Svetla nedelja

Piše Dragomir Antonić

U svetle dane, i poruke koje šaljemo jedni drugima trebalo bi da budu svetle i radosne. Molim nadležnu braću iz vlasti da se bar ove nedelje malo obuzdaju i prestanu da nas plaše

Prođe Vaskrs, a za njim i Đurđevdan. Uđosmo u drugu polovinu godine. Tako piše u Srpskom kalendaru koji poznaje dva godišnja doba: leto koje počinje sa Đurđevdanom, a završava Mitrovdanom, kad počinje zima. Saznanje da se na Đurđevdan i Mitrovdan ukrštaju dve nematerijalne energije Sunca najveće je naučno otkriće. Desilo se nedavno. Ono što su naši preci znali od pamtiveka, potvrdila je nauka. Pa još i strana. Zato nemojmo mitske događaje, narodne priče i kazivanja koja se prenose sa pretka na potomka shvatati olako. Nemojmo im se podsmevati i tvrditi kako oni ništa nisu znali. Ispadnemo glupi, kad nam neko drugi otkrije da su naši preci bili u pravu.

RED I VASPITANJE Po kalendaru Srpske pravoslavne crkve sedmica posle Vaskrsa zove se Svetla nedelja. U svetle dane, i poruke koje šaljemo jedni drugima trebalo bi da budu svetle i radosne. Molim nadležnu braću iz vlasti da se bar ove nedelje malo obuzdaju i prestanu da nas plaše. Sebe hrabre time što nas plaše. Greše. Mi se uplašiti nećemo. Ako vama smeta nebeska Srbija, zašto ste izgubili ovozemaljsku? Mi se Kosova i Metohije ne možemo odreći. Ni duhovno, ni materijalno. To svima mora biti jasno.
Poštovani čitaoci, vi i ja pripadnici smo klase običnih ljudi, te znamo šta je red i domaće vaspitanje. Nećemo tokom ove nedelje raspravljati o bizarnostima koje su tokom rasprave o „Sporazumu“ – RTS je sve uredno zabeležio – rekle mnoge lucprde, navodno narodni poslanici, Bože sačuvaj, u Parlamentu države Srbije. Stideće ih se rođena deca. Zato pričajmo o običnim stvarima, a običnije stvari od drvene klupe nema.
Kad je čovek prvi put seo na zemlju mnogo mu se dopalo. Istorija zna kad se to desilo.
Sedenje mu je prijalo, ali sedište nije. S oproštenjem bilo mu je tvrdo, pa je posle kraćeg vremena morao da ustane.
Kad je čovek drugi put seo istorija ne beleži, ali možemo pretpostaviti da tadašnji čovek nije ponavljao greške, pa je umesto na zemlju seo na nekakav panj ili kamen. Bilo mu je udobnije, sedeo je malo duže i uživao. Oko njega, u regionu i šire, sve sama ekološka praistorija – Hristos se još nije pojavio, a Jovan je besciljno lutao pustinjom – i čovek je blistao od zadovoljstva. Zadovoljan čovek privlači pažnju. Mnogi su ga posmatrali zavidnim pogledima. Što samo on da bude zadovoljan, pomisli njegova praistorijska saplemenica i drugarica, te pokuša da sedne do njega. U to doba nije bilo tolerancije, prava manjinskih grupa, niti rodne ravnopravnosti. Sve navedeno javlja se mnogo kasnije.

[restrictedarea]

 

ČUVENA ŽENSKA LOGIKA Panj je bio mali. Nema mesta za dvoje. To ženskoj upornosti nije predstavljalo smetnju. Ako nema mesta za dvoje, ima za jedno zaključila je ona čuvenom praistorijskom ženskom logikom. Izbori se za mesto na panju.
Čovek se seti narodne poslovice, koja će biti izgovorena u narednim milenijumima – „Pametniji popušta“. Bio je uveren da će se poslovica odnositi na njega – popusti. Sem uverenja u sopstvenu pamet odluci je doprinela i lepota saplemenice. Ona je bila plava. Čika Jova Zmaj ima stih: „Kosa ti je plava, pametna ti glava!“Zato je naš preistorijski mačo predak bio bez šansi da pameću nešto postigne. Čovek jednostavno ustade i htede da ode, ali pogled na lepotu devojku izazva mu neke druge misli – njegove misli nisu bile grešne, nema Hristosa – pronađe drugi panj i dogura ga do drugarice.
Tako je nastala klupa.
Klupa je sedište za dve ili više osoba. Sa naslonom ili bez njega. Koristi se obično kod većih svečanosti. Nekad je bila nezamenljiv deo nameštaja o svadbama, slavama i sahranama. Poređane uzduž sa obe strane velikog stola obezbeđivale su bliskost obično do tog momenta nepoznatim osobama. To je klupama bila osnovna namena. U običnom životu uvek ima alternativa, te su klupe imale i druge namene.
Školska klupa je sedište obično za dvoje, sa naslonom i sa prednjim delom koji služi kao pisaći sto. Hteli ili ne većina od nas je prošla kroz ovakvu klupu. Neki i kroz „magareću“. Ona je ista kao i školska, samo je bila namenjena darovitim individualcima koji se nisu najbolje snalazili u kolektivu.
Optuženička klupa je tužna, ali je neophodna u pravno uređenim društvima. Da li ima neke povezanosti između magareće i optuženičke klupe ili obrnuto, nauka nije istraživala. Mada bi mogla.

KADA JE ŽIVOT DRUGAČIJE DELOVAO Lepa je klupa za rezervne igrače. Na toj klupi se napeto sedi dok trener ne da znak da se ustane. Mnoge su rezerve ustajanjem i ulaskom u igru rezultat preokrenule, a ne bi da nisu sedeli na klupi.
Stanična klupa je više memoarskog karaktera. Dok se čeka voz, autobus, brod, od dugog vremena razmišlja se o greškama prošlosti. O budućnosti se ne razmišlja. Ona je poznata.
Lekarske i zubarske klupe u čekaonicama su klupe neizvesnosti. Niti volimo što na njima sedimo, niti želimo da sa njih ustanemo. Ne zna se šta je gore. Zato ih danas zamenjuju stolice i fotelje. Neizvesnost ostaje.
Klupa ispred kuće, u srpskim varošicama, nekad je bila prozor u svet. Sedeći na njoj saznavale su se najvažnije vesti. Ko je došao, ko je otišao, a bogami, ko noćas nije kući stigao. Naizgled male i nevažne vesti, ali koje dušu hrane.
Jedna klupa se pamti celog života. Što se život više primiče zapadu ta klupa postaje sve važnija. Ona je najlepša i najudobnija. Nigde nam nije bilo lepše nego na toj klupi. Svi smo je upoznali. To je naša klupa u parku. Sa te klupe nam je život drugačije izgledao. Verovatno i mi životu. O toj klupi uvek postoje samo dve priče. Treća je suvišna.
Glavu gore sestre Srpkinje i braćo Srbi. Uživajte u druženju sa bližnjima. Razgovarajte. Podelite klupu. Sve će biti lepše.

[/restrictedarea]