Etar spava, ne dirajte ga

Snimak pijanog mladića koji je zaspao na luku jednog beogradskog mosta, nepogrešivo podseća na nezavidno stanje u srpskom televizijskom prostoru

Odavno se nije desilo da jedan manje-više slučajan snimak nosi u sebi toliko znamenja, toliko značajnog i suštinskog obeležja, kao što je to snimak jednog pijanog mladića koji je zaspao na konstrukciji tramvajskog mosta koji spaja Novi Beograd sa drugom obalom.
Reč je o izvesnom 35-godišnjem Ivanu T. koji je, vraćajući se peške iz noćnog provoda, na početku mosta promašio stazu za pešake i počeo da se penje po luku mosta. U nekom trenutku je odustao, kada se našao na visini od 6-7 metara iznad kolovoza, ali se nije vratio nazad, nego se opružio potrbuške po konstrukciji, jedva široj od njega samog, i tako zaspao. Tu su ga, ni na nebu, ni na zemlji, po svitanju zapazili preneraženi prolaznici, koji su pozvali gradske službe da spuste usnulog mladića. Kamere „Studija B“ zabeležile su trenutak kada je vatrogasna ekipa stigla na lice mesta i spustila Ivana u bezbednost; nije to bio poduhvat bez teškoća, jer su vatrogasci pazili da ga ne probude, pošto je postojala bojazan da će ga uplašiti nagla svest o tome gde se nalazi, pa bi mogao da se, gubeći ravnotežu koju je pijan uspostavio sa konstrukcijom, stropošta odozgo. Zato su ga vatrogasci najpre obuhvatili produžnom kukom, da bi ga tek potom probudili i užetom skinuli sa konstrukcije mosta.
Dotični snimak, nešto duži od jednog minuta, postao je pravi mali hit na „Ju tjubu“. Dva dana posle kačenja, snimak je imao valjano više od 100.000 pregleda, što je, ironično, najgledanija stvar na „Ju tjub“ stranici „Studija B“ – prvi sledeći po gledanosti je prilog bombastičnog naziva „Napad na ekipu TV Studio B“, postavljen pre skoro godinu i po dana, a još nije dobacio do sto hiljaditog pregleda. Pri čemu valja imati u vidu da niti jedna od emisija „Studija B“ nema ni približno toliku stvarnu gledanost, tj. gledanost preko televizijskog ekrana u vreme prikazivanja.
Tako da bi, u stvari, Ivanovo buđenje pre trebalo da posluži „Studiju B“ da malo otvori oči.
Samo, za to buđenje vatrogasci ne bi bili dovoljni, pošto zimski san novinara „Studija B“ traje već više od decenije. Njihova umišljena važnost u društvu i etru, pohranjena uobraziljom o kakvoj „junačkoj ulozi“ koju je ova stanica igrala devedesetih (iako je, iz današnjeg ugla gledanja i sa današnjim saznanjima, jasno da to nije bilo nikakvo junaštvo, već puki začeci medijske okupacije Srbije, tj. svirepi nasrtaj stranog novca i stranih interesa na preosetljivu medijsku pozornicu naše države), nalagala bi roditeljski oprez prilikom osvešćivanja. Kako, na primer, objasniti Jugoslavu Panteliću i Ireni Jovanović da njihovo svakodnevno kreveljenje u popodnevnom programu nazvanom „Beograde, dobar dan“, može da bude gledljivo samo ako to shvatite kao alternativni oblik „rijaliti šou“ matrice – u ovoj se, za promenu, glupiraju voditelji, a ne gosti?! (U trenutku nastajanja ovog teksta, veličanstveni Jugoslav pokušao je da zabavi gosta i gledaoce, pa je omanuo, pa je shvatio da je omanuo, pa je pokušao da se izvadi ovako: „Nešto danas nisam duhovit, izgleda, ali valjda ću se popraviti do kraja dana“. Genije!)
Kako probuditi Predraga Sarapu koga – nekad takođe pijanog, mada češće treznog – možemo da gledamo ponedeljkom uveče kako u studiju i pred kamerama koje novčano izdržavaju beogradski poreski obveznici baulja po najplićem mogućem shvatanju političkih i društvenih prilika?! Kako probuditi Đorđa Mićića, voditelja emisije „U centru“, koja, suprotno svom nazivu, uglavnom pokazuje koliko je novinarska struka na „Studiju B“ u stvari promašila metu?!
I, iskreno, daleko od toga da je „Studio B“ jedini ili čak i najveći problem u srpskom etru – tačnije, u srpskom kablu, pošto „beogradska televizija“ nema nacionalnu frekvenciju. Pogledajmo samo šta sve imamo tamo, na nacionalnoj frekvenciji. Imamo isto tako uspavani „Javni servis“, već pet godina posvećen servisiranju isključivo vlastodržaca, sa generalnim direktorom koji je, ne bi li udovoljio Aleksandra Vučića, nedavno zaratio čak i sa knezom Lazarom, tako što je prostački pokušao da ponizi Lazareve „radne rezultate“ (što i nije neko čudo, s obzirom na to da je reč o direktoru koji se godinama unazad hvali isključivo gledanošću). Imamo, zatim, neizbežni B92, sa čitavim spektrom emisija u kojima mahom nedoučeni voditelji (Jugoslav Ćosić, Suzana Trninić, Nataša Odalović) goste isključivo zadojene drugosrbijance, aktiviste Liberalno-demokratske partije i čelnike stranaka na vlasti. Imamo „Prvu“, novu „devedeset dvojku“, tačnije, njenu estradizovano izdanje, sa sve Ivanom Ivanovićem i sličnim klovnovima za jednokratnu upotrebu.
Tužno je, ali istinito, da običan, pošten svet, ne pamti kada je imao priliku da vidi na ekranu nekoga iz svojih redova, kao što je to mogao da vidi u pomenutom klipu sa uspavanim Ivanom. Čak i kada su pijani, ovdašnji ljudi su beskrajno dopadljiviji, zabavniji, pa i poučniji, od klike koja je zajahala srpski etar pa ga ne pušta. Klike koju, ako ne maknemo uskoro iz neprirodnog položaja koji je zauzela, ima da nam poruši sve preostale mostove ka zdravom razumu.
P.S. U prošlom broju je u ovoj rubrici pisalo da je Vesna Pešić bila najavljena kao gost emisije „Hoću da znam“ na B92 od četvrtka, 30. maja. To je bilo sasvim netačno, jer Vesna Pešić nije bila među planiranim učesnicima emisije. Autor rubrike bi sada voleo da se vadi na upotrebu Šarićeve robe kao razlog ovakvog propusta, ali, nažalost, ni to ne bi bila istina. Radi se naprosto o pukoj i ne baš objašnjivoj neistini, zbog koje autor rubrike upućuje izvinjenje svima koji su u istu bili upleteni.