Тужно је колико је човечанство посустало

Разговарао ЗЛАТКО  БОГАТИНОВСКИ

Александар Jерков /директор Универзитетске библиотеке /

„Греси комунизма, нимало безазлени, не могу се превидети и заборавити, али посткомунистичко доба се тек захуктава и још ћемо имати прилике да видимо како изгледа зло када га спроводе много озбиљнији грешници од занесених левичара, некмоли приглупих апаратчика. Уколико је реалкомунистичка доктрина превазиђена, идеали левице нису. Само што им ми, па ни човек као такав, нисмо дорасли“

Какав је однос савремене књижевности и политике у Србији и у коликој мери је књижевност омеђена лошом политиком?
Доста је тешко бити онолико груб колико бих овде морао да будем. Политикантски ставови толико ми се гаде да једва успевам и да пратим понешто од пропаганде у којој се неки писци који су можда могли бити прави ствараоци исцрпљују. Не мислим да су „политичка дела“ неког познатог писца вреднија и боља од „политичких недела“ неког дојучерашњег младића који би урликањем и улагивањем, наизменично, да стекне заслуге.  Са друге стране, колико бити оштар према њиховој недостојности када видите шта чине владике који су се још као монаси наводно одрекли сваког интереса у овом свету? О безгрешним судијама и лекарима или нeпогрешивим професорима да не говоримо. Шта ће онда грешни и лакоми, лакомислени и брљиви писци и пишчићи? Због тога што је неко даровит у књижевности не значи и да досеже мудрост или макар и невелику способност политичког деловања. У данашњој српској политици готово да нема људи са осећањем за културу, док међу људима од културе има осећања за политику, нарочито као личну корист. Тачно је да и књижевна дела имају некада неку политичку боју, али чим се она препозна као корист више није реч о књижевним делима него о пукој пропаганди.
Каква је данас српска књижевна критика?
Каква мора и каква не сме да буде. Солидна у опису, несигурна и без страсти у оцењивању. Једном речју, недостаје јој визија, макар погрешна. И да буде отпорнија на присуство писца у јавном животу.
Да ли је значај ововремених књижевних награда одређен инфлацијом или новим вредностима, када их има око 400, и када је у тим жиријима око 1.200 проценитеља наше књижевности?
Нема ни 120 проценитеља, али има и више хиљада пришипетљи. Делује смешно колико има награда, па опет, каква је штета од њих? Већа је штета што више нема награда које су некада заиста нешто доносиле. Неку ситну парицу и мало бледе славе награде доносе и данас, али где је то од некадашњег престижа или стана у Београду? Тако да награда којих има превише заправо има премало, јер осим две-три које нешто ипак значе, све су остале тек сенка правог награђивања.

[restrictedarea] Били сте члан многих жирија за доделу разних књижевних награда, а и сами сте их добијали – за књигу „Само/оспоравање“ припала Вам је пре две године угледна награда за најбољу књигу критике „Ђорђе Јовановић“.  Шта повезује додељивање и примање награда?
Скоро ништа. Врло сам захвалан онима који су ме награђивали и неколицини младих људи који су умало погинули читајући то претешко штиво које као грдан бедем дели надам се провокативне и нове идеје од њихове олаке примене. Можда сам могао да напишем пропедеутичке књиге, али мислим да ме радост коју сам осећао док сам читао најбоље тумаче књижевности обавезује. Наравно да и не помишљам да се са њима мерим, што не значи да патим од лажне скромности, напротив. Своју идеју деконституционализма сам без оклевања представио спрам Хајдегерове деструкције и Деридине деконструкције, иако ми је савршено јасно шта су они и њихове идеје, а шта сам ја, али то је мој мали дијалог. Ко буде хтео да о томе размисли, имаће о чему да мисли, све остало је онако како мора да буде. Идеја хермејеутике (дакле овако како је написано није грешка) у којој се херменеутика самооспоравања стапа са мајеутиком супротности исто је толико захтевна. Има таквих „патената“ који су моји, има их заправо доста. Читалац их неће наћи на другим местима. Утолико се критика за коју се залажем разликује од препричавања и примењивања туђих теорија, а код нас се углавном ни са тим не излази лако на крај. Ко би се одважио да проведе довољно времена са тешким књигама тог Јеркова који мени није ништа лакши, нашао би, дакле, у њима чудних ствари. Али поштено говорећи  једва да бих смео тако нешто да препоручим без обзира на то што су то моје књиге и што сам у њих улагао онолико колико сам могао и смео. Пре свега зато што су оне писане на немогућ начин и са хтењима која би и на другим местима било тешко, јако тешко испунити. Али то сам ја и један самоубилачки поштен начин да вратим део великог дуга: ја сам тако читао друге, много веће и боље, ово је то што сам успео да смислим као да ће и они некада читати мене. Био би врхунац мог живота да је Бенјамин прочитао неки мој текст, таман да се и насмеје дечачком труду да се не буде гори но што се мора бити. „Све што је срце снивало младо“ не завршава само у поезији увек као пепео и прах. Зато нам преостаје једна узалудна ведрина и са таквим осмехом од очајања над овим светом и нама у њему гледам на себе, живот и свет. И смешкам се сваком ништа које је ту увек за нас. Сваки тренутак ведрине је чист добитак.
Били сте главни уредник „Просвете“, чија је „Мала енциклопедија“ у Југославији пре тридесетак година била изузетна, а 2012. као главни и одговорни уредник сте остварили капитални подухват, издавање чувене „Велике опште илустроване енциклопедије Ларус“ у пет томова. Зашто „Ларус“, а не „Просветина“ енциклопедија?
Ми нажалост никада нисмо досегли ниво озбиљне светске лексикографије. Првог дана у „Просвети“ сусрела ме је визионарски мудро Светлана Велмар Јанковић и обележила читаву епоху мог издавачког труда двема лепим жељама за младог главног уредника: да иако он сигурно верује како ће много тога учинити да помогне да се макар основне грешке у „Малој енциклопедији“ исправе, и да када једном буде излазио из те куће сачува осмех са којим је у „Просвету“ и велико издаваштво ушао. Ја сам се, као и увек, трудио и макар сам у једном умало успео, па зато захваљујем драгој Светлани, писцу и академику.
„Ларус“ је био огроман пројекат и већа инвестиција него што то живот допушта, не питам се данас шта ми би јер је то терет доследности који сам увек био спреман да понесем: да нећу да одустанем. Захваљујући многим пријатељима који су помогли да поправимо грешке и савладамо недаће, као и упорности и пожртвованости издавача, пет прерађених и допуњених, за српског читаоца прилагођених томова „Ларуса“ су сада ту. У другом времену то би био подухват прве врсте, уосталом то је једини такав пројекат који је довршен, али ми живимо у доба пометње, па се тешко овакви пројекти пробијају. Можете мислити да „Ларус“ није чак ни награђен као издавачки подухват. Али ја разумем чланове жирија, како би онда другима доделили награде. Па да неко те награђене стави поред „Ларуса“?
Енциклопедије су, међутим, важне, и на њима би се морало стално радити. Можда је данас више време електронских издања и виртуелног окружења него штампаних енциклопедија, али то није пресудно питање, пресудно питање јесте сабирање културноисторијског искуства и самосвести у лексикографској форми. Она је тешка и ограничавајућа, неправедна и није трајна него се мора стално обнављати, али је важна за једно друштво. Србија дугује себи читав низ лексикографских инструмената и неколико великих енциклопедија.
Били сте уредник чувеног „Студента“, после сте обновили часопис „Видици“. Од тада до данас сте показивали склоности према „левичарским мислима“. Колико сте данас левичар, и да ли код нас, па и у свету, постоји „књижевна левица“?
Било је то лепо и тешко време, много боље од овог које је уследило. Нико ко је доживео студентске редакције не може то да заборави, тада је сваки тренутак био узбуђење. Човеку се када је тако млад и занесен, посвећен и вредан чини да му живот зависи од сваког детаља и то је ненадокнадиво богатство доживљаја.
У политичком смислу тада је постојао притисак Градског комитета, што је изгледало као озбиљна опасност, али делује много мање озбиљно у поређењу са оним што се после дешавало и данас се дешава. Греси комунизма, нимало безазлени, не могу се превидети и заборавити, али посткомунистичко доба се тек захуктава и још ћемо имати прилике да видимо како изгледа зло када га спроводе много озбиљнији грешници од занесених левичара, некмоли приглупих апаратчика. Уколико је реалкомунистичка доктрина превазиђена, идеали левице нису. Само што им ми, па ни човек као такав, нисмо дорасли. Нас покрећу силе еволуције пресликане на друштво, у коначном исходу грамзивост и себичност претварају се у правило. Ту има врло мало места за политичку акцију која би један узвишени хуманизам покушавала да преточи у друштвену стварност.
Тужно је колико је човечанство посустало и колико данас нема идеја. Грешни Маркс тумачи рад као поље човекове слободе и могућност да се креативно испољи, што ће у коначном исходу довести до тога да рад и стварање какво познајемо у уметности буду изједначени. Из тога је узбуђени Маркузе замислио да цело друштво постане уметничко дело. То су идеали који толико премашују данашње снове о томе да би по сваку цену требало зарадити, а најбрже тако што ћеш отети, и да није важно како је другима него како је теби, да се те две слике друштва не могу поредити. Ми, међутим, од хришћанског солидаризма после Исуса из Назарета до грађанског (дакле не само радничког него општег грађанског) солидаризма после Волтера и Дидроа нисмо успели ни да макнемо од човека као утилитарне звери која другима не чини штету само уколико јој прети опасност да буде кажњена. Пустите људе да раде што им је воља и видећете шта смо ми у ствари. На срећу, воља за слободом је такође уграђена у нас и то нам је последња узданица: када пристисак постане неиздржљив, човечанство ће се сетити да постоји праведност. У међувремену ће живот протећи узалуд, као што то увек бива. Скршене љуштуре не само људског достојанства, него и основне форме живота достојног човека разбацане су свуда око нас, на путу којим су прошли неолиберални и транзициони добитници. Тужно је да нагњечени који су преживели и за сада су се провукли са мањим повредама и тек по неким поломљеним удом не виде како је јадан такав опстанак. Ми живимо у ћеле кули дивљег капитализма.
Али за разлику од овог трајног симбола, данас нема ни симболичке надокнаде. Нас је историја већ изневерила и ми ћемо бити једна промашена, узалудна генерација која ништа добро није учинила. Тешко ће испаштати наши потомци због тога што је похлепна багра овладала свим, биће то изузетно тешко исправити. На испиту друштвене одоговорности ми смо тако грозно пали да је готово срамота и помишљати да бисмо могли имати прилику да изађемо на поправни. Ми смо пропао свет.
Левичарске идеје Бадјуа и Рансијера, Лаклуа и Жижека тешко да могу да задовоље потребе нове одговорности мишљења. Питање идеологије нажалост утопило се у питања технологије, а технологија власти је показала шта значи стварна опредмећена моћ. Свеједно је шта мислите, питање које власт једино занима јесте чија је и да ли сте добро контролисано власништво.
У свету постоји књижевна левица и писци као што су Жозе Сарамаго и Дарио Фо. Код нас, нажалост, не постоји, то је страшно озбиљна и тешка опредељеност, посебно данас када бити левичар значи ићи против сваке струје. Зато је лажна левица тако лако нестала са наше друштвене позорнице. Увек сам био левичар, додуше мало на своју руку и склон да проверим амбидекстралне могућности (амбидекстралан је онај ко се обема рукама користи равноправно), ипак с временом напредујем ка строгој теоријској левици. Историја левице је нажалост скоро исто толико бедна као и историја деснице, али тиме што је историјски компромитована не морају бити поражене идеје слободе, равноправности, блискости. Од Хришћанске револуције до Француске револуције те идеје су развијане упркос свим злоупотребама, тешко могу да замислим човечанство које би се трајно вратило у прошлост. Књижевна левица није продужетак партијске борбе књижевним средствима. Лева скретања и застрањивања су ми посебно страна. Ипак мислим да је идеја солидаризма боља од идеје власничког ексклузивизма. Међу српским писцима нема довољно озбиљности и снаге за праву левицу, али код сваког бољег људског бића морају се јавити неки виши идеали који на путу ка правој и великој хуманости увек имају нешто левичарско у себи.
Током деведесетих сте често писали за „Нашу борбу“ и „Време“.  Шта данас? Како видите улогу недељника и „Печата“?
То је у деведесетим био облик отпора менталном насиљу којем смо били изложени. Није то богзна какав опозициони рад, али нешто ипак јесте. Критичка свест је, међутим, колабирала после преокрета и десет година квазидемократске девастације државе и друштва, дакле оно што сам једном већ назвао демокрнтијом уместо демократије није наишло на макар и слабашан дах критичког отпора. „Време“ је променило однос према књижевности и после полемике о делу Горана Петровића за књижевност је остало мало места. Зато ме не чуди превише да ме у редакцију са којом сам провео целу једну деценију, целу следећу деценију нико није позвао, ни у једној прилици. Шта то говори? Књижевност и мишљење о њој више нису били потребни, била је довољна углавном политичка публицистика поводом литературе. Ових дана Мухарем Баздуљ уноси у „Време“ један другачији дах писања о књижевности и то пратим са великим интересовањем. Биће велика добит уколико се свест о српској књижевности врати у „Време“, и уколико Баздуљ може о њој и неким другим темама да говори са великом слободом, што би могло бити драгоцено.
Недељници су део грађанске културе и ритма грађанског живота. Мени се чини да се девастација друштва види и у тешкоћама са којима се они суочавају. „Печат“ је необично место великих противречности, али можда није прилика да Вам на љубазност и овако сложен интервју одговорим оштријом критиком, на коју сам наравно увек спреман. Веома ценим вољу за различитошћу и отварање полемичког полигона за друштвену критику и расправу, то је драгоцено. Мислим да би однос дневне политике и пропаганде, јасно је да за то немам много разумевања, и оног што би било крлежијанско печатовско наслеђе, што би мене веома занимало, могао да буде другачији. Ја сам са пажњом пратио неке дијалоге и полемике у „Печату“. Упркос разликама мог идеалистичког левичарства и дневнополитичког ангажмана „Печата“, дијалог је важан и потребан. Очекивао бих да се и даље отвара простор за нове разлике, критичку мисао која би ишла и у супротном смеру од досадашњег. Верујем како је тај унутрашњи простор слободе посебно важан и зато се различити гласови, па и различити недељници, морају сукобљавати и допуњавати.
За мене су, дакле, недељници део грађанског живота и „Нин“, „Време“ и „Печат“, дакле амбидекстрално, купујем сваке недеље.
Са драмским писцем Душаном Ковачевићем сте били на промоцији књиге „Водич кроз снове“ Момчила Бајагића-Бајаге, познатог поп-рок аутора. Подсетили сте тада да је поезија у античкој Грчкој и настала уз инструменте. Откуд интересовање и за овај вид поезије?
Бајага и мој прерано умрли брат од тетке су ишли заједно у гимназију и сањали своје рокерске снове, тако да сам га познавао из тих давних заноса. Зато ми се јако свидело када су ме пријатељи из „Вечерњих новости“ позвали да као строги профа прочитам збирку. Бајага, некада и студент књижевности, стари је шмекер у којем има и праве поезије и лепог урбаног мелоса наше генерације, и рока. Кад данашње завијање упоредите са Чорбом и Бајагом или Азром и Парним ваљком, чини Вам се како смо се чак и у популарној култури спустили у подрум и нешто ниже. Сутеренско доба, како га је видео Дис.
Поезија је у имену лирике сачувала успомену на то што је музичко, пратњу стиха на лири или на китри. Валтер Бенјамин зато у књижевној уметности и тражи оно што је музично – не као пуку мелодију него као уметничку суштину. Ми смо данас напустили ту стару сагласност различитих уметности, док нас западњачки пропагандизам тера да напустимо идеју уметности. Трагови турских ордија у лажном музичком наслеђу укрштени са квазитехнолошким пропагандним завијањем – нису ништа друго до један позападњачени азијатизам од којег једва да има одбране све док друштво почива на обмани и крађи. Дакле, све док је српско друштво чиста крађа, живећемо са лажном културом чији је друштвени смисао управо у томе да прикрива и увећава обмане.

 

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Balkanske priče

    Ne tražim da se siromašnima više daje,već da im se manje krade……

  2. да ли је вреднија `страсна` критика од трезвеног расуђивања ?! Може ли ишта да опстане ако није Богу угодно ?! Је ли вреднија слика од сликара ? Његош опстаје и поред критичара, који га нису разумели (сувише су били `модерни` за његово `средњевековље` ?!) ?! И, једна од највреднијих књига настала на српском језику – Охридски пролог св. владике Николаја, и није `књига` за `критичаре` ?! А његова слава, полако, броди преко разних `међа` ?! Да ли би `левичари`, ако би нашли неке стихове у Светом Писму (јер, они вештији су то већ поодавно де-конструисали и `адаптирали` ?!) прогласили исто за `лево`, ако би им то – `легло на срце` ???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *