Имплементација раскола

Пише Никола Врзић

Ако косметски Срби који желе да остану оно што јесу, дакле део Србије, постају противници актуелне власти и њене жеље да што пре имплементира Бриселски споразум о комадању Србије, треба ли да нас чуди што власт и њени медији пожељне Србе са Косова и Метохије сад проналазе у онима који су се заклели на верност Тачијевој држави?

У току је опсежна пропагандистичка операција на нашем здравом разуму. Њен циљ: уверити Србију да ћутке, ако већ не и уз славље и општенародно весеље, пристане на предају Косова и Метохије Хашиму Тачију, у складу са оних 15 тачака Бриселског споразума. Средства: сва која им савест допусти. Дакле, сва која им падну на памет.

ЈУГ И СЕВЕР Тако, вест дана овог уторка била је, скоро па славодобитна, изјава првог потпредседника Дачић-Вучићеве Владе Србије Александра Вучића, да су „начелници округа са Косова јужно од Ибра прихватили споразум са Приштином на састанку са највишим руководиоцима Србије, док начелници са севера и даље одбијају да то учине“. Извучени су из те изјаве новински наслови који су устврдили да „Југ прихвата споразум, (а) север и даље одбија“, и у том су медијском насртају на наше мозгове – спину организованом да међу косметским Србима направи раскол, и приде у остатку Србије изазове мржњу према тим шверцерима и криминалцима са севера који стоје на путу светле европске будућности Србије, а сад се спремају и да групно дођу у Београд да ометају саобраћај јер ионако не знају ништа друго да раде – у том су дакле спину пропуштена само два ситна детаља. Први, да је реч о начелницима округа које није изабрао народ, па да имају икакав легитимитет да у име народа било шта прихвате или одбију, већ их је изабрала управо Дачић-Вучићева влада на седници одржаној 4. фебруара ове године; што ће рећи да се догодило право чудо па су чиновници Владе Србије подржали одлуку Владе Србије. И други ситан детаљ: заправо се ни то није догодило. Речима Јовице Будурића, начелника Призренског округа: „Имплементација није у потпуности договорена, али су приближени ставови. Много тога ће зависити, и конкретне одлуке биће донете после посете првог потпредседника владе Александра Вучића 12. маја северу, а затим следеће недеље југу Косова и Метохије.“ Или, како је појаснио његов колега Раденко Недељковић, начелник косовскомитровачког округа, „вероватно је Будурић мислио да смо приближили ставове поводом тога да би први потпредседник требало да посети Косово и Метохију“ (узгред, како то Дачићу не паде на памет да и сам оде на Косово, иако је баш он парафирао Бриселски споразум?)

[restrictedarea] А ту је, додајемо, и трећи ситан детаљ који се упорно прећуткује: опет су, и ове недеље, предводници Владе Србије одбили да приме легално – дакле, по законима Србије – изабране председнике општина испод Ибра. Нису смели да их погледају у очи и кажу им, као што говоре неупућеној српској јавности, да ће им бити боље када прихвате Бриселски споразум и законе Тачијевог Косова, јер они најбоље знају колико им је добро под тим законима, и зашто тако упорно и сложно подржавају Србе северно од Ибра у њиховом одбијању да се истим тим законима подвргну.
Уместо њих, српским телевизијама, тим гласилима окупације наше земље, дефилују они које, упорно и бесрамно колико и лажно, представљају као гласнике Срба јужно од Ибра, а који су се већ заклели на верност Тачијевој држави. Рада Трајковић, посланица у Тачијевој Скупштини Косова, и Ранђел Нојкић који је у ту скупштину желео да уђе али му се није дало. Кога њих двоје представљају, уосталом, јасно показују резултати последњих косовских парламентарних избора, одржаних 2010. године; Рада Трајковић добила је тада 1.315 гласова, а злосрећни Гнојкић тек 584 гласа, о њиховом праву да у било чије име кажу било шта уверљиво и увредљиво сведоче резултати косовске Централне изборне комисије. Но, то их не спречава да говоре, и говоре, у прилог Бриселског споразума, углас са Милованом Дрецуном чија прошлост РТС-овог ратног извештача ниједном од заговорника лустрације и раскида одједном више не смета. И толико и о њима и о њему.

ПРОЦЕНТИ СПОРАЗУМА Упоредо са склапањем ове лажне слике о (не)сагласју косметских Срба, као наручене стижу у овом тренутку анкете о плебисцитарној народној подршци Александру Вучићу, Ивици Дачићу и њиховом споразуму са Хашимом Тачијем, мерљиве једино подршком Борису Тадићу уочи другог круга прошлогодишњих председничких избора. И проценти су, иначе, веома слични.
Ствар је, све у свему, брутална у својој транспарентности: по сваку цену створити утисак о неупитности Бриселског споразума и неумитности његовог спровођења, а оне који се Вучићу, Дачићу и Тачију противе, натерати да се осете као усамљени малоумници чије је одбијање да прихвате реалност унапред осуђено на неуспех и хоспитализацију.
И сасвим у складу са оваквим сензибилитетом према патњи сопственог народа, садашњој и будућој, Ивица Дачић наставља да народу прети, све тврдећи да баш то не чини: „Ми не желимо силом да намећемо и имплементирамо споразум. Уколико би се то догодило, то би могло да има штетне последице. Ми не желимо да до тога дође, пре свега имајући у виду интересе обичних људи који имају своја радна места и свој живот на Космету.“ Где је овде претња? Претња је у самом спомену могућности употребе силе („Уколико би се то догодило…“), и претња је то, још једна у низу, да ће погазити Устав и законе ове земље и, самим тим, завести диктатуру у Србији. Јер је за престанак финансирања садашњих институција државе Србије на Косову и Метохији потребно изменити и Устав Србије и читав низ пратећих закона (о буџету, о локалној самоуправи, о судовима…), а то је наравно немогуће ако ће, како најављује Дачић ове среде, план имплементације Бриселског споразума бити усвојен „за седам до 10 дана“, после чега има да уследи и примена тог плана.
У међувремену, 21. маја како је најављено ове среде, Ивица Дачић поново ће сести за сто са Хашимом Тачијем, овог пута да се договоре о уласку Косова у Уједињене нације.
Али сада је, као, запело на склапању тог пакта о имплементацији бриселске предаје Косова и Метохије Хашиму Тачију. Преговарачки тимови – на челу нашег је Марко Ђурић, саветник председника Србије Томислава Николића – нису ове среде постигли споразум о плану имплементације споразума свечано парафираног (ако капитулација и предаја могу да буду свечане) оног петка 19. априла. Али то што план, који су косовске власти и Европска унија понудили заједнички (као и свим ранијим приликама), наши преговарачи нису прихватили сада, значи само да ће га прихватити касније. А онда им следи она права битка, битка са сопственим народом.

[/restrictedarea]