Tužno je koliko je čovečanstvo posustalo

Razgovarao ZLATKO  BOGATINOVSKI

Aleksandar Jerkov /direktor Univerzitetske biblioteke /

„Gresi komunizma, nimalo bezazleni, ne mogu se prevideti i zaboraviti, ali postkomunističko doba se tek zahuktava i još ćemo imati prilike da vidimo kako izgleda zlo kada ga sprovode mnogo ozbiljniji grešnici od zanesenih levičara, nekmoli priglupih aparatčika. Ukoliko je realkomunistička doktrina prevaziđena, ideali levice nisu. Samo što im mi, pa ni čovek kao takav, nismo dorasli“

Kakav je odnos savremene književnosti i politike u Srbiji i u kolikoj meri je književnost omeđena lošom politikom?
Dosta je teško biti onoliko grub koliko bih ovde morao da budem. Politikantski stavovi toliko mi se gade da jedva uspevam i da pratim ponešto od propagande u kojoj se neki pisci koji su možda mogli biti pravi stvaraoci iscrpljuju. Ne mislim da su „politička dela“ nekog poznatog pisca vrednija i bolja od „političkih nedela“ nekog dojučerašnjeg mladića koji bi urlikanjem i ulagivanjem, naizmenično, da stekne zasluge.  Sa druge strane, koliko biti oštar prema njihovoj nedostojnosti kada vidite šta čine vladike koji su se još kao monasi navodno odrekli svakog interesa u ovom svetu? O bezgrešnim sudijama i lekarima ili nepogrešivim profesorima da ne govorimo. Šta će onda grešni i lakomi, lakomisleni i brljivi pisci i piščići? Zbog toga što je neko darovit u književnosti ne znači i da doseže mudrost ili makar i neveliku sposobnost političkog delovanja. U današnjoj srpskoj politici gotovo da nema ljudi sa osećanjem za kulturu, dok među ljudima od kulture ima osećanja za politiku, naročito kao ličnu korist. Tačno je da i književna dela imaju nekada neku političku boju, ali čim se ona prepozna kao korist više nije reč o književnim delima nego o pukoj propagandi.
Kakva je danas srpska književna kritika?
Kakva mora i kakva ne sme da bude. Solidna u opisu, nesigurna i bez strasti u ocenjivanju. Jednom rečju, nedostaje joj vizija, makar pogrešna. I da bude otpornija na prisustvo pisca u javnom životu.
Da li je značaj ovovremenih književnih nagrada određen inflacijom ili novim vrednostima, kada ih ima oko 400, i kada je u tim žirijima oko 1.200 procenitelja naše književnosti?
Nema ni 120 procenitelja, ali ima i više hiljada prišipetlji. Deluje smešno koliko ima nagrada, pa opet, kakva je šteta od njih? Veća je šteta što više nema nagrada koje su nekada zaista nešto donosile. Neku sitnu paricu i malo blede slave nagrade donose i danas, ali gde je to od nekadašnjeg prestiža ili stana u Beogradu? Tako da nagrada kojih ima previše zapravo ima premalo, jer osim dve-tri koje nešto ipak znače, sve su ostale tek senka pravog nagrađivanja.

[restrictedarea] Bili ste član mnogih žirija za dodelu raznih književnih nagrada, a i sami ste ih dobijali – za knjigu „Samo/osporavanje“ pripala Vam je pre dve godine ugledna nagrada za najbolju knjigu kritike „Đorđe Jovanović“.  Šta povezuje dodeljivanje i primanje nagrada?
Skoro ništa. Vrlo sam zahvalan onima koji su me nagrađivali i nekolicini mladih ljudi koji su umalo poginuli čitajući to preteško štivo koje kao grdan bedem deli nadam se provokativne i nove ideje od njihove olake primene. Možda sam mogao da napišem propedeutičke knjige, ali mislim da me radost koju sam osećao dok sam čitao najbolje tumače književnosti obavezuje. Naravno da i ne pomišljam da se sa njima merim, što ne znači da patim od lažne skromnosti, naprotiv. Svoju ideju dekonstitucionalizma sam bez oklevanja predstavio spram Hajdegerove destrukcije i Deridine dekonstrukcije, iako mi je savršeno jasno šta su oni i njihove ideje, a šta sam ja, ali to je moj mali dijalog. Ko bude hteo da o tome razmisli, imaće o čemu da misli, sve ostalo je onako kako mora da bude. Ideja hermejeutike (dakle ovako kako je napisano nije greška) u kojoj se hermeneutika samoosporavanja stapa sa majeutikom suprotnosti isto je toliko zahtevna. Ima takvih „patenata“ koji su moji, ima ih zapravo dosta. Čitalac ih neće naći na drugim mestima. Utoliko se kritika za koju se zalažem razlikuje od prepričavanja i primenjivanja tuđih teorija, a kod nas se uglavnom ni sa tim ne izlazi lako na kraj. Ko bi se odvažio da provede dovoljno vremena sa teškim knjigama tog Jerkova koji meni nije ništa lakši, našao bi, dakle, u njima čudnih stvari. Ali pošteno govoreći  jedva da bih smeo tako nešto da preporučim bez obzira na to što su to moje knjige i što sam u njih ulagao onoliko koliko sam mogao i smeo. Pre svega zato što su one pisane na nemoguć način i sa htenjima koja bi i na drugim mestima bilo teško, jako teško ispuniti. Ali to sam ja i jedan samoubilački pošten način da vratim deo velikog duga: ja sam tako čitao druge, mnogo veće i bolje, ovo je to što sam uspeo da smislim kao da će i oni nekada čitati mene. Bio bi vrhunac mog života da je Benjamin pročitao neki moj tekst, taman da se i nasmeje dečačkom trudu da se ne bude gori no što se mora biti. „Sve što je srce snivalo mlado“ ne završava samo u poeziji uvek kao pepeo i prah. Zato nam preostaje jedna uzaludna vedrina i sa takvim osmehom od očajanja nad ovim svetom i nama u njemu gledam na sebe, život i svet. I smeškam se svakom ništa koje je tu uvek za nas. Svaki trenutak vedrine je čist dobitak.
Bili ste glavni urednik „Prosvete“, čija je „Mala enciklopedija“ u Jugoslaviji pre tridesetak godina bila izuzetna, a 2012. kao glavni i odgovorni urednik ste ostvarili kapitalni poduhvat, izdavanje čuvene „Velike opšte ilustrovane enciklopedije Larus“ u pet tomova. Zašto „Larus“, a ne „Prosvetina“ enciklopedija?
Mi nažalost nikada nismo dosegli nivo ozbiljne svetske leksikografije. Prvog dana u „Prosveti“ susrela me je vizionarski mudro Svetlana Velmar Janković i obeležila čitavu epohu mog izdavačkog truda dvema lepim željama za mladog glavnog urednika: da iako on sigurno veruje kako će mnogo toga učiniti da pomogne da se makar osnovne greške u „Maloj enciklopediji“ isprave, i da kada jednom bude izlazio iz te kuće sačuva osmeh sa kojim je u „Prosvetu“ i veliko izdavaštvo ušao. Ja sam se, kao i uvek, trudio i makar sam u jednom umalo uspeo, pa zato zahvaljujem dragoj Svetlani, piscu i akademiku.
„Larus“ je bio ogroman projekat i veća investicija nego što to život dopušta, ne pitam se danas šta mi bi jer je to teret doslednosti koji sam uvek bio spreman da ponesem: da neću da odustanem. Zahvaljujući mnogim prijateljima koji su pomogli da popravimo greške i savladamo nedaće, kao i upornosti i požrtvovanosti izdavača, pet prerađenih i dopunjenih, za srpskog čitaoca prilagođenih tomova „Larusa“ su sada tu. U drugom vremenu to bi bio poduhvat prve vrste, uostalom to je jedini takav projekat koji je dovršen, ali mi živimo u doba pometnje, pa se teško ovakvi projekti probijaju. Možete misliti da „Larus“ nije čak ni nagrađen kao izdavački poduhvat. Ali ja razumem članove žirija, kako bi onda drugima dodelili nagrade. Pa da neko te nagrađene stavi pored „Larusa“?
Enciklopedije su, međutim, važne, i na njima bi se moralo stalno raditi. Možda je danas više vreme elektronskih izdanja i virtuelnog okruženja nego štampanih enciklopedija, ali to nije presudno pitanje, presudno pitanje jeste sabiranje kulturnoistorijskog iskustva i samosvesti u leksikografskoj formi. Ona je teška i ograničavajuća, nepravedna i nije trajna nego se mora stalno obnavljati, ali je važna za jedno društvo. Srbija duguje sebi čitav niz leksikografskih instrumenata i nekoliko velikih enciklopedija.
Bili ste urednik čuvenog „Studenta“, posle ste obnovili časopis „Vidici“. Od tada do danas ste pokazivali sklonosti prema „levičarskim mislima“. Koliko ste danas levičar, i da li kod nas, pa i u svetu, postoji „književna levica“?
Bilo je to lepo i teško vreme, mnogo bolje od ovog koje je usledilo. Niko ko je doživeo studentske redakcije ne može to da zaboravi, tada je svaki trenutak bio uzbuđenje. Čoveku se kada je tako mlad i zanesen, posvećen i vredan čini da mu život zavisi od svakog detalja i to je nenadoknadivo bogatstvo doživljaja.
U političkom smislu tada je postojao pritisak Gradskog komiteta, što je izgledalo kao ozbiljna opasnost, ali deluje mnogo manje ozbiljno u poređenju sa onim što se posle dešavalo i danas se dešava. Gresi komunizma, nimalo bezazleni, ne mogu se prevideti i zaboraviti, ali postkomunističko doba se tek zahuktava i još ćemo imati prilike da vidimo kako izgleda zlo kada ga sprovode mnogo ozbiljniji grešnici od zanesenih levičara, nekmoli priglupih aparatčika. Ukoliko je realkomunistička doktrina prevaziđena, ideali levice nisu. Samo što im mi, pa ni čovek kao takav, nismo dorasli. Nas pokreću sile evolucije preslikane na društvo, u konačnom ishodu gramzivost i sebičnost pretvaraju se u pravilo. Tu ima vrlo malo mesta za političku akciju koja bi jedan uzvišeni humanizam pokušavala da pretoči u društvenu stvarnost.
Tužno je koliko je čovečanstvo posustalo i koliko danas nema ideja. Grešni Marks tumači rad kao polje čovekove slobode i mogućnost da se kreativno ispolji, što će u konačnom ishodu dovesti do toga da rad i stvaranje kakvo poznajemo u umetnosti budu izjednačeni. Iz toga je uzbuđeni Markuze zamislio da celo društvo postane umetničko delo. To su ideali koji toliko premašuju današnje snove o tome da bi po svaku cenu trebalo zaraditi, a najbrže tako što ćeš oteti, i da nije važno kako je drugima nego kako je tebi, da se te dve slike društva ne mogu porediti. Mi, međutim, od hrišćanskog solidarizma posle Isusa iz Nazareta do građanskog (dakle ne samo radničkog nego opšteg građanskog) solidarizma posle Voltera i Didroa nismo uspeli ni da maknemo od čoveka kao utilitarne zveri koja drugima ne čini štetu samo ukoliko joj preti opasnost da bude kažnjena. Pustite ljude da rade što im je volja i videćete šta smo mi u stvari. Na sreću, volja za slobodom je takođe ugrađena u nas i to nam je poslednja uzdanica: kada pristisak postane neizdržljiv, čovečanstvo će se setiti da postoji pravednost. U međuvremenu će život proteći uzalud, kao što to uvek biva. Skršene ljušture ne samo ljudskog dostojanstva, nego i osnovne forme života dostojnog čoveka razbacane su svuda oko nas, na putu kojim su prošli neoliberalni i tranzicioni dobitnici. Tužno je da nagnječeni koji su preživeli i za sada su se provukli sa manjim povredama i tek po nekim polomljenim udom ne vide kako je jadan takav opstanak. Mi živimo u ćele kuli divljeg kapitalizma.
Ali za razliku od ovog trajnog simbola, danas nema ni simboličke nadoknade. Nas je istorija već izneverila i mi ćemo biti jedna promašena, uzaludna generacija koja ništa dobro nije učinila. Teško će ispaštati naši potomci zbog toga što je pohlepna bagra ovladala svim, biće to izuzetno teško ispraviti. Na ispitu društvene odogovornosti mi smo tako grozno pali da je gotovo sramota i pomišljati da bismo mogli imati priliku da izađemo na popravni. Mi smo propao svet.
Levičarske ideje Badjua i Ransijera, Laklua i Žižeka teško da mogu da zadovolje potrebe nove odgovornosti mišljenja. Pitanje ideologije nažalost utopilo se u pitanja tehnologije, a tehnologija vlasti je pokazala šta znači stvarna opredmećena moć. Svejedno je šta mislite, pitanje koje vlast jedino zanima jeste čija je i da li ste dobro kontrolisano vlasništvo.
U svetu postoji književna levica i pisci kao što su Žoze Saramago i Dario Fo. Kod nas, nažalost, ne postoji, to je strašno ozbiljna i teška opredeljenost, posebno danas kada biti levičar znači ići protiv svake struje. Zato je lažna levica tako lako nestala sa naše društvene pozornice. Uvek sam bio levičar, doduše malo na svoju ruku i sklon da proverim ambidekstralne mogućnosti (ambidekstralan je onaj ko se obema rukama koristi ravnopravno), ipak s vremenom napredujem ka strogoj teorijskoj levici. Istorija levice je nažalost skoro isto toliko bedna kao i istorija desnice, ali time što je istorijski kompromitovana ne moraju biti poražene ideje slobode, ravnopravnosti, bliskosti. Od Hrišćanske revolucije do Francuske revolucije te ideje su razvijane uprkos svim zloupotrebama, teško mogu da zamislim čovečanstvo koje bi se trajno vratilo u prošlost. Književna levica nije produžetak partijske borbe književnim sredstvima. Leva skretanja i zastranjivanja su mi posebno strana. Ipak mislim da je ideja solidarizma bolja od ideje vlasničkog ekskluzivizma. Među srpskim piscima nema dovoljno ozbiljnosti i snage za pravu levicu, ali kod svakog boljeg ljudskog bića moraju se javiti neki viši ideali koji na putu ka pravoj i velikoj humanosti uvek imaju nešto levičarsko u sebi.
Tokom devedesetih ste često pisali za „Našu borbu“ i „Vreme“.  Šta danas? Kako vidite ulogu nedeljnika i „Pečata“?
To je u devedesetim bio oblik otpora mentalnom nasilju kojem smo bili izloženi. Nije to bogzna kakav opozicioni rad, ali nešto ipak jeste. Kritička svest je, međutim, kolabirala posle preokreta i deset godina kvazidemokratske devastacije države i društva, dakle ono što sam jednom već nazvao demokrntijom umesto demokratije nije naišlo na makar i slabašan dah kritičkog otpora. „Vreme“ je promenilo odnos prema književnosti i posle polemike o delu Gorana Petrovića za književnost je ostalo malo mesta. Zato me ne čudi previše da me u redakciju sa kojom sam proveo celu jednu deceniju, celu sledeću deceniju niko nije pozvao, ni u jednoj prilici. Šta to govori? Književnost i mišljenje o njoj više nisu bili potrebni, bila je dovoljna uglavnom politička publicistika povodom literature. Ovih dana Muharem Bazdulj unosi u „Vreme“ jedan drugačiji dah pisanja o književnosti i to pratim sa velikim interesovanjem. Biće velika dobit ukoliko se svest o srpskoj književnosti vrati u „Vreme“, i ukoliko Bazdulj može o njoj i nekim drugim temama da govori sa velikom slobodom, što bi moglo biti dragoceno.
Nedeljnici su deo građanske kulture i ritma građanskog života. Meni se čini da se devastacija društva vidi i u teškoćama sa kojima se oni suočavaju. „Pečat“ je neobično mesto velikih protivrečnosti, ali možda nije prilika da Vam na ljubaznost i ovako složen intervju odgovorim oštrijom kritikom, na koju sam naravno uvek spreman. Veoma cenim volju za različitošću i otvaranje polemičkog poligona za društvenu kritiku i raspravu, to je dragoceno. Mislim da bi odnos dnevne politike i propagande, jasno je da za to nemam mnogo razumevanja, i onog što bi bilo krležijansko pečatovsko nasleđe, što bi mene veoma zanimalo, mogao da bude drugačiji. Ja sam sa pažnjom pratio neke dijaloge i polemike u „Pečatu“. Uprkos razlikama mog idealističkog levičarstva i dnevnopolitičkog angažmana „Pečata“, dijalog je važan i potreban. Očekivao bih da se i dalje otvara prostor za nove razlike, kritičku misao koja bi išla i u suprotnom smeru od dosadašnjeg. Verujem kako je taj unutrašnji prostor slobode posebno važan i zato se različiti glasovi, pa i različiti nedeljnici, moraju sukobljavati i dopunjavati.
Za mene su, dakle, nedeljnici deo građanskog života i „Nin“, „Vreme“ i „Pečat“, dakle ambidekstralno, kupujem svake nedelje.
Sa dramskim piscem Dušanom Kovačevićem ste bili na promociji knjige „Vodič kroz snove“ Momčila Bajagića-Bajage, poznatog pop-rok autora. Podsetili ste tada da je poezija u antičkoj Grčkoj i nastala uz instrumente. Otkud interesovanje i za ovaj vid poezije?
Bajaga i moj prerano umrli brat od tetke su išli zajedno u gimnaziju i sanjali svoje rokerske snove, tako da sam ga poznavao iz tih davnih zanosa. Zato mi se jako svidelo kada su me prijatelji iz „Večernjih novosti“ pozvali da kao strogi profa pročitam zbirku. Bajaga, nekada i student književnosti, stari je šmeker u kojem ima i prave poezije i lepog urbanog melosa naše generacije, i roka. Kad današnje zavijanje uporedite sa Čorbom i Bajagom ili Azrom i Parnim valjkom, čini Vam se kako smo se čak i u popularnoj kulturi spustili u podrum i nešto niže. Suterensko doba, kako ga je video Dis.
Poezija je u imenu lirike sačuvala uspomenu na to što je muzičko, pratnju stiha na liri ili na kitri. Valter Benjamin zato u književnoj umetnosti i traži ono što je muzično – ne kao puku melodiju nego kao umetničku suštinu. Mi smo danas napustili tu staru saglasnost različitih umetnosti, dok nas zapadnjački propagandizam tera da napustimo ideju umetnosti. Tragovi turskih ordija u lažnom muzičkom nasleđu ukršteni sa kvazitehnološkim propagandnim zavijanjem – nisu ništa drugo do jedan pozapadnjačeni azijatizam od kojeg jedva da ima odbrane sve dok društvo počiva na obmani i krađi. Dakle, sve dok je srpsko društvo čista krađa, živećemo sa lažnom kulturom čiji je društveni smisao upravo u tome da prikriva i uvećava obmane.

 

[/restrictedarea]