Cenkanje Kosmetom

Klika na vlasti i u najvećem delu opozicije spremna je da preda Kosovo i Metohiju njegovim otmičarima, i jedino je pitanje da li će ih za tu predaju otmičari nagraditi otvaranjem pregovora o učlanjenju Srbije u EU ili pak zelenim svetlom da ti pregovori počnu kada se za to steknu uslovi. Nemačka je zagonetna, Litvanija ćuti, a cenkanje Kosmetom je u punom jeku…

Dušan Mijić, predsednik vojvođanskog odbora Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića, pripretio je ove nedelje da će LDP pokrenuti „inicijativu za promenu ustavnog položaja Vojvodine“. Založio se da „Vojvodina dobije svoj ustav u okviru složene države Srbije“, i to svoje zalaganje začinio dramatičnim upozorenjima da vojvođanska autonomija „ne može da se zatire i da se uništi“, da su („smo“) „trpeli i davali i više nego što je trebalo“, a „sada je dosta, građanima Vojvodine je dosta. I ne plašimo se to da kažemo“…

OTKRIĆE I PRIZNANJA Ne plašimo se ni mi (naravno) snage samog LDP-a, ali se pribojavamo snage LDP-ovih inspiratora i nalogodavaca; oni su, naime, svoju snagu uverljivo demonstrirali kada su pozive na prihvatanje nezavisnosti Kosova, upućivane nekada samo sa LDP-ove margine, nametnuli gotovo čitavom ostatku srpske političke scene, od DS-a, preko Čanka, Palme i SPS-a, sve do SNS-a, i to uprkos malom broju glasova koje sam LDP sa takvim pozivima hronično dobija od građana Srbije. Ta pobeda kosovskih ideja LDP-a bila je krunisana 26. aprila uveče u Skupštini Srbije, kada su 173 poslanika glasala za Briselski sporazum sa Hašimom Tačijem.
Tako nam i sada LDP-ovska najava o Vojvodini – kojom su istovetni zahtevi vojvođanskih klubova, vojvođanskih konvencija i sličnih opskurnih i minornih separatističkih grupica konačno dobili otvorenu podršku jedne parlamentarne stranke – pokazuje šta nam se sprema u bliskoj budućnosti. Ali pre toga ima da se završi ono što je još ostalo da se završi oko Kosova i Metohije; neće pre toga u punom obimu biti otvoreno vojvođansko pitanje, baš kao što je i kosovsko bilo na tihom hodu sve dok, sećate se, nismo završili sa haškim pitanjem. A ako se ikome čini da je oko predaje Kosova sada nešto zapelo – jer se sastanci o implementaciji, telekomunikacijama, energetici… nižu bez vidljivog rezultata – utisak ga vara; predaja je već dogovorena i overena Briselskim sporazumom i planom njegove implementacije, i razrada preostalih detalja primiče se kraju. Uostalom, govoreći ove srede u Vašingtonu, na Univerzitetu „Džon Hopkins“, Hašim Tači otkriva da je – uprkos onome što tvrde srpski zvaničnici u srpskoj javnosti, tvrdeći da se i dalje bore za interese Srba i Srbije, i da dogovora o implementaciji Plana implementacije, struji i telefonima još nema – „detaljan plan implementacije pripremljen“, a da će i „energetika i telekomunikacije biti dogovoreni na sastanku dvojice premijera 20. juna“…
I jedino je pitanje koliko će se od Brisela iskamčiti za taj dogovor o predaji Kosova i Metohije, ljudi, struje i telefona Hašimu Tačiju. I samo je o tome, o pijačarskom cenkanju Kosmetom, sada reč.
Ovo cenkanje je, pak, raskrinkalo neke od brižljivo stvaranih obmana u vezi sa pravom prirodom i motivima njihovog kosovskog boja na briselskim pregovorima, to jest pokazalo je da naši kosovski bojovnici na boj u Briselu nisu otišli uvereni u ono što piše u Ustavu Srbije, da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, već uvereni u ono što piše u Tačijevom Ustavu Kosova, da je Kosovo nezavisna država. I makar zato ovoj raskrinkanoj državnoj strategiji naših vlastodržaca, upadljivo sličnoj strategiji pijačarskog nakupca, čak i možemo da budemo zahvalni.
Saznadosmo, dakle, zahvaljujući tom cenkanju koje je iznenada buknulo u javnosti, da se u Briselu zapravo uopšte i nije pregovaralo sa Hašimom Tačijem, ma kako to nama ovde izgledalo, već je to, što je nama predstavljeno kao pregovori, zapravo bilo samo sprovođenje naloga utemeljivača nezavisnosti Kosova (Aleksandar Vučić: „Učinili smo sve što je od nas zahtevano u vezi sa pitanjem Kosova“). I saznadosmo da to, o čemu Vučić govori, nismo učinili ni zato što Srbima Kosova i Metohije time „garantujemo budućnost“, niti zato što je sporazum dobar za Srbiju i njene interese, već su na naloge utemeljivača nezavisnog Kosova pristali zato što im je, u zamenu za Kosovo, obećan datum… Ivica Dačić: „Ja molim da EU ispuni obaveze koje je preuzela, jer jasno smo se dogovorili: sporazum – implementacija sporazuma – plan implementacije – odluka o datumu.“
[restrictedarea]

SVETLA DATUMA Javno cenkanje Kosmetom otpočelo je tako što su do javnosti dospele informacije da bi datum, uprkos sporazumnoj predaji Kosmeta, ipak mogao da im izmakne. Najpre Milan Pajević, direktor vladine Kancelarije za evropske integracije, izjavljuje da će se Evropski savet 28. juna završiti „bez određivanja bilo kakvog preciznog datuma“, već će nam dati nekakvo „zeleno svetlo“; za njim, dopisnik Radija „Slobodna Evropa“ iz Brisela Rikard Džozvijak javlja da je „verovatnije da će datum biti određen u oktobru nego u junu. Na tome insistiraju dve zemlje – Nemačka i Velika Britanija, jer obe imaju razloga da još malo ‘poguraju’ Srbiju i pre bi odobrile nešto uslovno. One žele da vide kako će sporazumi biti primenjeni i onda, do oktobra, da odrede datum… S obzirom na to da su Nemačka i Britanija tako jake i tako veliki igrači na polju spoljne politike i proširenja, čini se da će u junu biti doneta odluka o uslovnom datumu.“ Na ove informacije nadovezuje se nemačka novinska agencija DPA, koja prošlog četvrtka javlja, pozivajući se na „krugove bliske Bundestagu“, da će „nemački parlament 27. juna zauzeti stav da pregovori Srbije sa EU mogu da počnu najranije 2014, pod uslovom da Beograd ispuni sve obaveze za normalizaciju odnosa s Kosovom… Do kraja godine bi trebalo da bude još jedan samit EU o pitanju dodele datuma Srbiji. Ukoliko Srbija do tada ne ispuni obaveze koje ima prema Kosovu, onda i pristupni pregovori mogu da počnu tek kasnije.“ Miroslav Lajčak, šef slovačke diplomatije, na pitanje da li će Srbiji biti udeljen „uslovni ili konkretan datum“, odgovara nadmeno: „Ne želim da ulazim u tehničke detalje.“ A Vensan Dežer, odlazeći šef Delegacije EU u Srbiji, iz Novog Pazara u nedelju poručuje da 28. juna Srbija „može da očekuje ‘zeleno svetlo’ za početak pregovora“, to jest može da očekuje „da se krene ka otpočinjanju pregovora“, dok bi „formalni datum“ – što će reći, početak pregovora o učlanjenju Srbije u EU – bio određen „na jesen“. Dan kasnije, iz Velikog Mokrog Luga Dežer precizira i da „ima dosta koraka koje bi trebalo preduzeti“, a „kada se uradi sve što je neophodno, Srbija će dobiti ‚zeleno svetlo‘“…
Šta bi još to tačno Srbija trebalo da počini zarad „zelenog svetla“, šta li tek zarad samog datuma? Ovo direktno pitanje uputili smo poslaniku nemačkog Bundestaga Andreasu Šokenhofu, donosiocu onih čuvenih 7 tačaka nemačkog ultimatuma Srbiji. Iz njegovog kabineta odgovoreno nam je brzo i ljubazno, ali su odgovor na ovo pitanje, jednostavno i elegantno, preskočili. Kao da ih to nismo ni pitali. Nije im se to omaklo, ne može da bude reč o previdu, jer je to pitanje bilo drugo od ukupno dva koja smo postavili Šokenhofu, što nam govori da su objašnjenje konkretnih zahteva Srbiji namerno ostavili nejasnim…
Tako da se o uslovima za datum, iako se datum odluke (28. jun) primiče, zapravo i dalje samo nagađa, zbog čega ostajemo u uverenju da ta lista i nije konačna. Da se zaustavlja tek na konačnom i formalnom, de iure srpskom priznanju nezavisnosti Kosova. Nagađa se sada i da je jedan od (javno neizgovorenih) zahteva Srbiji da državna delegacija Tačijevog Kosova dođe u zvaničnu posetu Beogradu, da Srbija postane saučesnik u uklanjanju srpskih barikada Tačijevom Kosovu na severu naše pokrajine… dok onaj već formalizovani sledeći zahtev EU o kojem smo već pisali – učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije, a među njima i u Ujedinjene nacije – izgleda već dospeva na dnevni red.
Naime, bez mnogo pompe, prvi put, tek da se odškrinu vrata i normalizuje nenormalno, u Beogradu je ove nedelje boravila tročlana državna delegacija nezavisnog Kosova, da učestvuje na regionalnom skupu o – ako je to bitno, ali da budemo precizni – evropeizaciji zakona vezanih za opšti upravni postupak. Istovremeno, posle nedavnog kraha Ohridskog samita zato što se Srbija protivila da uz predsednika Srbije tamo bude i predsednica Kosova, Tomislav Nikolić ove srede bez imalo buke i negodovanja ode u Bratislavu, na 18. Samit država centralne Evrope, iako je tamo, kao jednakopravan gost, i Atifete Jahjaga; njihovo je prisustvo na ovom samitu Herman van Rompej, predsednik Evropskog saveta, već okarakterisao kao „istorijski pomak“. A uz sve to, i nimalo slučajno, u Beogradu, takođe ove srede, predsednik Međunarodne fudbalske federacije (FIFA) Sep Blater „založio se za rešavanje pitanja učešća Kosova u međunarodnim takmičenjima“! I dodao da je „kraj oktobra vremenski rok“ i da će „tada biti poznati detalji“…
Na svu tu (ne)izvesnost oko uslova za datum nadovezalo se i litvansko „ne“ Srbiji, prećutano u svim medijima u Srbiji (izuzev u „Pečatu“), iako je, koliko prošlog meseca, priželjkivano i očekivano litvansko „da“ i te kako bilo najavljivano. Prošle nedelje objavili smo nezvaničnu informaciju, a u međuvremenu nam je stigla i zvanična potvrda: Komitet za spoljne poslove parlamenta Litvanije odlučio je da „do daljeg“ odloži razmatranje Zakona o ratifikaciji Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između članica EU i Srbije, zbog čega je zakon i povučen iz parlamentarne procedure. Kako nam je izjavio Evaldas Zelenka, šef Kancelarije ovog parlamentarnog Komiteta, ova negativna odluka usledila je „posle razgovora sa litvanskim poslovnim ljudima o poslovnom okruženju i problemima koje imaju u saradnji sa srpskim vlastima“. Kakve bi posledice ovo litvansko „ne“ SSP-u moglo da ima po eventualnu odluku o otvaranju pregovora sa Srbijom? Frik Janmat, šef Odeljenja za evropske integracije i ekonomiju Delegacije EU u Srbiji, rekao nam je da su „ovo dva odvojena pitanja“ i da „Evropski savet može da otvori pregovore sa Srbijom i ako Litvanija nije ratifikovala SSP“. Istovremeno, zvaničnik samog Evropskog saveta kaže nam da ratifikacija SSP-a i otvaranje pregovora zaista ne bi trebalo da, shodno važećim propisima EU, budu međusobno uslovljeni, ali napominje i da je istina da je „običaj na Balkanu da se najpre ima (ratifikovani) SSP“. Dodajmo ovome, sa svoje strane, i da je pomalo teško zamisliti da Litvanija odbija ratifikaciju SSP-a, kao što je učinila, a da istovremeno prihvata da sa Srbijom budu otvoreni pregovori o učlanjenju u EU… Ta (eventualna) odluka Evropskog saveta, podsećamo, 28. juna ili nekog kasnijeg dana svejedno, mora da bude doneta konsenzusom svih članica EU.
I tako se naše vlasti, taman kad su pomislile da su Kosovo i Metohiju uspešno trampile za datum, nađoše suočene sa uslovima i signalima da će morati još da se pomuče (preko naših, i leđa naše zemlje) da bi zaista i dobile taj željeni datum. I krenuše u cenkanje. Ako smo i pomislili da niže od rukovanja s Hašimom Tačijem i Atifetom Jahjagom, i niže od sporazuma o izručenju Kosova i Metohije i kosmetskih Srba Tačiju u milost oni ne mogu, prevarismo se. Hoće oni sve to da urade, poručiše, ali ako im zauzvrat ne daju datum, ništa od dila; hoće oni da rasparčaju zemlju, nije problem, ali samo ako dobiju nekakvo pokriće, neku krinku za ono što su nam počinili. Da nam se makar učini da su Kosovo prodali skupo, a ne jeftino. Isprednjačili su u ovom cenkanju Kosmetom, u ovom nedostojnom pokušaju da se ucenama EU odgovori sopstvenom kontra-(u)cenicom, premijer Ivica Dačić i predsednik Tomislav Nikolić. Dačić: „To ‚zeleno svetlo‘– nismo mi saobraćajci… To za nas nije prihvatljivo i to može ozbiljno da ugrozi primenu Briselskog sporazuma.“ Za njim i Nikolić, valjda da demonstrira jedinstvo državnog vrha u ponižavanju Srbije: „Ako nas EU ne ohrabri, zatvoriće se mnogi putevi koje smo strpljivo gradili u protekloj godini, a posebno ostvarenje jedinstva i pomirenje naroda sa ovih prostora… Biće otežana implementacija Briselskog sporazuma, ako ne i sasvim onemogućena.“
Mora da su u Berlinu, Briselu, Londonu, Vašingtonu… pretrnuli od straha kada su im ovako oštro pripretili oni koji su prethodno „učinili sve što je od njih (u Berlinu, Briselu, Londonu, Vašingtonu…) zahtevano u vezi sa pitanjem Kosova“. Shvatili su ih toliko ozbiljno da ih nijednog komentara nisu udostojili. Za komentar smo zamolili poslanika Šokenhofa; to je bilo prvo, od ona dva pitanja koja smo mu postavili. Odgovor iz njegovog Kabineta: „G. Šokenhof zna za izjave premijera Dačića i predsednika Nikolića. Ali u ovoj, visoko emotivnoj fazi samo nekoliko dana pre EU samita, on ne želi da komentariše ove izjave u javnosti. Molimo za razumevanje.“ Razumeli smo, naravno, i onaj deo o emocijama (koje su ih valjda ponele, Dačića i Nikolića, pa zato nisu znali šta pričaju i stoga im i ne bi trebalo pridavati značaja), i onaj deo o uzdržavanju od javnog komentarisanja, koje ne znači da komentarisanja podalje od javnosti nije bilo. Izgovorene pretnje, u svakom slučaju, zasad nisu ponovljene.
S tim što ne bi trebalo unapred odbaciti ni mogućnost da sve vreme prisustvujemo dobro izrežiranoj predstavi, predstavi izrežiranoj da bi nas uverila da su se naši borili lavovski, i izborili da dobijemo datum, i tako ponovo pobedili kao što su pobedili i kada je dogovoren Briselski sporazum, i potom kada je dogovoren plan njegove primene. Pri čemu, naravno, time i sam datum dodatno dobija na težini, pride gurajući u zaborav kosmetsku cenu koja je za taj datum plaćena.

GARANCIJE PROPASTI Ali tragičnije od svega je, ipak, to što je sva ova rasprava o tome hoće li nam ili neće, biti udeljen datum, hoćemo li ili nećemo otpočeti pregovore o ulasku u EU, što je sve to sasvim nebitno.
Naime, samo otpočinjanje pregovora ne znači da će oni biti i okončani u ikakvom doglednom roku. Štaviše, i još važnije, početak pregovora uopšte i ne garantuje da će pregovori, kada se jednom i okončaju, biti okončani učlanjenjem u EU; kriterijumi iz Kopenhagena za prijem novih članica su jasni, a najvažniji među njima, iako poslednji, jeste „apsorpcioni kapacitet EU“, to jest suvereno pravo članica EU da nas – izgovarajući se nedostatkom tog kapaciteta za prijem novih članica – ne prime čak i ako ispunimo sve uslove koje pred nas postave. S tim u vezi, podsećamo na čuveno pismo nemačkog državnog sekretara za odbranu Vilija Vimera tadašnjem kancelaru Gerhardu Šrederu, u kojem ga je izvestio da je na jednoj zvaničnoj američkoj konferenciji u Bratislavi 2. maja 2000, pored ostalog, odlučeno i da „Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD-a) trajno mora da bude isključena iz evropskog širenja“…
Ali, hoće li nam, makar, početak pregovora doneti više novca iz EU fondova? Neće, najavljuje Ognjen Mirić, zamenik direktora Kancelarije za evropske integracije i koordinator za evropske fondove, dodajući da će nam i tada biti dostupni oni fondovi koji su nam dostupni i danas. O tim smo besmislenim (IPA) fondovima, iz kojih se zapravo plaćaju eksperti iz EU, izrade studija o planovima i strategije izrada studija o planovima i programima, pisali pre nekoliko nedelja, razotkrivajući sa uživanjem ovu veliku propagandnu podvalu.
Pa šta će nam, onda, doneti taj datum? Dobijanje datuma je, reče Aleksandar Vučić, „signal investitorima da je Srbija na evropskom putu i da je uređena zemlja… Očekujem u tom smislu dolazak više investitora.“ Eh. Boris Tadić, 1. marta 2012, pošto nam je udeljen status kandidata: „U statusu kandidata leže veliki potencijali za strane investicije. Status kandidata je garancija sigurnosti za strane kompanije i sa njom raste verovatnoća otvaranja novih radnih mesta.“ I četiri godine pre toga, 29. aprila 2008. posle potpisivanja SSP-a: „Mir i ekonomski prosperitet za građane Srbije najvažniji su razlozi našeg prisustva u Luksemburgu.“ SSP će, obećavao nam je, „omogućiti priliv direktnih stranih investicija, otvaranje novih radnih mesta i izgledniju i lepšu budućnost za sve građane“… Govorili su nam tada i da će nam 2015. BDP po glavi stanovnika sa SSP-om biti 12.000 evra, a bez njega upola manji, 6.000. Bilans: BDP je te, 2008. bio 4.445 evra, a 2012, sa SSP-om i statusom kandidata pride, 4.290. Zaposlenih je 2008. bilo 1.999.476, a četiri godine kasnije, posle silnih investicija kakvima nam i sada prete, 1.727.048. Spoljni dug, od silnog procvata privrede, narastao je od 2008. za preko 10 milijardi evra, i da ne nabrajamo dalje.
A Kosovo im dadosmo, i spremajmo se da im predamo i Vojvodinu…
[/restrictedarea]