Lustracija, bolest najmilija

Letnja umrtvljenost zahvatila je srpske ekrane, ali ne pre nego što su drugosrbijanski drznici još jedared iz emisije „Hoću da znam“ uputili Srbiji i srpstvu niz uobičajeno zlonamernih uvreda

Proteklog utorka, 11. juna, navršilo se 12 godina od ubistva Milana Pantića, novinara „Večernjih novosti“ usmrćenog na ulazu u zgradu u kojoj je živeo u Jagodini. Tužnu godišnjicu ispratila su mnoga ovdašnja glasila, pa i televizije sa nacionalnom frekvencijom, koje su kraj spomenika Pantiću u Jagodini zabeležile okupljanje predstavnika novinarskih udruženja i drugih istaknutijih novinarskih delatnika. Nije, dabome, niti jednoj gledanijoj TV stanici palo na pamet da se makar ovom prilikom iole ozbiljnije pozabavi tegobama medijske pozornice u Srbiji – da, recimo, upriliči kakav okrugli sto na tu temu – verovatno zato što bi to moglo da odvede raspravu u neželjenom pravcu, ka političkim i novčanim stegama kojima je današnje novinarstvo svedeno na nivo slepih poslušnika stranih sila. Ali, barem vest o godišnjici koja baca verodostojno, a sumorno, svetlo na propadanje srpskog društva u tekućem veku nije bila skrajnuta, kako već mogu da prođu vesti koje mogu da izazovu sumnju u dogmatski, proevropski pravac, praktično nepromenjen već bezmalo 13 godina.
Po Pantiću i njemu u počast je, zbog njegovog junaštva iskazanog u tekstovima o kriminalu i korupciji (za šta se pretpostavlja da je i bio uzrok njegovog smaknuća, ali, pošto slučaj još nije rešen, može samo da se nagađa), kompanija „Večernje novosti“ uspostavila godišnju nagradu za novinarsku hrabrost. Ove godine nagrada je dodeljena Ivanu Raduloviću, dopisniku „Novosti“ iz Kosovske Mitrovice, kome je i uručena, takođe 11. juna u Jagodini. Priznanje Raduloviću, međutim, istovremeno može biti shvaćeno i kao osuda celokupnog srpskog društva, naročito od 19. aprila naovamo: izveštavanje sa Kosova i Metohije važi (opravdano) za smelost, a beogradski vlastodršci ubiše se potpisujući vajne „međunarodne“ sporazume upravo sa belosvetskim razbojnicima koji južnu nam pokrajinu drže u takvim okolnostima i pod protivzakonitom okupacijom.
Objava o Radulovićevoj nagradi je, takođe, bila jedinstvena prilika da do najšire publike dopre makar nagoveštaj pravog, uznemirujućeg stanja na Kosmetu, na samom terenu, gde sva naklapanja o bilo kakvim povoljnostima Briselskog sporazuma padaju u vodu. To stanje je, inače, proterano sa srpskih ekrana, gde o Kosovu i Metohiji imaju priliku da se izjašnjavaju samo oni koji su saglasni sa pogubnom politikom beogradskih vlastodržaca.
***
Nije, doduše, samo Kosmet tematski proteran iz srpskih glasila. Kao da je uklonjeno svako pitanje sa iole smisla i od ikakvog značaja za državu i društvo. Televizijske nam stanice i inače liče jedna na drugu (što je postignuto tako što su se sve ostale zagledale u B92), a sada su još i isprazne do bezbojnosti.
Što će reći da je leto pred vratima, uprkos obilnim padavinama koje zasipaju Srbiju. Sa najtoplijim godišnjim dobom redovno nastupa i ono što televizijski mudraci nazivaju „letnjom programskom šemom“, što je šifra za kolektivni nerad. Njihovu šemu kada bi sledili štampani časopisi, narednih desetak strana bilo bi prazno, a rubrika koju čitate bila bi završena ovde.
***
Na letnji odmor među prvima je pohitala Nataša Odalović, voditeljka emisije „Hoću da znam“ na B92. To će „drugosrbijancima“, njenim redovnim – i jedinim – gostima, neminovno ostaviti rupu u rasporedu četvrtkom i petkom u prepodnevnim časovima. Sa labavijim rasporedom, redovni sagovornici Nataše Odalović najzad će biti na raspolaganju Ministarstvu inostranih poslova, da ih šalje na ambasadorske dužnosti, one iste koji su zapali i Ognjenu Pribićeviću.
Pre nego što je završila ovosezonski ciklus, Nataša Odalović upriličila je dve emisije u kojima je „Hoću da znam“ nadmašila sebe. Idemo redom. Najpre su joj u četvrtak, 6. juna, gosti bili sve prisutniji filozof Vladimir Milutinović i Nedim Sejdimović, predstavljen kao novinar, pisac i urednik portala „Autonomija“ (poznatog po nekontrolisanoj mržnji prema srpstvu i neograničenim uvredama na račun Srbije i Srba). Zadržimo se na Sejdimoviću, pošto je ovaj prvi puki zgubidan (osobina koju mu zvanje filozofa samo dodatno naglašava).
Glavna tema emisije bila je lustracija, čiji je izostanak Sejdimović blagoizvoleo ovako da pojasni:
„Za razliku od lustracionih procesa u drugim državama takozvanog Istočnog bloka, koji su se pre svega bavili tom komunističkom prošlošću, mi smo imali te zaista užasne devedesete godine, iz kojih još svi nosimo duboke traume. I treba reći da dok su u tim zemljama lustrirali takozvane nedemokratske režime, da bi u Srbiji trebalo da se lustriraju nosioci javnih funkcija koji su posredno ili neposredno izabirani direktno od građana, tako da je sasvim jasno zašto i među građanima postoji veliki otpor da se otvori jedna ozbiljna debata o devedesetim godinama, pa i o onome što je usledilo dve hiljadite godine kao neki nastavak.“
Kad ne bi bilo obojeno zlokobnim haškim tonovima kolektivne krivice, ovo Sejdimovićevo kazivanje još bi bilo bajkovito. Čuj, građani se nečemu opiru i to opiranje eto sprečava dotični postupak da zaživi… Kamo lepe sreće da je u proevropskoj Srbiji tako nešto uopšte moguće!
Odmah zatim, krvi gladni Sejdimović pronašao je još krivaca:
„Ja mislim da naše društvo, intelektualna elita, veliki deo intelektualne i kulturne elite, upravo ima problem sa nečistom savešću.“
Prosto je neverovatno da sa savešću problem nema lično Sejdimović, čovek koji sasvim očigledno ne neguje niti jedno povoljno osećanje prema Srbiji, a ipak uzima sebi za pravo da gledalištu drži drske lekcije o „našem društvu“ i „našoj zemlji“!
Dan kasnije, imali smo priliku da vidimo žensku verziju Sejdimovića, u vidu Mie David, upravnice Kulturnog centra Beograda, koja je u poslednjem ovosezonskom „Hoću da znam“ gostovala sa Vladimirom Arsenijevićem. Sredinom emisije, na vrhuncu rasprave o kulturi, Mia David reče i ovo:
„Ovo što se dešava u Ministarstvu ono je o čemu mi pričamo poslednjih godinu dana, to je preporuka ka nekim patriotskim vrednostima (prstima je pokazala navodnike dok je, sa zgađenim izrazom lica, izgovarala reč ‘patriotskim’ – prim. M. Z.) Ja ne znam šta to znači pošto za sebe mislim da sam patriota. Mislim da svaki intelektualac koji je ostao u ovoj zemlji je patriota.“
Ne slažemo se. Da zaista voli Srbiju, Mia David bi, zajedno sa prisutnima Vladimirom Arsenijevićem i Natašom Odalović, ovu državu i napustila. Kako bi se ona snašla bez Srbije ne znamo, ali bi Srbiji nesumnjivo bilo neuporedivo bez Mie David i ostalih „intelektualaca“ koji se silno „žrtvuju“ ostajući ovde, u jedinoj državi koja bi ih takve kakvi su trpela.