PRIBIRANJE U SAMOĆI

Piše Milovan Danojlić

Moja usamljenička seoska dokolica, ispunjena prijatnim nevažnostima – udisanjem čistog vazduha, osluškivanjem ptičjih pesama, zapisivanjem usputnih utisaka i čitanjem starih knjiga – najednom je prekinuta. Trebalo bi da nastupim na književnoj priredbi, dakle, da se pokažem, da posudim svoj glas, svoju posrnulu telesnost, stihovima sročenim pre dvadeset, trideset ili četrdeset leta. Te mi godine danas liče na maglovite snove, na treperave opsene; prinuđen sam da se suočim sa dvojnikom koji, poluživ, zgrčen u utrobi, ne voli da ga uznemiravaju. Ne odričem se nijednog napisanog stiha, bio vredan ili bezvredan, tek, između današnjice i nekadašnjice stoji zid svakojakih promena i preobražaja; suočavanje sa njima ne učvršćuje samopoštovanje.
*
Šta sve nisam iskušavao, u šta se nisam upuštao, kome i čemu, u jednom trenutku, nisam poklanjao poverenje! Nije mi falilo spremnosti za davanje. Bio sam levičar i desničar, isposnik i ljubitelj dobrih vina, mesožder i vegetarijanac, agnostik i vernik, kosmopolita i rodoljub, jedno za drugim, ako ne i istovremeno. U svetu čistih ideja svašta je mogućno usvajati i zastupati; čvrstina konstrukcije se proverava u dodiru sa životnom zbiljom… Uzmimo samo geslo liberalnog kapitalizma: Ko je nesposoban, neka propadne! Valjano zasnovano u ekonomskoj praksi, to mi je geslo, nekad, zvučalo ubedljivo; primenjeno na žive ljude pokazuje zversku suštinu. Nedavno se jedan valjevski „nesposobnjaković“, pritisnut dugovima, polio benzinom i zapalio. Zdrava ekonomska logika odvela je čoveka u samoubistvo. Naše mudre zamisli vrede onoliko koliko doprinose materijalnom i duhovnom napretku vrste. Darvinistička logika nadmetanja ima granice koje ne valja prekoračivati.
*
Promenio sam se, da; odustao sam od ove, i od mnogih ubedljivih teorijskih postavki. Teško je i pobrojati vratolomne epizode traganja za sobom, za ličnom istinom. Vek nam protiče u znaku neprestanog, tajnog preobražavanja i napredovanja prema velikom rasvetljenju koje nas pohodi retko, pa i onda nakratko. Krećemo se, i u kretanju istu stvar sagledavamo iz neočekivanih uglova, sa suprotnih strana. Zablude nas zavode svojom lepotom, stranputice nas privlače originalnošću i neobičnošću. Zastranjenja odbacujemo sa obnovljenom verom u istinu; iz posrnuća izlazimo izlečeni i ojačani. Poričemo se, i odbacujemo poreknuća, da bismo se ustalili na nešto višoj ravni. I kad su vođeni u boljem nadahnuću, našim preobražajima nema kraja.

[restrictedarea] *
Ima časnih, kao što ima manje časnih promena. Biva da se plemenite pobude prožimaju sa niskim podsticajima, da se kriju jedne iza drugih. Ko će utvrditi preovlađujući motiv? Čovek je biće sklono obmanjivanju sebe i drugih: često ni sam nije načisto šta i zbog čega čini.
Prirodni preobražaji traju dugo, teku koliko svesno toliko podsvesno; oni ulaze u istoriju duše. Oportunistički zaokreti idu u letopis preživljavanja i nagodbi sa zemaljskim silama. Sva su uverenja ravnopravna i dostojna uvažavanja, pod uslovom da nisu neposredno isplativa i naplativa. Kako da uzmem ozbiljno internacionalistu koji svoje opredeljenje zastupa u novinama izdržavanim od stranog kapitala? Jedno je finansijski internacionalizam, a drugo planetarna međuupućenost golih ljudskih duša.
*
Sloboda mišljenja i postupanja podrazumeva neprestano obnavljanje i reformisanje. Kruta doslednost i jalova ispravnost su smrtno dosadni prizori. Imam pravo na samoobmane i lutanja ako ih upražnjavam bez obaziranja na važeću političku konjunkturu. Razume se, u grešenje ne smem uvaljivati druge, uvlačiti ih u stranku u kojoj će plaćati moje zablude. Preobražaji proistekli iz organskog sazrevanja i unutrašnjeg samoprevazilaženja drukčiji su od koristoljubivog povijanja za vetrom koji duva. I opet, neke je dvosmislenosti, u svakidašnjem životu, teško izbeći. Konformizam je pretpostavka održavanja društvenih veza, preduslov opštenja. Kako otvorimo usta, prilagođavamo se i usaglašavamo. Jezik nam postavlja zamke svojim konvencijama i lukavim prećutkivanjima, on nam, u znatnoj meri, određuje uslove opštenja. Odustajemo od svoje svete neuključivosti, mirimo se sa izdajstvom i polovičnošću. Izneveravamo sebe iz tzv. uljudnosti, pazeći da ne pokvarimo nečije raspoloženje, da ne povredimo odanost Marksu, Alahu ili Evropskoj uniji. Ideološku isključivost bivšeg režima ja sam, u početku, trpeo donekle iz straha, a odnekle iz pristojnosti. Mislio sam da bi i tu veru trebalo poštovati, sve dok nisam uvideo da se u hramu sakupljaju bezvernici, cinici i karijeristi. Biti uviđavan prema njima, značilo je praviti od sebe budalu.
Sredinom šezdesetih, oslobodio sam se društvene pristojnosti.

*
Kad god se nađemo u blizini gospodara ljudskih sudbina, mi zatajimo deo sebe. Zato ih, ako se može, izbegavam. U prirodi, u bogovetnoj samoći, u stanju dobrovoljne isključenosti, niko od mene nije ni jači, ni slabiji. Osim, možda, vrućine. Srećom, Klima nije u ljudskoj nadležnosti. (Kad bi bila, mogu da zamislim kako bi je zloupotrebljavali). Novine prelistam s mene na uštap, od televizijskog programa gledam „Slagalicu“ i ono što zakačim za vreme improvizovanog ručka. Svakog dana telefoniram u porodično gnezdo. Podeljen sam između odanosti ženi i deci, i atavističke vezanosti za podneblje u kojem sam proveo detinjstvo. Ljubav nas oslobađa, i oslobađajući, porobljava nas. Ne, nisam našao formulu duševnog spokojstva. Ovo privremeno, providno sklonište daleko je od žuđenog ideala, ali može da posluži. Pronalazak nije preporučljiv mlađima od sedamdesete, ni onima koji se bore za mesto pod suncem. Cena samovanja na mahove je neprijatno visoka. Blago očajanje je najviši stupanj u osvajanju ovakvog, usamljeničkog dostojanstva. Usredsređivanje na sebe iznuruje. Ovaj rod duhovnih vežbi godinama sam usavršavao kao dobrovoljni izgnanik. Tuđin i usamljenik u belom svetu, ja ni u rodnom selu nisam bolje uklopljen. Umiruje me pogled na bregove i šume kojima sam opkoljen; društvena sredina mnogo manje. Mea culpa, mea maxima culpa! Kriv sam, jer sam drukčiji. Ne umem da sedim sa onima koji piju pivo ispred seoske prodavnice, nisam blizak ni sa prestoničkim izabranicima, previše uverenim u svoju važnost. Kloneći se jednih i drugih, završio sam u bezljudnom prostoru. Pobegao sam ponajmanje iz političkih razloga u užem smislu te reči; uklonio sam se od bližnjih prema kojima osećam neobjašnjivu krivicu i dečji stid.
*
Na svečanim prijemima, kuda ponekad zabasam, osećam se kao šugava ovca. Ona lažna osmehivanja, ona otrovna ljubaznost, ona uglađena bezdušnost, uz guranje oko švedskog stola, ceo onaj vašar taštine nagoni na povraćanje. I sam se, eto, obrem u cirkusu. Pozdravljam i otpozdravljam, srećan što ne moram reći ono što u duši osećam i mislim. Viđen iz daljine ili sa neba, ni po čemu se ne razlikujem od onih kojih se grozim. Prekinuti i tu vezu, značilo bi isključiti se iz zajednice. Kako god opojne bile, flora i fauna nisu u stanju da zamene ljudsku toplinu. I kad je licemerna, ona pomalo godi. Gledam, sa rastojanja, šta se radi, slušam šta se govori. Istina se uobličava na mnogobrojnim, različitim visinama, od praznoglavog brbljanja do skupo plaćene mudrosti. Proživljavao sam je u svoj njenoj raznovrsnosti, i sad se uzdržavam od prestrogog suđenja. Ćutim. Ćuteći, ne dopuštam svojoj niskosti da dođe do reči. Možda se u ćutnji, duboko negde, obnavljamo i preporađamo.

[/restrictedarea]