Odlomci iz Dnevnika – MEĐU KNJIGAMA

Koristim srpsku krv umesto mastila
Da bih napisao sledeće: Slobodna Kosova…

Povodom ovih stihova kosovskog poete Nedžata Imeraja štampanih u nedavno izišloj monografiji UČK-a (izdavač „Harst“, London, autor Džejms Petifer), opomenimo: Krv je ljudska naopak pisaći pribor, mogla bi opeći prste nežnog liričara, i progoreti hartiju
Najveći deo knjiga mi je ovde, u rodnom selu, u Šumadiji; ono onamo, na zapadu Kontinenta, ono je istureno odeljenje, ispomoć u privremenom boravku. (U pitanju je privremenost koja, i pored dugog trajanja, ostaje kratkoveka: takve su sve ljudske trajnosti). Svugde sam, u svakom času, u prolazu, samotnjak slabo uključen u okruženje, očaran njime baš zato što mi je pod rukom, a nedostižno. Onamo, kad podignem glavu sa onoga što pišem ili čitam, pokaže se desni ugao krova baštenske brvnare, pokrivene ter-papirom. U onim krajevima kiša gotovo nikad ne pada po našim merilima, nego danima sipi, i sipi. Po brzini osipanja kapljica sa ruba brvnare određujem snagu vodene padavine.
A ovde, ispred prozora, uzdiže se šljiva požegača neuredno uobličene krošnje; jedna grana mi se po ceo dan klanja na otmen, japanski način. Iz sobice u potkrovlju naziru se obronci Suvobora i padine Ravne Gore. Oko 1980, sedeći na klupi u vrhu imanja, rekoh Nori Belof:
[restrictedarea] – Onamo, u onoj šumskoj zabiti, pod oblacima, krio se za vreme rata naš glavni saradnik okupatora. Onamo je Ravna Gora.
Stara britanska novinarka zamišljeno prošaputa:
It’s amazing.
Izravno suočavanje sa istinom tla i predela ostavilo je utisak neverovatnosti čak i kod nje kojoj nisu ispirali mozak u našim školama. Saradnik okupatora koji se krije od svojih nalogodavaca! Na licu mesta, paradoks je odjeknuo kao groteskna budalaština. Ako je već pristao na saradnju, kraljevski oficir je mogao, lepo, sedeti u Beogradu, preko puta Krajskomandature, a ne smucati se po onoj bestragiji, spavati na slami, pod šatorima koji prokišnjavaju.
Završivši rukopis „Titovog manjkavog nasleđa“ poslala mi ga je, u Pariz, pa sam joj ukazao na neke sitne materijalne greške. Zahvalila mi se, pismom. „Zbog vaše bezbednosti, ne mogu vam pomenuti ime u knjizi.“
Nora Belof počiva, danas, na groblju u severnom delu Londona, a njena knjiga u jednom od ormana kojima sam opkoljen. Šta li bi rekla da vidi nedavno izišlu monografiju UČK-a (izdavač „Harst“, London, autor Džejms Petifer), u kojoj se navode stihovi kosovskog poete Nedžata Imeraja:
Koristim srpsku krv umesto mastila
Da bih napisao sledeće: Slobodna Kosova…
Krv je ljudska naopak pisaći pribor, mogla bi opeći prste nežnog liričara, i progoreti hartiju.
*
Dva puta sam rasturao svoju biblioteku. Prvi put sredinom pedesetih, kad sam u našem glavnom gradu živeo kao beskućnik. Nisam felinskog roda, i knjige nisu mačići da ih, u zubima, prenosim iz jedne rupe u drugu. Punu torbu pesničkih zbirki, nabavljanih od mršave zarade prodavača večernjih novina, jednostavno sam razdao, kojekome. Lišen voljenih izdanja odahnuo sam, za slobodu se uvek mora nešto žrtvovati.
Sedamdesetih, u trenutku besparice, prodadoh gotovo sve što se, u dve decenije mravljeg zgrtanja, bilo nakupilo. Iz novosadskog antikvarijata poslali su kamion. Pomagao sam, pri utovaru, u stanju veselog očajanja.
Odonda se, ponovo, zapatila poveća biblioteka. Tri-četiri hiljade ovde, i preko hiljadu u tuđini. Neki naslovi, kojima se u selidbama i rasprodajama izgubio trag, podsete me povremeno na sebe iznenadnim oštrim bolom. U njima su odlomci mog duhovnog i fizičkog postojanja. Dovlačio sam ih i iz inostranstva, u lošim koferima koji su se raspadali, pa sam ih prevezivao kanapom. A kad su došle godine da u njima počnem uživati u idiličnoj seoskoj samoći, morao sam ponovo dići sidro i otploviti preko brda i dolina, ostavivši dragocenosti svetske i domaće kulture seoskoj pustoši.
Letnji povraci zavičaju i zemlji istovremeno su povraci knjigama usamljenicama. Pred spavanje, uzmem nekoliko, s reda. Jednu pogladim po koricama, drugu prelistam; treća me uhvati, i ne pušta, do trećih petlova. Vraćajući ih u život, i sam oživljavam. Ono što sam u nekima podvlačio podseća me kakav sam nekada bio, šta me izazivalo ili uzbuđivalo. Nepodvučeni retci danas mi, često, izgledaju lepši i vredniji.
*
Seljaka je sve manje, ali nađe ih se, još. Moji su, njihov sam, ali nisam s njima. Između mene i njih su se isprečile moje knjige. Koliko mi pomažu da ih bolje razumem, toliko produbljuju jaz što ga je život iskopao između poklonika pisane reči i onih koji posluju sa konkretnim stvarima. Znam da sam im dalek, što ne utiče na moju naklonost. Vezani smo prošlošću, i crevima.
Gledao sam ih, juče, dok su se okupljali oko kuće umrle komšinice. („To je sve od onog bombardovanja, ko zna šta su na nas bacali“). Prilaze, sokacima, šumskim stazama, puteljcima podno voćnjaka, neki autima, drugi pešice. I svak u ruci ima poveću sveću. Drži je uspravljenu, ispred sebe, kao voštanu štafetnu palicu kojom pozdravljaju smrt. Da je stave u torbu ili u džep, možda bi se iskrivila ili slomila.
Ovako, u ispruženoj ruci, dođe sigurnije, i svečanije. Uzbudljivo ih je videti, onako smerne, ozbiljne, upućene u obred. I oni su deo neke dobre, nenapisane knjige. Koju nikad neće pročitati, u kojoj žive.
*
Donedavno sam se, u ovim povracima, radovao prirodnom ukusu voća i povrća. Od pre nekoliko godina, to se mnogo pogoršalo, zahvaljujući nebrizi naših vlasti, i nepromišljenosti seljaka. Poklekli su, prihvatili genetski modifikovana semena. Ishod: krompir, paradajz, krastavac, luk, paprika i boranija sasvim obljutaviše i izgubiše nekadašnju hranljivost. Što iz neznanja, što zbog obilnijeg prinosa, seljak je, protiv sopstvenog iskustva i osećanja, prihvatio sterilizovano povrtarstvo.
Stanje se, kod nas, naglo pogoršalo, dok se u Evropi poboljšava. Francuzi neprestano izbacuju otrove iz svojih bašta, a Srbi ih uvode. U duhu približavanja Evropi, valjda…
*
Nedokučivi su putevi Gospodnji, kao i putevi knjiga, onih koje pišemo, i onih koje čitamo.
U Poatjeu, uoči crkvene službe, priđe mi Grk, nastanjen u Francuskoj, sa molbom da mu se potpišem na mojoj knjizi objavljenoj u Berlinu, na nemačkom…
Moja prva zbirka stihova štampana je u leto 1957. S jeseni, sretoh Spasoja Jarakovića, slikara, koji mi ispriča neobičnu zgodu.
Svratio je u zabačenu seosku kuću, u brdima južno od Čačka, i zatekao domaćina, sa ukućanima, kako se greju oko otvorenog, dimljivog ognjišta. U istoj prostoriji je dvanaestogodišnji dečak, đak niže gimnazije, nešto čitao.
Pogledah naslov – zamisli: tvoji „Urođenički psalm, i“!
Gde je našao zbirku, ko mu ju je dao, šta je u njoj razumeo, to nikad nećemo saznati.
*
Pokojna Ružica Nikolić, lekar, supruga zagrebačkog prote Jovana, imala je sve što sam objavio. Sve, sem prve knjige, „Psalama“. Pitala me je, u jednom pismu, kako da ih nabavi. Nisam joj mogao pomoći, izdanje je davno iscrpeno. I onda mi se, godinu-dve posle raspada Jugoslavije, pohvali da je ima. One godine, biblioteke Njihove Lijepe su se oslobađale ćiriličkih izdanja, šaljući ih na lomaču ili na đubrište. Zagrebački Filozofski fakultet je, u toj domoljubivoj akciji, pokušao da izbegne varvarsko bezumlje, pa je nepoželjne knjige izložio u holu, ponudivši prolaznicima da uzme šta ko hoće, ako hoće.
Naišla je ćerka gospođe Nikolić, i uzela knjigu koju je njena majka dugo tražila.
Primer kako i mrzitelji, nehotice, znaju da, nekom, učine dobro delo.
[/restrictedarea]