EKONOMIJA UPROPAŠĆAVANJA – Kako je Srbija prodala samu sebe

Ovdašnji „ekonomski eksperti“, kako samozvani stručnjaci često nazivaju sami sebe, kleli su se u zakone slobodnog tržišta, ali ništa nisu učinili da srpsko tržište zaštite od vrlo štetnog uticaja stranaca, zbog čega se sada mali i srednji trgovinski objekti suočavaju sa potpunom propašću

Mnogo bolje Ivan Simič razume Srbiju nego Srbija njega, što se sa lakoćom moglo zaključiti na osnovu Simičevog gostovanja u Jutarnjem programu „Radio-Televizije Srbije“ u ponedeljak, 10. juna. Tom prilikom je, naime, slovenački magistar pravnih nauka Simič, inače direktor Poreske uprave Republike Srbije, uspeo da izbegne odgovor na svako i jedno pitanje koje je moglo da ga dovede u ma kakav sukob sa gazdama velikih trgovinskih lanaca na našem tržištu. Nije, istini za volju, Simič bio na nekakvim neizdrživim mukama, ali se mora priznati da je voditeljka Dušica Spasić zaista pokušala da sazna od njega da li i sa velikim trgovinskim lancima ima onoliko i onakvih poteškoća kakve tvrdi da ima sa malim i srednjim prodavnicama. Čak je u jednom trenutku Simič rekao da je baš dobro što je on stranac u Srbiji, pa i ne zna ko su ovde tajkuni i stoga sa njima nema nikakve odnose izuzev toga što su oni poreski obveznici, a on direktor Poreske uprave.
Strance, jašta, nije ni pomenuo.
Dakle, čovek dobro poznaje prilike u Srbiji i zna kome se nije zamerati – strancima, u čijim je rukama lavovski deo srpskog tržišta, i domaćim tajkunima, koji u velikom broju slučajeva važe za domaće samo zbog toga što su pukim spletom okolnosti rođeni ovde, a ne zbog toga što im je, daleko bilo, stalo do dobrobiti i napretka njihovih sunarodnika. Za proteklih pet i po meseci, koliko je prošlo od kako ga je Mlađan Dinkić postavio na čelo Poreske uprave, Simič je očigledno savladao svoje gradivo i naučio kako da pliva sa velikima, a kinji male, što je, sada je to već izvesno, istinska logička osnova liberalnog kapitalizma u njegovom današnjem obliku.

POKLONJENE LOKACIJE Da su malim, a sa njima i srednjim, trgovcima u Srbiji odbrojani dani, dalo se naslutiti još pre izvesnog vremena, kada je srpsko tržište u najnepovoljnijem mogućem trenutku počelo da se ukrupnjava. To ukrupnjavanje je postepeno dovodilo do toga da je sve manji i manji broj pojedinaca imao sve veću i veću kontrolu nad tržištem Srbije, pa je onda strancima bilo utoliko lakše da tu kontrolu i zvanično preuzmu u svoje ruke prostim otkupljivanjem većih trgovinskih lanaca. U tržišnoj ekonomiji, zakonitosti tržišta su neprikosnoveni, a dotične zakonitosti najlakše će oblikovati oni koji na tržištu imaju najbolji položaj.
Položaj u bukvalnom smislu te reči, kako pojašnjava beogradski pravnik i ekonomista Branko Pavlović:
„Tu postoje dve stvari koje su veoma problematične“, kaže za „Pečat“ Pavlović. „Prva je ta što smo velikim trgovinskim lancima dozvolili da imaju najbolje i najskuplje lokacije po srpskim gradovima. U drugim zemljama bez izuzetka važi nepisano pravilo da se to nikako ne radi, upravo zbog toga što se time guše mali i srednji trgovci, pa se izmeštanjem velikih prodajnih mesta, megamarketa, na obode grada, postiže kakva-takva ravnoteža time što se manjim i srednjim prodavnicama smišljeno prepuštaju gušće naseljeni predeli. Kod nas je sve obrnuto, a tako još od kada je ‚Merkatoru‘, kada je otvaran data prvoklasna lokacija. Sećam se da se tada na sva usta hvalilo kako eto ‚Merkator‘ znači otvaranje novih radnih mesta. A u stvari se prećutalo da je njegovo postavljanje na udarnu lokaciju i onolika medijska pompa u stvari ishodovala sa pet puta više zatvorenih radnih mesta. Onoliko radnih mesta koliko je ‚Merkator‘ stvorio, toliko pa puta pet ih je zatvorio.“
Pojava o kojoj Pavlović priča ne jenjava, a zajedno sa njom traju i pogubne posledice po srpske trgovce, oličene u malim i srednjim prodavnicama. Sledi svedočenje vlasnika jedne od radnji u jezgru Čačka:
„Iz prilično pouzdanih izvora sam saznao da će ‚Idea‘ uskoro otvoriti veliku prodavnicu u samom centru grada, u objektu koji će objediniti zgradu poznatu kao ‚Ineks‘ i nekadašnju robnu kuću“, priča Pavle S, koji je zamolio da mu ne objavljujemo identitet, jer, kaže, već ima dovoljno nevolja sa velikim trgovačkim lancima, pa mu samo fali da zarati sa njima i preko novina. „To je najbolja moguća lokacija u celom Čačku. Ako ta ‚Idea‘ bude počela da radi, kao što se priča, kladim se da će ubrzo posle toga nestati sve radnje i radnjice koje se nalaze u široj okolini.“
[restrictedarea]

TROGODIŠNJI SUNOVRAT Kada se uzme u obzir ne samo gde su smešteni najveći trgovinski lanci, nego i kome pripadaju, dobija se još nepovoljnija slika srpskog tržišta, koje je sve manje i manje srpsko.
„Drugi veliki problem je taj što smo mi onda te lance, koje smo postavili po najudarnijim lokacijama, uzeli pa prodali strancima“, smatra Branko Pavlović. „Na taj način, čak i kada bismo jednog dana imali razvijeniju proizvodnju nego što je imamo danas, trgovački lanci će i dalje davati prednost proizvodima i snabdevačima iz svojih država. Oni zato i osvajaju tuđa tržišta, da bi mogli na njih da plasiraju robu iz svoje zemlje. A mi smo im to omogućili. Pogledajte velike trgovinske lance kod nas, svi su u rukama stranaca: ‚Merkator‘ i ‚Roda‘, zatim ‚Idea‘, pa ‚Delize‘, ‚Verano‘… Po mojoj slobodnoj proceni, njima sada pripada oko 85 odsto srpskog tržišta. To je bilo jednako pogubno kao i kada smo strancima prepustili bankarski sektor ili oblast osiguranja. Dodajte na sve to i najveće proizvodne pogone, koji su, sa izuzetkom EPS-a, potpuno u rukama stranaca, slično telekomunikacijama, gde je samo jedna trećina u rukama Srbije, dok dve trećine pripada ponovo strancima. Takvim potezima mi smo pripremili Srbiju da postane prava kolonija, zavisna od drugih i predata drugima na iskorišćavanje.“
Sa procenom Pavlovića slažu se sami trgovci, koji ističu da je pre samo tri godine oko 60 odsto srpskog tržišta pokrivala mala i srednja trgovina. Već lane stanje se bilo sasvim obrnulo, pošto su do tada veliki lanci bili ti koji su zagrabili oko 60 odsto tržišta. Danas je, vele, Pavlovićeva procena verovatno tačna „u decimalu“, što pokazuje brzinu sunovrata male i srednje trgovine u Srbiji: za svega tri godine broj prodajnih objekata koji spadaju u tu kategoriju je desetkovan, a ako se sadašnji tokovi nastave, u naredne tri godine može se očekivati još veći pomor prodavnica srpskih privatnika.
Vlasnik još jednog od njih, Beograđanin Zlatko K, u čiju preduzimljivost i naklonost kupcima pisac ovih redova često ima priliku da se uveri upravo kao mušterija, dodaje svoje svedočenje na ovu neveselu sliku. „Imam oko devet hiljada proizvoda u radnji, što je dvostruko više nego što obično imaju objekti ove veličine, ali čak i sa tolikim brojem artikala jedva izdržavam ove pritiske pod kojima radimo mi takozvani mali i srednji trgovci“, kaže Zlatko.

ŽAO MI ŠTO NE VARAM Jedan od podataka koje nam Zlatko otkriva zvuči nestvarno: cene pod kojima dobavljači prodaju robu njemu i ostalim malim i srednjim trgovcima, više su od cena koje ti isti proizvodi imaju u maloprodaji u velikim trgovinskim lancima.
„Znam da deluje neverovatno, ali ozbiljno vam kažem. Cene po kojima ja nabavljam recimo meso, veće su od onoga koliko to isto meso, od istog dobavljača, košta u ‘Idei’ ili ‘Maksiju’. To je možda nelogično, ali je tako. Meni bi se zato više isplatilo kada bih te proizvode kupovao kod njih, u njihovim marketima, nego kod dobavljača. Jedino što bih time kršio zakon.“
Zlatko je gledao gostovanje Ivana Simiča, direktora Poreske uprave, u Jutarnjem programu. Ono što je tada čuo veoma ga je pogodilo:
„Kada čovek sluša Simiča, ispada da su u Srbiji jedini problem mali i srednji trgovci i da smo mi ti koji smo odgovorni za sivo i crno tržište. Vidim da je analizirao čak i to u koliko sati mi navodno prestajemo da izdajemo kupcima fiskalne račune, ali zato ne sme ni da pomene tajkune, a kamoli strance i njihove velike trgovinske lance koji pojedoše celo tržište. Ne znam kako Simiča nije sramota da tako priča. Pa, mi smo prosto prinuđeni da kršimo zakon i izbegavamo dažbine, jer je to jedini način da izbegnemo gubitke. Prinuđen sam da poštujem propise i da plaćam sve poreze i doprinose, zato što imam popriličan broj zaposlenih, a pored toliko ljudi je uvek rizično kada se izbegavaju zakonske obaveze. Ali, iskreno vam kažem, kada bih mogao, vrlo rado bih kršio zakon. Naprosto mi je žao što nisam u prilici da izbegavam plaćanje poreza. Evo, objasnite vi meni, kako da prehranim i sebe i svoje radnike, ako veliki lanci mogu krajnjim korisnicima da prodaju robu po nižim cenama od onih po kojima kao prodavac nabavljam tu istu robu! I još povrh svega moram da plaćam poreze i druge dažbine! Pa to je neizdrživo!“
Ovo je, maltene, tek vrh ledenog brega, ispod kojeg vri mračna priča o neizbežnom daljem propadanju malih i srednjih trgovaca u Srbiji. U razgovoru sa vlasnicima i poslovođama takvih objekata, može se saznati za mnoge sasvim nelogične, ali i nerešive tegobe sa kojima se svakodnevno suočavaju. Na primer, ne samo da su dobavljači, zbog monopolske nadmoći koju uživaju veliki sistemi, prinuđeni da se utrkuju za njihovu naklonost tako što im spuštaju nabavne cene, već nastoje da ih oslobode i PDV-a, koji preuzimaju na sebe. Naravno, kada prodaju robu malim i srednjim trgovačkim lancima, ne pada im na pamet da ponude neku takvu olakšicu. Uračunajte u sve to i druge pogodnosti kojima dobavljači prosto obasipaju velike trgovinske lance: dodatno im plaćaju da bi njihovi proizvodi bili bolje pozicionirani unutar samih objekata, šalju u prodajne objekte svoje radnike koji dodatno izlažu robu i maltene vuku kupce za rukav (zbog čega su kupci skloni tome da troše više nego što su bili naumili kada su kretali u kupovinu), nude kojekakve gratise što velikim trgovačkim lancima omogućava da upriličuju razne „akcije“, kako se na savremenom a iskrivljenom srpskom zovu prolazni popusti…
Na kraju se dolazi do računice da veliki lanci nabavljaju robu i po 50 odsto jeftinije nego mali i srednji trgovci.

A MONOPOLI?! Posebnu pogodnost za dalje bujanje bolesti predstavlja činjenica da su mali i srednji trgovci u najvećem delu Srbije međusobno nepovezani i neudruženi. Bilo je pokušaja da se bolje organizuju i usredsrede napore na poboljšanje sopstvenog položaja – čemu bi u prilog išla njihova puka brojnost, kao i ustaljene potrošačke navike (na primer, kupci će po osnovne namirnice, kao što su hleb i mleko, pre otići u manju radnju nego u megamarket; to znači da više ljudi fizički ulazi u male i srednje objekte, čak i ako tamo troše manje novca nego prilikom „velikih kupovina“ u megamarketima). Avaj, pokušaji su se uglavnom završavali neuspešno. Jedino su novosadski trgovci uspeli da se nešto bolje i čvršće udruže, zbog čega su, podsetimo se, svojevremeno i uspeli da se odupru sumanutoj uredbi gradskih vlasti da se alkoholna pića ne smeju prodavati tokom noći, tako što su je oborili na Ustavnom sudu; beogradski trgovci nisu imali tu snagu, pa su zato morali da poštuju istovetnu uredbu, što je za ishod imalo to da su mnogi manji prodajni objekti, koji su ranije poslovali preko cele noći, sada zatvoreni između deset sati uveče i šest sati ujutru, kada je zabrana na snazi.
(Ruku na srce, u Beogradu je sada pravni vakuum u vezi sa ovim pitanjem. Ustavni sud je uredbu oborio i ona bi s tim u skladu morala da bude povučena, ali gradskim vlastima Beograda to još ne pada na pamet da urade. Tako sada uredbu, iako još nije povučena, više niko ne poštuje, ali je malopre opisana šteta ostavila traga).
Olako i svojevoljno prepuštanje srpskog tržišta strancima verovatno će ishodovati još težim položajem srpske privrede, za oporavak u kojem bi trgovina imala neprocenjiv značaj. Primera radi, vratimo se samo na onu uvredljivu propagandu kako stranci ovde svojim ulaganjima („investicijama“, kako se to kaže na novosrpskom) navodno doprinose otvaranju novih radnih mesta. Sasvim oprečna istina, da povlašćen položaj koji stranci uživaju u krajnjem zbiru samo dodatno umanjuje broj zaposlenih, potpuno se prećutkuje, čime se omogućuje samrtni spokoj društva koje prepušta jednu po jednu životnu funkciju.
Prisetimo se, takođe, koliko je galame svojevremeno bilo podignuto oko mogućeg monopolskog položaja prodajnog lanca „Maksi“, dok je isti bio u vlasništvu „Delte“. Kako je „Delta“, međutim, prodata belgijskom lancu „Deleze“, sva halabuka je prestala. Kada bi se neko udostojio da odgovara i polaže račune pred javnošću, možda bi i imalo smisla pitati nadležne zbog čega nikoga ne žulja mogućnost da „Deleze“ ili neki drugi lanac uživa monopol.
Sve u svemu, očajno stanje u srpskoj trgovini i otuđeno srpsko tržište samo su deo zlokobnog mozaika propadanja Srbije. Kao i ostali delovi tog mozaika, sve je ustrojeno tako da se obije o glavu krajnjim korisnicima, tj. stanovništvu. Građani Srbije često se pitaju zbog čega po paprenim cenama plaćaju robu koja u drugim, razvijenijim državama košta značajno manje. Odgovor velikim delom leži u crnom fenomenu napred opisanom: u prepuštanju sopstvenog tržišta gazdama iz tuđine. To je, u tržišnoj ekonomiji, ne samo greška, već zločin protiv države i naroda.
[/restrictedarea]