ПРИБИРАЊЕ У САМОЋИ

Пише Милован Данојлић

Моја усамљеничка сеоска доколица, испуњена пријатним неважностима – удисањем чистог ваздуха, ослушкивањем птичјих песама, записивањем успутних утисака и читањем старих књига – наједном је прекинута. Требало би да наступим на књижевној приредби, дакле, да се покажем, да посудим свој глас, своју посрнулу телесност, стиховима сроченим пре двадесет, тридесет или четрдесет лета. Те ми године данас личе на магловите снове, на трепераве опсене; принуђен сам да се суочим са двојником који, полужив, згрчен у утроби, не воли да га узнемиравају. Не одричем се ниједног написаног стиха, био вредан или безвредан, тек, између данашњице и некадашњице стоји зид свакојаких промена и преображаја; суочавање са њима не учвршћује самопоштовање.
*
Шта све нисам искушавао, у шта се нисам упуштао, коме и чему, у једном тренутку, нисам поклањао поверење! Није ми фалило спремности за давање. Био сам левичар и десничар, испосник и љубитељ добрих вина, месождер и вегетаријанац, агностик и верник, космополита и родољуб, једно за другим, ако не и истовремено. У свету чистих идеја свашта је могућно усвајати и заступати; чврстина конструкције се проверава у додиру са животном збиљом… Узмимо само гесло либералног капитализма: Ко је неспособан, нека пропадне! Ваљано засновано у економској пракси, то ми је гесло, некад, звучало убедљиво; примењено на живе људе показује зверску суштину. Недавно се један ваљевски „неспособњаковић“, притиснут дуговима, полио бензином и запалио. Здрава економска логика одвела је човека у самоубиство. Наше мудре замисли вреде онолико колико доприносе материјалном и духовном напретку врсте. Дарвинистичка логика надметања има границе које не ваља прекорачивати.
*
Променио сам се, да; одустао сам од ове, и од многих убедљивих теоријских поставки. Тешко је и побројати вратоломне епизоде трагања за собом, за личном истином. Век нам протиче у знаку непрестаног, тајног преображавања и напредовања према великом расветљењу које нас походи ретко, па и онда накратко. Крећемо се, и у кретању исту ствар сагледавамо из неочекиваних углова, са супротних страна. Заблуде нас заводе својом лепотом, странпутице нас привлаче оригиналношћу и необичношћу. Застрањења одбацујемо са обновљеном вером у истину; из посрнућа излазимо излечени и ојачани. Поричемо се, и одбацујемо порекнућа, да бисмо се усталили на нешто вишој равни. И кад су вођени у бољем надахнућу, нашим преображајима нема краја.

[restrictedarea] *
Има часних, као што има мање часних промена. Бива да се племените побуде прожимају са ниским подстицајима, да се крију једне иза других. Ко ће утврдити преовлађујући мотив? Човек је биће склоно обмањивању себе и других: често ни сам није начисто шта и због чега чини.
Природни преображаји трају дуго, теку колико свесно толико подсвесно; они улазе у историју душе. Опортунистички заокрети иду у летопис преживљавања и нагодби са земаљским силама. Сва су уверења равноправна и достојна уважавања, под условом да нису непосредно исплатива и наплатива. Како да узмем озбиљно интернационалисту који своје опредељење заступа у новинама издржаваним од страног капитала? Једно је финансијски интернационализам, а друго планетарна међуупућеност голих људских душа.
*
Слобода мишљења и поступања подразумева непрестано обнављање и реформисање. Крута доследност и јалова исправност су смртно досадни призори. Имам право на самообмане и лутања ако их упражњавам без обазирања на важећу политичку конјунктуру. Разуме се, у грешење не смем уваљивати друге, увлачити их у странку у којој ће плаћати моје заблуде. Преображаји проистекли из органског сазревања и унутрашњег самопревазилажења друкчији су од користољубивог повијања за ветром који дува. И опет, неке је двосмислености, у свакидашњем животу, тешко избећи. Конформизам је претпоставка одржавања друштвених веза, предуслов општења. Како отворимо уста, прилагођавамо се и усаглашавамо. Језик нам поставља замке својим конвенцијама и лукавим прећуткивањима, он нам, у знатној мери, одређује услове општења. Одустајемо од своје свете неукључивости, миримо се са издајством и половичношћу. Изневеравамо себе из тзв. уљудности, пазећи да не покваримо нечије расположење, да не повредимо оданост Марксу, Алаху или Европској унији. Идеолошку искључивост бившег режима ја сам, у почетку, трпео донекле из страха, а однекле из пристојности. Мислио сам да би и ту веру требало поштовати, све док нисам увидео да се у храму сакупљају безверници, циници и каријеристи. Бити увиђаван према њима, значило је правити од себе будалу.
Средином шездесетих, ослободио сам се друштвене пристојности.

*
Кад год се нађемо у близини господара људских судбина, ми затајимо део себе. Зато их, ако се може, избегавам. У природи, у боговетној самоћи, у стању добровољне искључености, нико од мене није ни јачи, ни слабији. Осим, можда, врућине. Срећом, Клима није у људској надлежности. (Кад би била, могу да замислим како би је злоупотребљавали). Новине прелистам с мене на уштап, од телевизијског програма гледам „Слагалицу“ и оно што закачим за време импровизованог ручка. Сваког дана телефонирам у породично гнездо. Подељен сам између оданости жени и деци, и атавистичке везаности за поднебље у којем сам провео детињство. Љубав нас ослобађа, и ослобађајући, поробљава нас. Не, нисам нашао формулу душевног спокојства. Ово привремено, провидно склониште далеко је од жуђеног идеала, али може да послужи. Проналазак није препоручљив млађима од седамдесете, ни онима који се боре за место под сунцем. Цена самовања на махове је непријатно висока. Благо очајање је највиши ступањ у освајању оваквог, усамљеничког достојанства. Усредсређивање на себе изнурује. Овај род духовних вежби годинама сам усавршавао као добровољни изгнаник. Туђин и усамљеник у белом свету, ја ни у родном селу нисам боље уклопљен. Умирује ме поглед на брегове и шуме којима сам опкољен; друштвена средина много мање. Mea culpa, mea maxima culpa! Крив сам, јер сам друкчији. Не умем да седим са онима који пију пиво испред сеоске продавнице, нисам близак ни са престоничким изабраницима, превише увереним у своју важност. Клонећи се једних и других, завршио сам у безљудном простору. Побегао сам понајмање из политичких разлога у ужем смислу те речи; уклонио сам се од ближњих према којима осећам необјашњиву кривицу и дечји стид.
*
На свечаним пријемима, куда понекад забасам, осећам се као шугава овца. Она лажна осмехивања, она отровна љубазност, она углађена бездушност, уз гурање око шведског стола, цео онај вашар таштине нагони на повраћање. И сам се, ето, обрем у циркусу. Поздрављам и отпоздрављам, срећан што не морам рећи оно што у души осећам и мислим. Виђен из даљине или са неба, ни по чему се не разликујем од оних којих се грозим. Прекинути и ту везу, значило би искључити се из заједнице. Како год опојне биле, флора и фауна нису у стању да замене људску топлину. И кад је лицемерна, она помало годи. Гледам, са растојања, шта се ради, слушам шта се говори. Истина се уобличава на многобројним, различитим висинама, од празноглавог брбљања до скупо плаћене мудрости. Проживљавао сам је у свој њеној разноврсности, и сад се уздржавам од престрогог суђења. Ћутим. Ћутећи, не допуштам својој нискости да дође до речи. Можда се у ћутњи, дубоко негде, обнављамо и препорађамо.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Довле допловивши,

    ветрила своја спустивши,

    у тврдом пристаништу ћутања

    да пристанемо.

    Г.С.Венцловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *