Strategija za potpuni muk

Piše Miodrag Zarković

Najavljeno povlačenje države i lokalnih samouprava iz medija, predviđeno u nacrtu zakona o informisanju, kao neposrednu posledicu verovatno će imati nestanak mnogobrojnih lokalnih radio-televizija u javnom vlasništvu, te jačanje stranog, pa i neprijateljskog uticaja na javnoj pozornici

Gotovo da nije prošao dan, od Petog oktobra naovamo, a da sa javne pozornice nismo bili izloženi nekakvom zalaganju za dalje proterivanje države Srbije, bilo sa geografskih područja (Kosovo i Metohija, Vojvodina, Raška), bilo iz neke od najvažnijih društvenih oblasti. Među ovim zalaganjima, u najčešće i najglasnije spada ono za „povlačenje“ države iz vlasništva u medijima, odnosno za prepuštanje postojećih glasila isključivo privatnim vlasnicima i neumoljivim zakonima tržišta.
Takva zamisao zasnovana je na sledećoj, naizgled vrlo razumnoj pretpostavci: ukoliko država daje neophodna sredstva glasilima, onda će ta glasila biti pod preteranim i presudnim uticajem države, odnosno trenutne vlasti, one koja sredstvima i raspolaže. Na taj način se, je li, pospešuje i održava stranačka strahovlada, pošto stranke – naročito one koje su na vlasti, ali i one kojima je ista nadohvat ruke – time dobijaju na još većem značaju, pri čemu je i ovaj koji sada poseduju već preveliki. Takođe, stvara se neravnopravan odnos među glasilima, pošto ona u privatnom vlasništvu moraju krvavo da se pomuče za svaki dinar, dok državna sredstva obaveštavanja mogu bezbrižno da se oslone na zajemčenu pomoć i ne obaziru se na tržišnu surovost.
Na prvi pogled, ovo zaista može da deluje kao opravdan način razmišljanja. Iskustvo je, međutim, neumoljivo pokazalo sasvim suprotno: potpuno povlačenje države iz neke oblasti kao po pravilu dovodi samo do pogoršanja stanja, nikako do napretka. A u oblasti javnog izveštavanja to je čak i lakše uočljivo nego u drugim sferama.

OSTAVLJANJE NA CEDILU Jedna od najpogubnijih posledica najavljenog povlačenja države iz medija bilo bi neminovno gašenje lokalnih medija koji trenutno opstaju na račun lokalnih samouprava, tj. u vlasništvu su javnih preduzeća. Takvih medija, prema procenama, u Srbiji ima preko 30, što je, opšta je ocena, sasvim preterana količina. Razna proučavanja i proračunavanja pokazala su da bi za tržište poput srpskog najbolje bilo da ima desetak takvih medijskih servisa, najviše 15, i to pod uslovom da su pravilno raspoređena u geografskom smislu, kako bi pokrivala celokupno područje države.
Medijska strategija, avaj, predviđa ostavljanje svih tih glasila na cedilu. Najavljeni zakon o informisanju, naime, nalaže da lokalne vlasti obustave svu novčanu pomoć medijima. U ovom trenutku, ta pomoć ukupno iznosi oko tri milijarde dinara na godišnjem nivou – i, s obzirom na napred navedeno, deluje kao da je uzalud bačena, a kriza, ovakva kakva jeste, nema milosti prema društvima koja bacaju toliki novac.
Može biti, međutim, da je istina unekoliko drugačija i da srpsko društvo sa dotičnih tri milijarde dinara ne kupuje prazan vazduh, već ipak opipljivu uslugu.
Dovoljna usluga bi bilo i to što se dotičnih medija, svojevrsnih regionalnih „javnih servisa“, do sada nisu dočepali neodgovorni, a bogati pojedinci, takozvani tajkuni ili pak – još gore – strani vlasnici, odvajkada voljni da doprinose daljem rasparčavanju Srbije i njenog društvenog tkiva. Kao opomena na to u kakvo se oružje pretvaraju glasila ukoliko dopadnu u ruke stranaca i njihovog uticaja, sasvim će poslužiti radio-televizija B92 i dnevni list „Blic“: u strogo vlasničkom smislu, ni jedni, ni drugi nemaju veze sa državom (mada su, donekle posredno, u razdoblju strahovlade Borisa Tadića, i B92 i „Blic“ imali i te kakve koristi od marketinških agencija koje se nalaze u rukama „žutih barona“, a naročito beogradskog gradonačelnika Dragana Đilasa, pošto su ih te agencije prosto zasipale oglašivačima), ali su zato oba ova glasila udžbenički primeri ostrašćenog, protivdržavnog i protivnacionalnog, huškačkog novinarstva.

[restrictedarea]

B92 I „BLIC“ KAO OPOMENA Zaista, koliko god je medijska krvna slika Srbije nepovoljna, svakako da bi bila još grđa da je tih tridesetak lokalnih radio-televizijskih stanica palo u ruke vlasnika poput onih koji gazduju u B92 i „Blicu“. Pitanje vlasništva bi, ipak, bilo još i složenije ako bi sva ta glasila morala da „ulete u tržišnu utakmicu“, jer se, prema nezvaničnim pričama koje već kruže južnim krajevima Srbije, šiptarski kapital uveliko sprema da reaguje u slučaju povlačenja države Srbije i vajne privatizacije tamošnjih „javnih servisa“. Tada bi, navode izvori, šiptarski bogataši spremno uleteli sa ponudama koje bi retko koji srpski tajkun hteo ili mogao da isprati, čime bi poslovni saradnici Hašima Tačija postali vlasnici dostičnih radio-televizijskih centara, što bi Prištini i Tirani omogućilo nesmetanu informativnu kontrolu na značajnom parčetu teritorije.
Niti su Šiptari jedini koji bi mogli ovako da reaguju u slučaju da se ispoštuje medijska strategija kakva je napravljena. Ista vrsta glasina kruži i po jugoistočnim predelima Srbije, samo što je tamo reč o bugarskim tajkunima koji iz prikrajka vrebaju priliku da ulete na medijsku pozornicu naše države.
Sve ovo bi, naravno, lako bilo odbaciti kao društvenu paranoju, kada ne bi bilo ovovekovnog iskustva upravo u medijskoj sferi. Ne samo pomenuti B92 i „Blic“, već i nebrojena druga glasila pokazala su da je pitanje vlasništva medija daleko drugačije nego što deluje.
Neoliberalna ekonomska logika, od koje je u međuvremenu odustao čak i njen do skoro glavni zagovarač i sprovodilac Mlađan Dinkić – na nedavnom samitu na Kopaoniku, na primer, priznao je okupljenim poslovnim ljudima da „ministar hoće, ali ne zna“ – svu veru polaže u zakone tržišta, a ovi opet bajkovito preporučuju da se sve teškoće u delovanju glasila otklanjaju „transparentnim vlasništvom“. Savremena srpska glasila su, međutim, ponajbolji dokaz koliko je lakomisleno takvo stanovište. Prvo, u slučaju privatnog vlasništva, neposredni gazda je samo jedan od mogućih izvora uticaja na redakciju. Poslovanje današnjih medija je umnogome složena jednačina, koju nečije puko vlasništvo ne može da reši samo od sebe. U tu jednačinu uključeni su već pomenuti oglašivači, koji opet povlače sa sobom marketinške agencije kojima prepuštaju svoje tržišne sudbine – u televizijskim prilikama, recimo, oglašivači su često bitniji od neposrednih vlasnika, jer su oni savršeno sredstvo za vršenje pritiska na same vlasnike (štampani mediji nisu toliko zavisni od oglašivača, ali se, sa druge strane, tu kao činioci pojavljuju distributeri).

NETRANSPARENTNA „TRANSPARENTNOST“ Pobornici medijske strategije i budućeg zakona o informisanju, mahom okupljeni oko Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), uporno ponavljaju da je pitanje vlasništva jedina prepreka ka novinarskim slobodama, što je gledište koje u stvari predstavlja nepristojno poigravanje tuđom inteligencijom. Najmanje novinarskih sloboda ima upravo na B92, u „Blicu“, u „Vremenu“, na „Prvoj“, i u ostalim medijima sa kao bajagi „transparentnim“ vlasništvom i poslovanjem, a iz kojih se već godinama sprovodi evrofanatični teror nad srpskim javnim mnjenjem.
(Čak se, štaviše, ni strogo pitanje vlasništva ovih glasila ne može podvesti pod „transparentno“: B92, na primer, reklamira programske sadržaje na „Prvoj“, a ovamo navodno nemaju iste gazde; ko hoće, neka im veruje).
Dolazimo do još jedne važne strane „povlačenja države“ iz glasila. Do pre nekoliko godina, naime, navodni „nezavisni mediji“ dobijali su možda ne obilatu, ali svakako značajnu novčanu pomoć iz inostranstva, iz onih centara koji su na sličan način podržavali i silna nevladina udruženja. Tako se, o trošku Zapada, po Srbiji plela mreža „nezavisnih“ medija i organizacija, obavezno saglasnih po svim bitnijim temama našeg društva: bespogovorna podrška „modernizaciji“, „reformama“, evropskim integracijama, „suočavanju sa prošlošću“, „uvažavanju realnosti“… Zapadnjacima se to ulaganje višestruko isplatilo, pošto su im zahvalni poslušnici, svojim prilježnim rovarenjem po zemlji Srbiji, obezbedili najpovlašćeniji mogući položaj, zahvaljujući kojem se ambasadori zapadnih država ovde poodavno osećaju kao kolonijalni upravnici. E sad, pošto je ostvario sopstvene ciljeve, a u međuvremenu i pronašao nova žarišta u kojima mora da sprovede slična „ulaganja u demokratiju“, Zapad je presekao dotok svog novca ovdašnjim poslušnicima, naročito medijima. I to je jedan od osnovnih razloga ovoliko histerične galame o „povlačenju države“: nestane li izvestan broj medija sa scene, što će biti neizostavna posledica samoproterivanja države i lokalnih samouprava iz vlasništva, navodnim „nezavisnim“ medijima koji preostanu trebalo bi da pripadne veće parče marketinškog kolača od današnjeg.

„SOLOMONSKO“ REŠENJE Bilo bi, naravno, pogrešno posmatrati celo ovo zamešateljstvo kroz prizmu pukog novca, mada on neizbežno igra izvanrednu motivacionu ulogu. U igri su ipak značajnije stvari, poput političkog uticaja, koji je strani faktor nameran da širi. Da, strani faktor više ne želi da finansira sebi odane medije, već su oni sada prinuđeni da sredstva neophodna za opstanak potraže na drugim stranama, ali to nikako ne znači da je strani faktor namerio da se odrekne prevashodnog uticaja na srpsko javno mnjenje. Zato će upravo strani faktor nastaviti da neuzdržano podržava svoje poslušnike, kao što i možemo da vidimo na primeru navodne „javne rasprave“ koja se kao bajagi vodi o nacrtu zakona o informisanju.
Tom „javnom raspravom“ prvenstveno zapoveda Dragana Nikolić Solomon, šefica medijskog odeljenja Misije OEBS u Srbiji i stara „prijateljica“ našeg časopisa, iz vremena kada je uglas sa rukovodstvom „Radio-Televizije Vojvodine“ ratovala protiv „Pečata“. S obzirom na to da upravo Dragana Nikolić Solomon određuje ko sme, a ko ne sme da uzima učešće na debatama i okruglim stolovima na kojima se raspravlja o medijskoj strategiji i nacrtu zakona, ljudi iz struke se uveliko zavitlavaju da zakonodavci traže „solomonsko“ rešenje.
Zajedno sa Gospođom OEBS, istaknutu ulogu u proterivanju države uzima još jedan „Pečatov“ znalac, nezaobilazni Dinko (Sabahudin?) Gruhonjić, sa svojim tajanstvenim Nezavisnim društvom novinara Vojvodine. Ko je i na osnovu čega procenio da je Gruhonjić vlastan da iz neposredne blizine učestvuje u javnoj raspravi o tako važnom pitanju kao što je udeo države u vlasništvu medija, teško da ćemo saznati pre nego što nam to bude otkrio neki budući „Vikiliks“.
Kako smo došli do toga da se u javnoj raspravi podrazumeva neprestano učešće UNS-a i NUNS-a, a da se potpuno zanemaruje Koalicija zaposlenih u medijima (popularno nazvana ZUM), nezvanično osnovana pre nekoliko meseci? ZUM-u je oko dve hiljade medijskih radnika pismeno prosledilo ovlašćenje da im zastupa interese, pa i u javnoj raspravi o medijskom zakonu, a tih dve hiljade ljudi po brojnosti premašuje ukupno članstvo UNS-a i NUNS-a. Pa ipak, kontrolori „javne rasprave“, a naročito Gospođa OEBS, uporno osporavaju predstavnicima ZUM-a da učestvuju u debatama i okruglim stolovima, već ih svode na nivo posmatrača, koji nemaju pravo da govore na skupovima.

USLUGA SEPARATISTIMA Mediji su, kako nas iznova i iznova uči neposredno iskustvo, previše važna stavka u razvoju jednog društva, da bi tek tako bili prepušteni lažljivoj stihiji tržišta. Država, jasno, ne bi smela da ima monopol, ali je još pogubnije proterivati državu i lokalne samouprave, možda i jedine brane najezdi otvorenih neprijatelja Srbije (šiptarski tajkuni), stranih mešetara (zapadne izdavačke kompanije, uvek odane interesima sopstvenim vladama) ili ovdašnjih političkih poslušnika (letošnji slučaj Miroslava Bogićevića i njegovog mističnog kupovanja „Politike“).
Dabome, mediji će biti zavisni od onoga ko ih finansira. To je možda nevesela, ali je svakako nezaobilazna i nepobitna činjenica. Ako nju prihvatimo, lako ćemo uvideti da je verovatno mnogo bolje ako taj presudni uticaj na medije vrši, kao do sada u mnogim slučajevima, lokalna samouprava – koja je em promenljiva na izborima ili u kakvom prekomponovanju u lokalnoj skupštini, em možda i potpuno različita od centralne izvršne vlasti, što dozvoljava barem kakvu-takvu informativnu raznolikost. U slučaju da zagovornici medijske strategije uspeju u svojim namerama, stanovništvo Srbije izgubiće čak i teoretsku mogućnost da utiče na preovlađujuću uređivačku politiku na medijskoj sceni, iako će, posredno ili neposredno, to isto stanovništvo nastaviti da izdržava dotične medije.
Da ne pominjemo to što bi gašenje lokalnih radio-televizija u javnom vlasništvu veoma prijalo Bojanu Pajtiću i sve otvorenijim separatističkim nastojanjima na severu države. Ukoliko bi se, naime, ostvarile najcrnje pretpostavke i navedeni lokalni „javni servisi“ zaista nestali, onda bi, uz „Radio-Televiziju Srbije“, jedino još Vojvodina imala svoj Javni servis, tj. „Radio-Televiziju Vojvodine“. Da li je zaista Srbiji u interesu da se nastavi sa izdvajanjem Vojvodine u odnosu na ostatak države, i da celokupan središnji i južni deo države ostane bez svojih medijskih servisa?

[/restrictedarea]