktora. Naime, prema uvidu u javne informacije glavni (politički) „gresi“ koji se pripisuju Erdoganu od strane Vašingtona jesu nedozvoljavanje turskoj armiji da uzme direktno učešće u ratu sa Sirijom, čime je doprineo porazu „ustanika“, to jest tzv. Sirijske oslobodilačke armije. Taj poraz nije samo poraz spomenute „Sirijske oslobodilačke armije“, već i poraz Zapada. Time je Erdogan doprineo rušenju mita o nepobedivosti Zapada, čime je (nesvesno) osnažio nadu narodima porobljenim od strane SAD-a da je sloboda moguća. Samim tim Erdogan je predodređen za metu, jer je „otkazao poslušnost“. Erdoganom su, što se dugo krilo, posebno bili nezadovoljni čelnici u NATO-u, jer je turski premijer „tesno sarađivao sa Moskvom oko rešavanja sirijskog problema, a ne sa Briselom“. Sledeći „greh“ Erdogana je saradnja sa Rusijom u oblasti energetike, posebno gasa i nuklearne energije, što je takođe izazvalo nezadovoljstvo u Vašingtonu i doprinelo pojavi, u zapadnim medijima za Erdogana prvih, etiketa da je „diktator putinskog tipa“.
[/restrictedarea]