ЕКОНОМИЈА УПРОПАШЋАВАЊА – Како је Србија продала саму себе

Овдашњи „економски експерти“, како самозвани стручњаци често називају сами себе, клели су се у законе слободног тржишта, али ништа нису учинили да српско тржиште заштите од врло штетног утицаја странаца, због чега се сада мали и средњи трговински објекти суочавају са потпуном пропашћу

Много боље Иван Симич разуме Србију него Србија њега, што се са лакоћом могло закључити на основу Симичевог гостовања у Јутарњем програму „Радио-Телевизије Србије“ у понедељак, 10. јуна. Том приликом је, наиме, словеначки магистар правних наука Симич, иначе директор Пореске управе Републике Србије, успео да избегне одговор на свако и једно питање које је могло да га доведе у ма какав сукоб са газдама великих трговинских ланаца на нашем тржишту. Није, истини за вољу, Симич био на некаквим неиздрживим мукама, али се мора признати да је водитељка Душица Спасић заиста покушала да сазна од њега да ли и са великим трговинским ланцима има онолико и онаквих потешкоћа какве тврди да има са малим и средњим продавницама. Чак је у једном тренутку Симич рекао да је баш добро што је он странац у Србији, па и не зна ко су овде тајкуни и стога са њима нема никакве односе изузев тога што су они порески обвезници, а он директор Пореске управе.
Странце, јашта, није ни поменуо.
Дакле, човек добро познаје прилике у Србији и зна коме се није замерати – странцима, у чијим је рукама лавовски део српског тржишта, и домаћим тајкунима, који у великом броју случајева важе за домаће само због тога што су пуким сплетом околности рођени овде, а не због тога што им је, далеко било, стало до добробити и напретка њихових сународника. За протеклих пет и по месеци, колико је прошло од како га је Млађан Динкић поставио на чело Пореске управе, Симич је очигледно савладао своје градиво и научио како да плива са великима, а кињи мале, што је, сада је то већ извесно, истинска логичка основа либералног капитализма у његовом данашњем облику.

ПОКЛОЊЕНЕ ЛОКАЦИЈЕ Да су малим, а са њима и средњим, трговцима у Србији одбројани дани, дало се наслутити још пре извесног времена, када је српско тржиште у најнеповољнијем могућем тренутку почело да се укрупњава. То укрупњавање је постепено доводило до тога да је све мањи и мањи број појединаца имао све већу и већу контролу над тржиштем Србије, па је онда странцима било утолико лакше да ту контролу и званично преузму у своје руке простим откупљивањем већих трговинских ланаца. У тржишној економији, законитости тржишта су неприкосновени, а дотичне законитости најлакше ће обликовати они који на тржишту имају најбољи положај.
Положај у буквалном смислу те речи, како појашњава београдски правник и економиста Бранко Павловић:
„Ту постоје две ствари које су веома проблематичне“, каже за „Печат“ Павловић. „Прва је та што смо великим трговинским ланцима дозволили да имају најбоље и најскупље локације по српским градовима. У другим земљама без изузетка важи неписано правило да се то никако не ради, управо због тога што се тиме гуше мали и средњи трговци, па се измештањем великих продајних места, мегамаркета, на ободе града, постиже каква-таква равнотежа тиме што се мањим и средњим продавницама смишљено препуштају гушће насељени предели. Код нас је све обрнуто, а тако још од када је ‚Меркатору‘, када је отваран дата првокласна локација. Сећам се да се тада на сва уста хвалило како ето ‚Меркатор‘ значи отварање нових радних места. А у ствари се прећутало да је његово постављање на ударну локацију и онолика медијска помпа у ствари исходовала са пет пута више затворених радних места. Онолико радних места колико је ‚Меркатор‘ створио, толико па пута пет их је затворио.“
Појава о којој Павловић прича не јењава, а заједно са њом трају и погубне последице по српске трговце, оличене у малим и средњим продавницама. Следи сведочење власника једне од радњи у језгру Чачка:
„Из прилично поузданих извора сам сазнао да ће ‚Идеа‘ ускоро отворити велику продавницу у самом центру града, у објекту који ће објединити зграду познату као ‚Инекс‘ и некадашњу робну кућу“, прича Павле С, који је замолио да му не објављујемо идентитет, јер, каже, већ има довољно невоља са великим трговачким ланцима, па му само фали да зарати са њима и преко новина. „То је најбоља могућа локација у целом Чачку. Ако та ‚Идеа‘ буде почела да ради, као што се прича, кладим се да ће убрзо после тога нестати све радње и радњице које се налазе у широј околини.“
[restrictedarea]

ТРОГОДИШЊИ СУНОВРАТ Када се узме у обзир не само где су смештени највећи трговински ланци, него и коме припадају, добија се још неповољнија слика српског тржишта, које је све мање и мање српско.
„Други велики проблем је тај што смо ми онда те ланце, које смо поставили по најударнијим локацијама, узели па продали странцима“, сматра Бранко Павловић. „На тај начин, чак и када бисмо једног дана имали развијенију производњу него што је имамо данас, трговачки ланци ће и даље давати предност производима и снабдевачима из својих држава. Они зато и освајају туђа тржишта, да би могли на њих да пласирају робу из своје земље. А ми смо им то омогућили. Погледајте велике трговинске ланце код нас, сви су у рукама странаца: ‚Меркатор‘ и ‚Рода‘, затим ‚Идеа‘, па ‚Делизе‘, ‚Верано‘… По мојој слободној процени, њима сада припада око 85 одсто српског тржишта. То је било једнако погубно као и када смо странцима препустили банкарски сектор или област осигурања. Додајте на све то и највеће производне погоне, који су, са изузетком ЕПС-а, потпуно у рукама странаца, слично телекомуникацијама, где је само једна трећина у рукама Србије, док две трећине припада поново странцима. Таквим потезима ми смо припремили Србију да постане права колонија, зависна од других и предата другима на искоришћавање.“
Са проценом Павловића слажу се сами трговци, који истичу да је пре само три године око 60 одсто српског тржишта покривала мала и средња трговина. Већ лане стање се било сасвим обрнуло, пошто су до тада велики ланци били ти који су заграбили око 60 одсто тржишта. Данас је, веле, Павловићева процена вероватно тачна „у децималу“, што показује брзину суноврата мале и средње трговине у Србији: за свега три године број продајних објеката који спадају у ту категорију је десеткован, а ако се садашњи токови наставе, у наредне три године може се очекивати још већи помор продавница српских приватника.
Власник још једног од њих, Београђанин Златко К, у чију предузимљивост и наклоност купцима писац ових редова често има прилику да се увери управо као муштерија, додаје своје сведочење на ову невеселу слику. „Имам око девет хиљада производа у радњи, што је двоструко више него што обично имају објекти ове величине, али чак и са толиким бројем артикала једва издржавам ове притиске под којима радимо ми такозвани мали и средњи трговци“, каже Златко.

ЖАО МИ ШТО НЕ ВАРАМ Један од података које нам Златко открива звучи нестварно: цене под којима добављачи продају робу њему и осталим малим и средњим трговцима, више су од цена које ти исти производи имају у малопродаји у великим трговинским ланцима.
„Знам да делује невероватно, али озбиљно вам кажем. Цене по којима ја набављам рецимо месо, веће су од онога колико то исто месо, од истог добављача, кошта у ‘Идеи’ или ‘Максију’. То је можда нелогично, али је тако. Мени би се зато више исплатило када бих те производе куповао код њих, у њиховим маркетима, него код добављача. Једино што бих тиме кршио закон.“
Златко је гледао гостовање Ивана Симича, директора Пореске управе, у Јутарњем програму. Оно што је тада чуо веома га је погодило:
„Када човек слуша Симича, испада да су у Србији једини проблем мали и средњи трговци и да смо ми ти који смо одговорни за сиво и црно тржиште. Видим да је анализирао чак и то у колико сати ми наводно престајемо да издајемо купцима фискалне рачуне, али зато не сме ни да помене тајкуне, а камоли странце и њихове велике трговинске ланце који поједоше цело тржиште. Не знам како Симича није срамота да тако прича. Па, ми смо просто принуђени да кршимо закон и избегавамо дажбине, јер је то једини начин да избегнемо губитке. Принуђен сам да поштујем прописе и да плаћам све порезе и доприносе, зато што имам поприличан број запослених, а поред толико људи је увек ризично када се избегавају законске обавезе. Али, искрено вам кажем, када бих могао, врло радо бих кршио закон. Напросто ми је жао што нисам у прилици да избегавам плаћање пореза. Ево, објасните ви мени, како да прехраним и себе и своје раднике, ако велики ланци могу крајњим корисницима да продају робу по нижим ценама од оних по којима као продавац набављам ту исту робу! И још поврх свега морам да плаћам порезе и друге дажбине! Па то је неиздрживо!“
Ово је, малтене, тек врх леденог брега, испод којег ври мрачна прича о неизбежном даљем пропадању малих и средњих трговаца у Србији. У разговору са власницима и пословођама таквих објеката, може се сазнати за многе сасвим нелогичне, али и нерешиве тегобе са којима се свакодневно суочавају. На пример, не само да су добављачи, због монополске надмоћи коју уживају велики системи, принуђени да се утркују за њихову наклоност тако што им спуштају набавне цене, већ настоје да их ослободе и ПДВ-а, који преузимају на себе. Наравно, када продају робу малим и средњим трговачким ланцима, не пада им на памет да понуде неку такву олакшицу. Урачунајте у све то и друге погодности којима добављачи просто обасипају велике трговинске ланце: додатно им плаћају да би њихови производи били боље позиционирани унутар самих објеката, шаљу у продајне објекте своје раднике који додатно излажу робу и малтене вуку купце за рукав (због чега су купци склони томе да троше више него што су били наумили када су кретали у куповину), нуде којекакве гратисе што великим трговачким ланцима омогућава да уприличују разне „акције“, како се на савременом а искривљеном српском зову пролазни попусти…
На крају се долази до рачунице да велики ланци набављају робу и по 50 одсто јефтиније него мали и средњи трговци.

А МОНОПОЛИ?! Посебну погодност за даље бујање болести представља чињеница да су мали и средњи трговци у највећем делу Србије међусобно неповезани и неудружени. Било је покушаја да се боље организују и усредсреде напоре на побољшање сопственог положаја – чему би у прилог ишла њихова пука бројност, као и устаљене потрошачке навике (на пример, купци ће по основне намирнице, као што су хлеб и млеко, пре отићи у мању радњу него у мегамаркет; то значи да више људи физички улази у мале и средње објекте, чак и ако тамо троше мање новца него приликом „великих куповина“ у мегамаркетима). Авај, покушаји су се углавном завршавали неуспешно. Једино су новосадски трговци успели да се нешто боље и чвршће удруже, због чега су, подсетимо се, својевремено и успели да се одупру суманутој уредби градских власти да се алкохолна пића не смеју продавати током ноћи, тако што су је оборили на Уставном суду; београдски трговци нису имали ту снагу, па су зато морали да поштују истоветну уредбу, што је за исход имало то да су многи мањи продајни објекти, који су раније пословали преко целе ноћи, сада затворени између десет сати увече и шест сати ујутру, када је забрана на снази.
(Руку на срце, у Београду је сада правни вакуум у вези са овим питањем. Уставни суд је уредбу оборио и она би с тим у складу морала да буде повучена, али градским властима Београда то још не пада на памет да ураде. Тако сада уредбу, иако још није повучена, више нико не поштује, али је малопре описана штета оставила трага).
Олако и својевољно препуштање српског тржишта странцима вероватно ће исходовати још тежим положајем српске привреде, за опоравак у којем би трговина имала непроцењив значај. Примера ради, вратимо се само на ону увредљиву пропаганду како странци овде својим улагањима („инвестицијама“, како се то каже на новосрпском) наводно доприносе отварању нових радних места. Сасвим опречна истина, да повлашћен положај који странци уживају у крајњем збиру само додатно умањује број запослених, потпуно се прећуткује, чиме се омогућује самртни спокој друштва које препушта једну по једну животну функцију.
Присетимо се, такође, колико је галаме својевремено било подигнуто око могућег монополског положаја продајног ланца „Макси“, док је исти био у власништву „Делте“. Како је „Делта“, међутим, продата белгијском ланцу „Делезе“, сва халабука је престала. Када би се неко удостојио да одговара и полаже рачуне пред јавношћу, можда би и имало смисла питати надлежне због чега никога не жуља могућност да „Делезе“ или неки други ланац ужива монопол.
Све у свему, очајно стање у српској трговини и отуђено српско тржиште само су део злокобног мозаика пропадања Србије. Као и остали делови тог мозаика, све је устројено тако да се обије о главу крајњим корисницима, тј. становништву. Грађани Србије често се питају због чега по папреним ценама плаћају робу која у другим, развијенијим државама кошта значајно мање. Одговор великим делом лежи у црном феномену напред описаном: у препуштању сопственог тржишта газдама из туђине. То је, у тржишној економији, не само грешка, већ злочин против државе и народа.
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Cinizam svake vrste je priča o borbi za stimulisanjem otvaranja malih i srednjih preduzeća,od 2000 do danas, a u stvari, na ovaj način, kako je dato u tekstu, radi se na ubijanju svake inicijativa za porodičnim biznisom. Male trgovine su i u razvijenim društvima jedan od načina rešavanja pitanja nezaposlenosti. To, u svakom slučaju govori o bezkonceptualnosti države i održanju takvog stanja iz pojedinačnih interesa moćnika. Isto je i dokaz korumpiranosti društava. Da je bilo poštenja i patriotizma, model da su veliki u prifernim delovima gradova, mogao je biti i kod nas,međutim…jadna nam majka Srbija sa nama ovakvima.

  2. Postovani,
    da li netko zna i moze mi na ovoj stranici napisati, kome pripada Tempo? Hvala unapred srdacno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *