Ценкање Косметом

Клика на власти и у највећем делу опозиције спремна је да преда Косово и Метохију његовим отмичарима, и једино је питање да ли ће их за ту предају отмичари наградити отварањем преговора о учлањењу Србије у ЕУ или пак зеленим светлом да ти преговори почну када се за то стекну услови. Немачка је загонетна, Литванија ћути, а ценкање Косметом је у пуном јеку…

Душан Мијић, председник војвођанског одбора Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, припретио је ове недеље да ће ЛДП покренути „иницијативу за промену уставног положаја Војводине“. Заложио се да „Војводина добије свој устав у оквиру сложене државе Србије“, и то своје залагање зачинио драматичним упозорењима да војвођанска аутономија „не може да се затире и да се уништи“, да су („смо“) „трпели и давали и више него што је требало“, а „сада је доста, грађанима Војводине је доста. И не плашимо се то да кажемо“…

ОТКРИЋЕ И ПРИЗНАЊА Не плашимо се ни ми (наравно) снаге самог ЛДП-а, али се прибојавамо снаге ЛДП-ових инспиратора и налогодаваца; они су, наиме, своју снагу уверљиво демонстрирали када су позиве на прихватање независности Косова, упућиване некада само са ЛДП-ове маргине, наметнули готово читавом остатку српске политичке сцене, од ДС-а, преко Чанка, Палме и СПС-а, све до СНС-а, и то упркос малом броју гласова које сам ЛДП са таквим позивима хронично добија од грађана Србије. Та победа косовских идеја ЛДП-а била је крунисана 26. априла увече у Скупштини Србије, када су 173 посланика гласала за Бриселски споразум са Хашимом Тачијем.
Тако нам и сада ЛДП-овска најава о Војводини – којом су истоветни захтеви војвођанских клубова, војвођанских конвенција и сличних опскурних и минорних сепаратистичких групица коначно добили отворену подршку једне парламентарне странке – показује шта нам се спрема у блиској будућности. Али пре тога има да се заврши оно што је још остало да се заврши око Косова и Метохије; неће пре тога у пуном обиму бити отворено војвођанско питање, баш као што је и косовско било на тихом ходу све док, сећате се, нисмо завршили са хашким питањем. А ако се икоме чини да је око предаје Косова сада нешто запело – јер се састанци о имплементацији, телекомуникацијама, енергетици… нижу без видљивог резултата – утисак га вара; предаја је већ договорена и оверена Бриселским споразумом и планом његове имплементације, и разрада преосталих детаља примиче се крају. Уосталом, говорећи ове среде у Вашингтону, на Универзитету „Џон Хопкинс“, Хашим Тачи открива да је – упркос ономе што тврде српски званичници у српској јавности, тврдећи да се и даље боре за интересе Срба и Србије, и да договора о имплементацији Плана имплементације, струји и телефонима још нема – „детаљан план имплементације припремљен“, а да ће и „енергетика и телекомуникације бити договорени на састанку двојице премијера 20. јуна“…
И једино је питање колико ће се од Брисела искамчити за тај договор о предаји Косова и Метохије, људи, струје и телефона Хашиму Тачију. И само је о томе, о пијачарском ценкању Косметом, сада реч.
Ово ценкање је, пак, раскринкало неке од брижљиво ствараних обмана у вези са правом природом и мотивима њиховог косовског боја на бриселским преговорима, то јест показало је да наши косовски бојовници на бој у Бриселу нису отишли уверени у оно што пише у Уставу Србије, да је Косово и Метохија саставни део Србије, већ уверени у оно што пише у Тачијевом Уставу Косова, да је Косово независна држава. И макар зато овој раскринканој државној стратегији наших властодржаца, упадљиво сличној стратегији пијачарског накупца, чак и можемо да будемо захвални.
Сазнадосмо, дакле, захваљујући том ценкању које је изненада букнуло у јавности, да се у Бриселу заправо уопште и није преговарало са Хашимом Тачијем, ма како то нама овде изгледало, већ је то, што је нама представљено као преговори, заправо било само спровођење налога утемељивача независности Косова (Александар Вучић: „Учинили смо све што је од нас захтевано у вези са питањем Косова“). И сазнадосмо да то, о чему Вучић говори, нисмо учинили ни зато што Србима Косова и Метохије тиме „гарантујемо будућност“, нити зато што је споразум добар за Србију и њене интересе, већ су на налоге утемељивача независног Косова пристали зато што им је, у замену за Косово, обећан датум… Ивица Дачић: „Ја молим да ЕУ испуни обавезе које је преузела, јер јасно смо се договорили: споразум – имплементација споразума – план имплементације – одлука о датуму.“
[restrictedarea]

СВЕТЛА ДАТУМА Јавно ценкање Косметом отпочело је тако што су до јавности доспеле информације да би датум, упркос споразумној предаји Космета, ипак могао да им измакне. Најпре Милан Пајевић, директор владине Канцеларије за европске интеграције, изјављује да ће се Европски савет 28. јуна завршити „без одређивања било каквог прецизног датума“, већ ће нам дати некакво „зелено светло“; за њим, дописник Радија „Слободна Европа“ из Брисела Рикард Џозвијак јавља да је „вероватније да ће датум бити одређен у октобру него у јуну. На томе инсистирају две земље – Немачка и Велика Британија, јер обе имају разлога да још мало ‘погурају’ Србију и пре би одобриле нешто условно. Оне желе да виде како ће споразуми бити примењени и онда, до октобра, да одреде датум… С обзиром на то да су Немачка и Британија тако јаке и тако велики играчи на пољу спољне политике и проширења, чини се да ће у јуну бити донета одлука о условном датуму.“ На ове информације надовезује се немачка новинска агенција ДПА, која прошлог четвртка јавља, позивајући се на „кругове блиске Бундестагу“, да ће „немачки парламент 27. јуна заузети став да преговори Србије са ЕУ могу да почну најраније 2014, под условом да Београд испуни све обавезе за нормализацију односа с Косовом… До краја године би требало да буде још један самит ЕУ о питању доделе датума Србији. Уколико Србија до тада не испуни обавезе које има према Косову, онда и приступни преговори могу да почну тек касније.“ Мирослав Лајчак, шеф словачке дипломатије, на питање да ли ће Србији бити удељен „условни или конкретан датум“, одговара надмено: „Не желим да улазим у техничке детаље.“ А Венсан Дежер, одлазећи шеф Делегације ЕУ у Србији, из Новог Пазара у недељу поручује да 28. јуна Србија „може да очекује ‘зелено светло’ за почетак преговора“, то јест може да очекује „да се крене ка отпочињању преговора“, док би „формални датум“ – што ће рећи, почетак преговора о учлањењу Србије у ЕУ – био одређен „на јесен“. Дан касније, из Великог Мокрог Луга Дежер прецизира и да „има доста корака које би требало предузети“, а „када се уради све што је неопходно, Србија ће добити ‚зелено светло‘“…
Шта би још то тачно Србија требало да почини зарад „зеленог светла“, шта ли тек зарад самог датума? Ово директно питање упутили смо посланику немачког Бундестага Андреасу Шокенхофу, доносиоцу оних чувених 7 тачака немачког ултиматума Србији. Из његовог кабинета одговорено нам је брзо и љубазно, али су одговор на ово питање, једноставно и елегантно, прескочили. Као да их то нисмо ни питали. Није им се то омакло, не може да буде реч о превиду, јер је то питање било друго од укупно два која смо поставили Шокенхофу, што нам говори да су објашњење конкретних захтева Србији намерно оставили нејасним…
Тако да се о условима за датум, иако се датум одлуке (28. јун) примиче, заправо и даље само нагађа, због чега остајемо у уверењу да та листа и није коначна. Да се зауставља тек на коначном и формалном, de iure српском признању независности Косова. Нагађа се сада и да је један од (јавно неизговорених) захтева Србији да државна делегација Тачијевог Косова дође у званичну посету Београду, да Србија постане саучесник у уклањању српских барикада Тачијевом Косову на северу наше покрајине… док онај већ формализовани следећи захтев ЕУ о којем смо већ писали – учлањење Косова у међународне организације, а међу њима и у Уједињене нације – изгледа већ доспева на дневни ред.
Наиме, без много помпе, први пут, тек да се одшкрину врата и нормализује ненормално, у Београду је ове недеље боравила трочлана државна делегација независног Косова, да учествује на регионалном скупу о – ако је то битно, али да будемо прецизни – европеизацији закона везаних за општи управни поступак. Истовремено, после недавног краха Охридског самита зато што се Србија противила да уз председника Србије тамо буде и председница Косова, Томислав Николић ове среде без имало буке и негодовања оде у Братиславу, на 18. Самит држава централне Европе, иако је тамо, као једнакоправан гост, и Атифете Јахјага; њихово је присуство на овом самиту Херман ван Ромпеј, председник Европског савета, већ окарактерисао као „историјски помак“. А уз све то, и нимало случајно, у Београду, такође ове среде, председник Међународне фудбалске федерације (ФИФА) Сеп Блатер „заложио се за решавање питања учешћа Косова у међународним такмичењима“! И додао да је „крај октобра временски рок“ и да ће „тада бити познати детаљи“…
На сву ту (не)извесност око услова за датум надовезало се и литванско „не“ Србији, прећутано у свим медијима у Србији (изузев у „Печату“), иако је, колико прошлог месеца, прижељкивано и очекивано литванско „да“ и те како било најављивано. Прошле недеље објавили смо незваничну информацију, а у међувремену нам је стигла и званична потврда: Комитет за спољне послове парламента Литваније одлучио је да „до даљег“ одложи разматрање Закона о ратификацији Споразума о стабилизацији и придруживању између чланица ЕУ и Србије, због чега је закон и повучен из парламентарне процедуре. Како нам је изјавио Евалдас Зеленка, шеф Канцеларије овог парламентарног Комитета, ова негативна одлука уследила је „после разговора са литванским пословним људима о пословном окружењу и проблемима које имају у сарадњи са српским властима“. Какве би последице ово литванско „не“ ССП-у могло да има по евентуалну одлуку о отварању преговора са Србијом? Фрик Јанмат, шеф Одељења за европске интеграције и економију Делегације ЕУ у Србији, рекао нам је да су „ово два одвојена питања“ и да „Европски савет може да отвори преговоре са Србијом и ако Литванија није ратификовала ССП“. Истовремено, званичник самог Европског савета каже нам да ратификација ССП-а и отварање преговора заиста не би требало да, сходно важећим прописима ЕУ, буду међусобно условљени, али напомиње и да је истина да је „обичај на Балкану да се најпре има (ратификовани) ССП“. Додајмо овоме, са своје стране, и да је помало тешко замислити да Литванија одбија ратификацију ССП-а, као што је учинила, а да истовремено прихвата да са Србијом буду отворени преговори о учлањењу у ЕУ… Та (евентуална) одлука Европског савета, подсећамо, 28. јуна или неког каснијег дана свеједно, мора да буде донета консензусом свих чланица ЕУ.
И тако се наше власти, таман кад су помислиле да су Косово и Метохију успешно трампиле за датум, нађоше суочене са условима и сигналима да ће морати још да се помуче (преко наших, и леђа наше земље) да би заиста и добиле тај жељени датум. И кренуше у ценкање. Ако смо и помислили да ниже од руковања с Хашимом Тачијем и Атифетом Јахјагом, и ниже од споразума о изручењу Косова и Метохије и косметских Срба Тачију у милост они не могу, преварисмо се. Хоће они све то да ураде, поручише, али ако им заузврат не дају датум, ништа од дила; хоће они да распарчају земљу, није проблем, али само ако добију некакво покриће, неку кринку за оно што су нам починили. Да нам се макар учини да су Косово продали скупо, а не јефтино. Испредњачили су у овом ценкању Косметом, у овом недостојном покушају да се уценама ЕУ одговори сопственом контра-(у)ценицом, премијер Ивица Дачић и председник Томислав Николић. Дачић: „То ‚зелено светло‘– нисмо ми саобраћајци… То за нас није прихватљиво и то може озбиљно да угрози примену Бриселског споразума.“ За њим и Николић, ваљда да демонстрира јединство државног врха у понижавању Србије: „Ако нас ЕУ не охрабри, затвориће се многи путеви које смо стрпљиво градили у протеклој години, а посебно остварење јединства и помирење народа са ових простора… Биће отежана имплементација Бриселског споразума, ако не и сасвим онемогућена.“
Мора да су у Берлину, Бриселу, Лондону, Вашингтону… претрнули од страха када су им овако оштро припретили они који су претходно „учинили све што је од њих (у Берлину, Бриселу, Лондону, Вашингтону…) захтевано у вези са питањем Косова“. Схватили су их толико озбиљно да их ниједног коментара нису удостојили. За коментар смо замолили посланика Шокенхофа; то је било прво, од она два питања која смо му поставили. Одговор из његовог Кабинета: „Г. Шокенхоф зна за изјаве премијера Дачића и председника Николића. Али у овој, високо емотивној фази само неколико дана пре ЕУ самита, он не жели да коментарише ове изјаве у јавности. Молимо за разумевање.“ Разумели смо, наравно, и онај део о емоцијама (које су их ваљда понеле, Дачића и Николића, па зато нису знали шта причају и стога им и не би требало придавати значаја), и онај део о уздржавању од јавног коментарисања, које не значи да коментарисања подаље од јавности није било. Изговорене претње, у сваком случају, засад нису поновљене.
С тим што не би требало унапред одбацити ни могућност да све време присуствујемо добро изрежираној представи, представи изрежираној да би нас уверила да су се наши борили лавовски, и изборили да добијемо датум, и тако поново победили као што су победили и када је договорен Бриселски споразум, и потом када је договорен план његове примене. При чему, наравно, тиме и сам датум додатно добија на тежини, приде гурајући у заборав косметску цену која је за тај датум плаћена.

ГАРАНЦИЈЕ ПРОПАСТИ Али трагичније од свега је, ипак, то што је сва ова расправа о томе хоће ли нам или неће, бити удељен датум, хоћемо ли или нећемо отпочети преговоре о уласку у ЕУ, што је све то сасвим небитно.
Наиме, само отпочињање преговора не значи да ће они бити и окончани у икаквом догледном року. Штавише, и још важније, почетак преговора уопште и не гарантује да ће преговори, када се једном и окончају, бити окончани учлањењем у ЕУ; критеријуми из Копенхагена за пријем нових чланица су јасни, а најважнији међу њима, иако последњи, јесте „апсорпциони капацитет ЕУ“, то јест суверено право чланица ЕУ да нас – изговарајући се недостатком тог капацитета за пријем нових чланица – не приме чак и ако испунимо све услове које пред нас поставе. С тим у вези, подсећамо на чувено писмо немачког државног секретара за одбрану Вилија Вимера тадашњем канцелару Герхарду Шредеру, у којем га је известио да је на једној званичној америчкој конференцији у Братислави 2. маја 2000, поред осталог, одлучено и да „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД-а) трајно мора да буде искључена из европског ширења“…
Али, хоће ли нам, макар, почетак преговора донети више новца из ЕУ фондова? Неће, најављује Огњен Мирић, заменик директора Канцеларије за европске интеграције и координатор за европске фондове, додајући да ће нам и тада бити доступни они фондови који су нам доступни и данас. О тим смо бесмисленим (ИПА) фондовима, из којих се заправо плаћају експерти из ЕУ, израде студија о плановима и стратегије израда студија о плановима и програмима, писали пре неколико недеља, разоткривајући са уживањем ову велику пропагандну подвалу.
Па шта ће нам, онда, донети тај датум? Добијање датума је, рече Александар Вучић, „сигнал инвеститорима да је Србија на европском путу и да је уређена земља… Очекујем у том смислу долазак више инвеститора.“ Ех. Борис Тадић, 1. марта 2012, пошто нам је удељен статус кандидата: „У статусу кандидата леже велики потенцијали за стране инвестиције. Статус кандидата је гаранција сигурности за стране компаније и са њом расте вероватноћа отварања нових радних места.“ И четири године пре тога, 29. априла 2008. после потписивања ССП-а: „Мир и економски просперитет за грађане Србије најважнији су разлози нашег присуства у Луксембургу.“ ССП ће, обећавао нам је, „омогућити прилив директних страних инвестиција, отварање нових радних места и изгледнију и лепшу будућност за све грађане“… Говорили су нам тада и да ће нам 2015. БДП по глави становника са ССП-ом бити 12.000 евра, а без њега упола мањи, 6.000. Биланс: БДП је те, 2008. био 4.445 евра, а 2012, са ССП-ом и статусом кандидата приде, 4.290. Запослених је 2008. било 1.999.476, а четири године касније, после силних инвестиција каквима нам и сада прете, 1.727.048. Спољни дуг, од силног процвата привреде, нарастао је од 2008. за преко 10 милијарди евра, и да не набрајамо даље.
А Косово им дадосмо, и спремајмо се да им предамо и Војводину…
[/restrictedarea]

7 коментара

  1. Што је свето, не даје се псима, нити се бисери бацају пред свиње.
    Стретан ти Спасовдан, твоја крсна слава Београде!

  2. Јадан Дачић да није срамно било би смешно. Увалили су му врућ кромпир којим је усмртио СПС и после овога та странка се никада више неће опоравити.Остаје Вучић, који је са Томом продао кума али нажалост ни један од њих није Милош Обреновић мада покушавају да воде курвинску политику којој нису дорасли.На шахофску таблу су их поставили када су већ фигуре тако распоређене да је мат неизбежан.Долази до изражаја њина глупост и немоћ посебно Томина који је само фигура вођен ситним интересима. Зар још постоји неко у Србији који верује да ће једну мафијашку и корумпирану Србију Немци да пусте у Унију и да је финансирају па није Шојбле сисао весло.Све у Србији се дели шаком и капом по родбинској вези. Србија има нефункционалан и гломазан бирократски систем, слабо развијену привреду и негативан биланс. Шта имамо да понудимо? Ресурсе и земљу , рудно богатство и геостратешки положај према истоку и Израелу. А народ? Шта ће им и онако има 5милијарди вишка, зар не?Радна снага? Азијати, раде за шаку пиринча? Зашто би дизали нашу посрнулу привреду? И неће јер ће нам за шаку долара све узети добровољно да би преживели још неки дан, а после? Сад смо предали јужну српску покрајину, на реду је северна, а после? Где ћемо после ово мало што нас је остало? У ФЕМА логоре можда, модерни Аушвиц, зашто нико не пише о томе?

  3. Lazar je žrtvovao sebe i svoju porodicu da očuva narod i državu.
    Dačić, Vučić i Nikolić, daju sve / KIM i Srbiju /, za fotelje i probitak sebe i svojih porodica u UNIJATIJI.
    Zato sljedećg puta, 100% izađite na izbore i svi glasajte za SNS, SPS i žute, može i Čedu praška, razlike mema ?/ a ne samo 50% /.
    To će narodu donijeti mir i spokoj na način da se svi resursi predaju strancima / EPS, Telekom, Šume, Vode, Zemljište a uskoro i Južni tok o tome brine žuta ljepotica, a onda prosi i zadužuj se i idi u dužničko ropstvo.
    To je ta perspektiva kojom mašu iz UNIJATIJE !?
    / blago onom ko to dočeka /.

  4. Прошли и овај политички састав парламента и владе које си испале
    из тог састава направише вашариште од државе Србије. Нема разлике
    између ЖУТОГ КЛАНА и СТИРОПОР дружине. Дасе не лажемо сви су они на јаслама НАТО ИМПЕРИЈЕ.ДОКЛЕ???

  5. Sve je jasno sta se radi sa srbijom,ali nije mi jasno zasto cute institucije koje treba da zaustave ovo zlo i kazu da je protivustavno. Koji su to sudije Ustavnog suda srbije,koji cute,a primaju redovne pozamasne plate,plus sve privilegije,sluzbena vozila,sluge,vozace… Gde su ti najumniji ljudi srbije SANU,koji su takodje ogromnom sumom novaca nagradjeni uz svu privilegiju i licnu polsugu. Kome treba BIA i cime se ona bavi,kada se drzava rasparcava, a i oni su privilegovani,sluzbeni automobili,voazci,posluge,za koga oni rade. Znaci u srbiji su sve takve i slicne institucije korumpirane i placene da cute. E zbog toga jednog dana,a nadam se da ce to biti brze nego sto izdajnici misle da nece,kada dodju patriotske snage,a srija ih ima,morace svi da odgovaraju za izdaju i rasparcavanje zemlje,ne samo ova trojka IZDAJNIKA-STRANIH PLACENIKA(dacic-vucic-nikolic),ali i sve one lopuze u liku poslanika skupstine srbije koji su glasali da se izdaja ozakoni i time zgazili sopstveni ustav u koga su se kleli. Morace srbija,kada dodju nove patriotske snage i ujedine se u JEDINSTVENI NACIONAKLNI FRONT za oslobodjenje srbije od domacih i stranih okupatora,da brzinski izgrade mnogo Zabela,jer nece biti mesta za sve. Tamo moraju da zavrse i svi pljackasi kao i njihovih sticenika od hapsenja(sudstvo,policija,bia…), koji su do kraja ocerupali srbiju, a gradjane doveli do najveceg siromastva i bede. Doci ce i taj dan kada cemo gledati sve ove gore nabrojane kako padaju unesreceni i hitno ih vode u bolnice,jer su navikli na lagodan i udoban zivot,bez ikakvih obaveza prema drzavi i narodu.

  6. Србија на издисају јер сује деца издала,посматрам понашање младих
    слушам њихов разговор само се чује реч нема среће овде у Србији.
    Морам да признам дасу у праву јер васпитање које добијају на Е,П
    школи и улици донекле и у породици довело је до националне болести јер нико нетражи лек за болест. Гос Љуба тражи јединствени национални фронт зашта? Мисмо имали Краљевину пасмо је утопили у мочвару која се звала Југославија ова друга Брозова
    насталаје из ФРОНТА који је водила комунистичка партија Југославије. МИ Срби морамо се САБОРНО САСТАТИ И ЗАЈДНО СА ЦРКВОМ
    донети САБОРСКУ ОДЛУКУ и поништити ОДЛУКЕ АВНОЈА гос, Љубо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *