Стратегија за потпуни мук

Пише Миодраг Зарковић

Најављено повлачење државе и локалних самоуправа из медија, предвиђено у нацрту закона о информисању, као непосредну последицу вероватно ће имати нестанак многобројних локалних радио-телевизија у јавном власништву, те јачање страног, па и непријатељског утицаја на јавној позорници

Готово да није прошао дан, од Петог октобра наовамо, а да са јавне позорнице нисмо били изложени некаквом залагању за даље протеривање државе Србије, било са географских подручја (Косово и Метохија, Војводина, Рашка), било из неке од најважнијих друштвених области. Међу овим залагањима, у најчешће и најгласније спада оно за „повлачење“ државе из власништва у медијима, односно за препуштање постојећих гласила искључиво приватним власницима и неумољивим законима тржишта.
Таква замисао заснована је на следећој, наизглед врло разумној претпоставци: уколико држава даје неопходна средства гласилима, онда ће та гласила бити под претераним и пресудним утицајем државе, односно тренутне власти, оне која средствима и располаже. На тај начин се, је ли, поспешује и одржава страначка страховлада, пошто странке – нарочито оне које су на власти, али и оне којима је иста надохват руке – тиме добијају на још већем значају, при чему је и овај који сада поседују већ превелики. Такође, ствара се неравноправан однос међу гласилима, пошто она у приватном власништву морају крваво да се помуче за сваки динар, док државна средства обавештавања могу безбрижно да се ослоне на зајемчену помоћ и не обазиру се на тржишну суровост.
На први поглед, ово заиста може да делује као оправдан начин размишљања. Искуство је, међутим, неумољиво показало сасвим супротно: потпуно повлачење државе из неке области као по правилу доводи само до погоршања стања, никако до напретка. А у области јавног извештавања то је чак и лакше уочљиво него у другим сферама.

ОСТАВЉАЊЕ НА ЦЕДИЛУ Једна од најпогубнијих последица најављеног повлачења државе из медија било би неминовно гашење локалних медија који тренутно опстају на рачун локалних самоуправа, тј. у власништву су јавних предузећа. Таквих медија, према проценама, у Србији има преко 30, што је, општа је оцена, сасвим претерана количина. Разна проучавања и прорачунавања показала су да би за тржиште попут српског најбоље било да има десетак таквих медијских сервиса, највише 15, и то под условом да су правилно распоређена у географском смислу, како би покривала целокупно подручје државе.
Медијска стратегија, авај, предвиђа остављање свих тих гласила на цедилу. Најављени закон о информисању, наиме, налаже да локалне власти обуставе сву новчану помоћ медијима. У овом тренутку, та помоћ укупно износи око три милијарде динара на годишњем нивоу – и, с обзиром на напред наведено, делује као да је узалуд бачена, а криза, оваква каква јесте, нема милости према друштвима која бацају толики новац.
Може бити, међутим, да је истина унеколико другачија и да српско друштво са дотичних три милијарде динара не купује празан ваздух, већ ипак опипљиву услугу.
Довољна услуга би било и то што се дотичних медија, својеврсних регионалних „јавних сервиса“, до сада нису дочепали неодговорни, а богати појединци, такозвани тајкуни или пак – још горе – страни власници, одвајкада вољни да доприносе даљем распарчавању Србије и њеног друштвеног ткива. Као опомена на то у какво се оружје претварају гласила уколико допадну у руке странаца и њиховог утицаја, сасвим ће послужити радио-телевизија Б92 и дневни лист „Блиц“: у строго власничком смислу, ни једни, ни други немају везе са државом (мада су, донекле посредно, у раздобљу страховладе Бориса Тадића, и Б92 и „Блиц“ имали и те какве користи од маркетиншких агенција које се налазе у рукама „жутих барона“, а нарочито београдског градоначелника Драгана Ђиласа, пошто су их те агенције просто засипале оглашивачима), али су зато оба ова гласила уџбенички примери острашћеног, противдржавног и противнационалног, хушкачког новинарства.

[restrictedarea]

Б92 И „БЛИЦ“ КАО ОПОМЕНА Заиста, колико год је медијска крвна слика Србије неповољна, свакако да би била још грђа да је тих тридесетак локалних радио-телевизијских станица пало у руке власника попут оних који газдују у Б92 и „Блицу“. Питање власништва би, ипак, било још и сложеније ако би сва та гласила морала да „улете у тржишну утакмицу“, јер се, према незваничним причама које већ круже јужним крајевима Србије, шиптарски капитал увелико спрема да реагује у случају повлачења државе Србије и вајне приватизације тамошњих „јавних сервиса“. Тада би, наводе извори, шиптарски богаташи спремно улетели са понудама које би ретко који српски тајкун хтео или могао да испрати, чиме би пословни сарадници Хашима Тачија постали власници достичних радио-телевизијских центара, што би Приштини и Тирани омогућило несметану информативну контролу на значајном парчету територије.
Нити су Шиптари једини који би могли овако да реагују у случају да се испоштује медијска стратегија каква је направљена. Иста врста гласина кружи и по југоисточним пределима Србије, само што је тамо реч о бугарским тајкунима који из прикрајка вребају прилику да улете на медијску позорницу наше државе.
Све ово би, наравно, лако било одбацити као друштвену параноју, када не би било ововековног искуства управо у медијској сфери. Не само поменути Б92 и „Блиц“, већ и небројена друга гласила показала су да је питање власништва медија далеко другачије него што делује.
Неолиберална економска логика, од које је у међувремену одустао чак и њен до скоро главни заговарач и спроводилац Млађан Динкић – на недавном самиту на Копаонику, на пример, признао је окупљеним пословним људима да „министар хоће, али не зна“ – сву веру полаже у законе тржишта, а ови опет бајковито препоручују да се све тешкоће у деловању гласила отклањају „транспарентним власништвом“. Савремена српска гласила су, међутим, понајбољи доказ колико је лакомислено такво становиште. Прво, у случају приватног власништва, непосредни газда је само један од могућих извора утицаја на редакцију. Пословање данашњих медија је умногоме сложена једначина, коју нечије пуко власништво не може да реши само од себе. У ту једначину укључени су већ поменути оглашивачи, који опет повлаче са собом маркетиншке агенције којима препуштају своје тржишне судбине – у телевизијским приликама, рецимо, оглашивачи су често битнији од непосредних власника, јер су они савршено средство за вршење притиска на саме власнике (штампани медији нису толико зависни од оглашивача, али се, са друге стране, ту као чиниоци појављују дистрибутери).

НЕТРАНСПАРЕНТНА „ТРАНСПАРЕНТНОСТ“ Поборници медијске стратегије и будућег закона о информисању, махом окупљени око Удружења новинара Србије (УНС), Независног удружења новинара Србије (НУНС) и Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ), упорно понављају да је питање власништва једина препрека ка новинарским слободама, што је гледиште које у ствари представља непристојно поигравање туђом интелигенцијом. Најмање новинарских слобода има управо на Б92, у „Блицу“, у „Времену“, на „Првој“, и у осталим медијима са као бајаги „транспарентним“ власништвом и пословањем, а из којих се већ годинама спроводи еврофанатични терор над српским јавним мњењем.
(Чак се, штавише, ни строго питање власништва ових гласила не може подвести под „транспарентно“: Б92, на пример, рекламира програмске садржаје на „Првој“, а овамо наводно немају исте газде; ко хоће, нека им верује).
Долазимо до још једне важне стране „повлачења државе“ из гласила. До пре неколико година, наиме, наводни „независни медији“ добијали су можда не обилату, али свакако значајну новчану помоћ из иностранства, из оних центара који су на сличан начин подржавали и силна невладина удружења. Тако се, о трошку Запада, по Србији плела мрежа „независних“ медија и организација, обавезно сагласних по свим битнијим темама нашег друштва: беспоговорна подршка „модернизацији“, „реформама“, европским интеграцијама, „суочавању са прошлошћу“, „уважавању реалности“… Западњацима се то улагање вишеструко исплатило, пошто су им захвални послушници, својим приљежним роварењем по земљи Србији, обезбедили најповлашћенији могући положај, захваљујући којем се амбасадори западних држава овде поодавно осећају као колонијални управници. Е сад, пошто је остварио сопствене циљеве, а у међувремену и пронашао нова жаришта у којима мора да спроведе слична „улагања у демократију“, Запад је пресекао доток свог новца овдашњим послушницима, нарочито медијима. И то је један од основних разлога оволико хистеричне галаме о „повлачењу државе“: нестане ли известан број медија са сцене, што ће бити неизоставна последица самопротеривања државе и локалних самоуправа из власништва, наводним „независним“ медијима који преостану требало би да припадне веће парче маркетиншког колача од данашњег.

„СОЛОМОНСКО“ РЕШЕЊЕ Било би, наравно, погрешно посматрати цело ово замешатељство кроз призму пуког новца, мада он неизбежно игра изванредну мотивациону улогу. У игри су ипак значајније ствари, попут политичког утицаја, који је страни фактор намеран да шири. Да, страни фактор више не жели да финансира себи одане медије, већ су они сада принуђени да средства неопходна за опстанак потраже на другим странама, али то никако не значи да је страни фактор намерио да се одрекне превасходног утицаја на српско јавно мњење. Зато ће управо страни фактор наставити да неуздржано подржава своје послушнике, као што и можемо да видимо на примеру наводне „јавне расправе“ која се као бајаги води о нацрту закона о информисању.
Том „јавном расправом“ првенствено заповеда Драгана Николић Соломон, шефица медијског одељења Мисије ОЕБС у Србији и стара „пријатељица“ нашег часописа, из времена када је углас са руководством „Радио-Телевизије Војводине“ ратовала против „Печата“. С обзиром на то да управо Драгана Николић Соломон одређује ко сме, а ко не сме да узима учешће на дебатама и округлим столовима на којима се расправља о медијској стратегији и нацрту закона, људи из струке се увелико завитлавају да законодавци траже „соломонско“ решење.
Заједно са Госпођом ОЕБС, истакнуту улогу у протеривању државе узима још један „Печатов“ зналац, незаобилазни Динко (Сабахудин?) Грухоњић, са својим тајанственим Независним друштвом новинара Војводине. Ко је и на основу чега проценио да је Грухоњић властан да из непосредне близине учествује у јавној расправи о тако важном питању као што је удео државе у власништву медија, тешко да ћемо сазнати пре него што нам то буде открио неки будући „Викиликс“.
Како смо дошли до тога да се у јавној расправи подразумева непрестано учешће УНС-а и НУНС-а, а да се потпуно занемарује Коалиција запослених у медијима (популарно названа ЗУМ), незванично основана пре неколико месеци? ЗУМ-у је око две хиљаде медијских радника писмено проследило овлашћење да им заступа интересе, па и у јавној расправи о медијском закону, а тих две хиљаде људи по бројности премашује укупно чланство УНС-а и НУНС-а. Па ипак, контролори „јавне расправе“, а нарочито Госпођа ОЕБС, упорно оспоравају представницима ЗУМ-а да учествују у дебатама и округлим столовима, већ их своде на ниво посматрача, који немају право да говоре на скуповима.

УСЛУГА СЕПАРАТИСТИМА Медији су, како нас изнова и изнова учи непосредно искуство, превише важна ставка у развоју једног друштва, да би тек тако били препуштени лажљивој стихији тржишта. Држава, јасно, не би смела да има монопол, али је још погубније протеривати државу и локалне самоуправе, можда и једине бране најезди отворених непријатеља Србије (шиптарски тајкуни), страних мешетара (западне издавачке компаније, увек одане интересима сопственим владама) или овдашњих политичких послушника (летошњи случај Мирослава Богићевића и његовог мистичног куповања „Политике“).
Дабоме, медији ће бити зависни од онога ко их финансира. То је можда невесела, али је свакако незаобилазна и непобитна чињеница. Ако њу прихватимо, лако ћемо увидети да је вероватно много боље ако тај пресудни утицај на медије врши, као до сада у многим случајевима, локална самоуправа – која је ем променљива на изборима или у каквом прекомпоновању у локалној скупштини, ем можда и потпуно различита од централне извршне власти, што дозвољава барем какву-такву информативну разноликост. У случају да заговорници медијске стратегије успеју у својим намерама, становништво Србије изгубиће чак и теоретску могућност да утиче на преовлађујућу уређивачку политику на медијској сцени, иако ће, посредно или непосредно, то исто становништво наставити да издржава дотичне медије.
Да не помињемо то што би гашење локалних радио-телевизија у јавном власништву веома пријало Бојану Пајтићу и све отворенијим сепаратистичким настојањима на северу државе. Уколико би се, наиме, оствариле најцрње претпоставке и наведени локални „јавни сервиси“ заиста нестали, онда би, уз „Радио-Телевизију Србије“, једино још Војводина имала свој Јавни сервис, тј. „Радио-Телевизију Војводине“. Да ли је заиста Србији у интересу да се настави са издвајањем Војводине у односу на остатак државе, и да целокупан средишњи и јужни део државе остане без својих медијских сервиса?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *