Зашто се Турци буне?

Запад вешто користи незадовољство Турака како би исказао сопствено незадовољство актуелним премијером ове земље Ердоганом

УТурској већ другу недељу не престају масовни протести против политике владе Реџепа Тајипа Ердогана, мада има знакова да снага побуне опада. Протести су захватили 67 градова Турске, а штета коју су демонстранти проузроковали (разбијањем полицијских аутомобила, канцеларија…) процењује се на 40 милиона долара, истиче Јуриј Сосински-Семихат за руски портал „pravda.ru“. Турски новинар Кадри Гурсел за лист „Milliyet“ пише (на основу истраживања међу онима који су изашли на улице) да протестује генерација рођена деведесетих година. За њих је проблем број један премијер Ердоган. Други проблем је агресивна и немилосрдна полиција, а трећи медији. Сеча дрвећа се налази на последњем месту разлога за учешће у протесту, што целом догађају даје посебну политичку боју.

УЗРОЦИ ПОБУНЕ Одакле побуна у, доскора перспективној и, на Западу много хваљеној, Турској?
Разлози су двојни, унутрашњи и спољашњи, тако да се може говорити о вештом коришћењу незадовољства дела становника Турске и каналисању њихове побуне од стране САД-а и Запада.
Казахстански портал „vlast.kz“ у редакцијском чланку „Узроци протеста у Турској“ анализира зашто се догодила побуна народа, и први узрок проналази у „повећању противуречности између владајуће Партије правде и развоја и кемалистичке (секуларистичке) опозиције оличене у Републиканској народној партији, као и мноштву малих левих партија међу којима су и комунисти и демократе“. Други разлог је повећање социјалних разлика између становника у градовима и провинцијама, а понајвише између Селџука и грађана који живе у приморским деловима државе, који су по националном пореклу већином исламизирани Грци, Срби, Бугари, Румуни и други балкански народи. Мржња Турака – Селџука (сиромашни део популације) према овим исламизираним грађанима са Балкана (који су привредно активнији и предузетнији, а самим тим и богатији део становника Турске) достигла је невероватне размере. Овде би требало нагласити да је Турска доживела значајан пораст броја становника (за 22 последње године становништво се увећало са 57 милиона на 74), пре свега међу опозиционим групама (Селџуци, Курди, алавити), а којима је онемогућен приступ материјалним ресурсима, што је основа антагонизма према становницима приобаља.
[restrictedarea] Трећи разлог је незадовољство власника средње великих предузећа због немогућности да уђу у веће послове које су монополисали припадници вишег официрског кора и блиски сарадници Ердогана и његови рођаци. Са овим је сагласан и Обавештајно-аналитички центар „Стратфор“, који наводи да су сиромашни слојеви Турске (Селџуци, Курди и алавити) разочарани Ердоганом због низа питања, али понајвише због „реформи“ које су наметале „агресивну форму капитализма“, тј. експлоатације радника до максимума, што није у складу са исламским вредностима. Део пословних људи разочарао се у Ердогана јер је најпрофитабилније послове давао својим најближим сарадницима и рођацима, при чему су тендери били само пука фарса.
Према писању америчког „Вол стрит џорнала“, у протесту учествују подједнако мушкарци и жене, а ово им је прво учешће у антивладиним протестима. Већина Турака који протестују против владе – око 70 одсто – не припада у формалном смислу ниједној политичкој партији. Више од 60 одсто демонстраната је млађе од 30 година, углавном узраста од 19 до 25 година. Већина има секуларистички поглед на свет (65 одсто). Више од 90 одсто демонстраната „Ердогана сматра ауторитарним и надменим политичким лидером, који угрожава демократију“. По социјалном и националном пореклу већину протестаната чине управо спомињани припадници Селџука, Курда и алавита.

ПРЕТЕНЗИЈЕ И МОГУЋНОСТИ За руског геополитичара Леонида Савина („fondsk.ru“) основни узрок побуне Турака је пренапрезање (турске савремене) империје. Наиме, доласком на власт Реџепа Тајипа Ердогана (2007) започета је активна пантурска и неоосманска политика, али она није имала реалну основу у могућностима државе у материјалним, људским и другим ресурсима. Наиме, Турска је претендовала на позицију регионалне силе, пре свега на Блиском и Средњем истоку, као и на Балкану. Ова Ердоганова политика у краћем периоду ујединила је пословне људе Турске, исламисте, националисте и део интелигенције, што је давало илузију јединства нације. Чак и масовна хапшења официра, новинара и научника, због наводне припреме државног удара, нису бацила сенку на створену илузију постигнутог јединства турске нације и актуелне политичке елите. То је и била клопка за Ердогана, који је почео да нереално сагледава стање у турском друштву, што га је довело до политичких грешака и побуне дела становника.
Прва грешка Ердогана је недоследност према европским интеграцијама и несагледавање моћи Брисела у Турској. Наиме, „кипарско питање“ изазвало је сукоб Турске и Брисела, који је оптужио владу Ердогана за „лагање, недоследност и превару“ јер није решавала питања која је захтевала бирократија Европске уније. Бирократија Европске уније се Ердогану брзо осветила, дозвољавајући медијима да брутални обрачун полиције (читајте: Ердогана) са демонстрантима прикажу као заосталост, те да Турска није зрела за чланство у Европској унији, јер „унијска полиција не премлаћује и не трује гасом своје грађане“ као што то ради турска полиција.
Друга грешка је кидање односа са исламским државама, посебно са Сиријом, где је теорија министра спољних послова Давутоглуа – „нула проблема са суседима“ – понижена и брутално погажена, те се исламским државама показало и друго лице режима у окупираном Цариграду. Трећа грешка је прекомерно поверење у САД, које су ову државу користиле да реше своје проблеме и задовоље интересе властите елите, што јој је не само умањило углед у региону, већ и створило круг људи који су следили Вашингтон и његове интересе, а не интересе турске државе. Учешће Ердогана у америчком пројекту „Велики Блиски исток“ представило је Ердогана као америчког човека.

ЗАПАДНИ ФАКТОР Поред тога, сама Ердоганова партија Правде и развоја налази се пред расцепом. Наиме, у партији постоји снажна секуларистичка фракција која жели да се сачува Ататурково секуларно наслеђе, па тако не подржавају забрану продају алкохола после 10 сати увече коју је недавно наметнуо премијер. Такође, ова фракција не подржава Ердоганову политику према Сирији и наоружавање и обуку најамника из региона да се боре против владе Башара Асада. Већи део Партије правде и развоја, такође, не подржава Ердоганову жељу да мења Устав државе.
Интересантно је и понашање турских медија. До почетка буне 90 одсто медија подржавало је Ердогана и владу (неки чак нису ни извештавали о протестима, већ су емитовали забавне садржаје). Међутим, после неколико дана игнорисања протеста догодио се преокрет, и медији су осули паљбу по Ердогану. Интересантно је да и медији (на пример познати лист „Zaman“) које контролише Ердоганов покровитељ Фејтулах Гулен, иначе држављанин САД-а и сарадник ЦИА (који је неколико месеци пре почетка протеста нагло повећао своју активност у Турској), окрећу леђа Ердогану.
И тиме, дакле, долазимо до спољнополитичког фактора. Наиме, према увиду у јавне информације главни (политички) „греси“ који се приписују Ердогану од стране Вашингтона јесу недозвољавање турској армији да узме директно учешће у рату са Сиријом, чиме је допринео поразу „устаника“, то јест тзв. Сиријске ослободилачке армије. Тај пораз није само пораз споменуте „Сиријске ослободилачке армије“, већ и пораз Запада. Тиме је Ердоган допринео рушењу мита о непобедивости Запада, чиме је (несвесно) оснажио наду народима поробљеним од стране САД-а да је слобода могућа. Самим тим Ердоган је предодређен за мету, јер је „отказао послушност“. Ердоганом су, што се дуго крило, посебно били незадовољни челници у НАТО-у, јер је турски премијер „тесно сарађивао са Москвом око решавања сиријског проблема, а не са Бриселом“. Следећи „грех“ Ердогана је сарадња са Русијом у области енергетике, посебно гаса и нуклеарне енергије, што је такође изазвало незадовољство у Вашингтону и допринело појави, у западним медијима за Ердогана првих, етикета да је „диктатор путинског типа“.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Micic Sladjan

    Interesantna su dogadjanja u celom islamskom svetu u poslednjih godinu dana!Mislim da ja celo tzv.”Arapsko prolece” rezirano iz
    centara moci u Vasingtonu i Londonu!? Mislim da je pravi cilj tih
    pobuna koje su izvrsile navodno”progresivne snage” zapravo rusenje
    “neposlusnih” rezima u tim zemljama koje je zapad stavio na listu
    za odstrel(na primer Gadafi).Zasto?Verovatno jer su postali prepreka necemu,odnosno nekim planovima zapada!!!Zasmetali su im prosto receno!!!A kakvi su planovi tek cemo videti!
    Interesanto je da su sve zemlje koje su pogodjene pobunama i ratom
    (Libija,Sirija)zapravo sekularne zemlje cija su vodstva omogucila
    svojim gradjanima sasvim solidan zivotni standard,bile su na putu
    ekonomskog razvoja(Turska) ili su znacajne turisticke destinacije
    sa bogatim kulturnim nasledjem(Egipat).Pa ipak su tamo posle navod
    no slobodnih izbora dosle islamisticke snage a ulice njihovih gradova postala poprista sukoba i nasilja.
    Pitam se samo dokle ce citav ostali slobodoljubiv svet trpeti ovo
    zameseteljstvo Amerike i njeno mesanje u stvari suverenih drzava?
    Sada su se okomili na Siriju a uzgred pokusavaju i Erdogana da sruse verovatno jer ne prihvata nalog SAD da se dublje umesa u sirijski sukob!!!
    Na kraju da rezimiram.Dali sa Amerika stvarno bori protim islamskog
    fundamentalizma?Odgovor je DA ali samo kada je on protiv njenih interesa! U protivnom NE!Sa njim saradjuje!?

  2. Драгица

    И све то се сели у Бразил.Да ли је до тих догађаја дошло случајно или плански?Сувише подударности,као да неко води политику:завади па владај.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *