Rat u Siriji i pouke za Srbiju

Piše Branko Radun

Neophodno je imati alternativne saveznike koji vam u teškom momentu mogu pomoći, a svoj geopolitički položaj je potrebno ojačati i energetskim sporazumima i uvlačenjem većih sila koje imaju interes koji se  dobrim delom podudara sa vašim

Siriji se vodi građanski rat u kojem protiv režima ratuje opozicija u kojoj su prisutne hiljade plaćenika iz islamskih zemalja i pripadnika islamističkih pokreta. Iza takve šarolike paravojne grupacije stoje moćni sponzori iz muslimanskog sveta, a na višem nivou igru vodi Amerika. Sirija je u početku trebalo da bude još jedna „obojena revolucija“ u okviru anglosaksonskog projekta „Arapsko proleće“, no stvari su se otele kontroli. Sirija je ipak ozbiljnija zemlja od Libije, a Bašar el Asad se do sada pokazao kao manje naivan od Moamera Gadafija koji je verovao da će „kooperativnošću“ prema Zapadu sačuvati vlast, a izgubio je i glavu. Kao uostalom i još neki koji su verovali u zapadni „azil“ koji su im garantovali američki ili evropski političari.

ASADOVA ZALEĐINA Osim što je Sirija, za arapske prilike, ozbiljna zemlja sa solidnom vojskom prevođenom liderom koji ima autoritet u verski izmešanom sirijskom društvu, postoji i dublja pozadina „tajne vitalnosti“ sirijskog režima i pored ogromnih finansijskih, obaveštajnih, vojnih i medijskih resursa koji su angažovani na njegovom rušenju. Čak ni jedva prikrivana paravojna intervencija „niskog intenziteta“ zapadnih i arapskih država nije uspela da slomi Asada. Reč je o tome da on ima značajnu zaleđinu, ponajpre u Iranu sa kojim je Sirija odavno bliska. Pored Irana tu je i izuzetno aktivan geopolitički igrač Rusija, koja je vremenom preuzela od Teherana ulogu glavnog zaštitnika ugroženog Damaska.
Zbog čega su se Iran i Rusija aktivno uključili u odbranu Sirije, kad time rizikuju gnev Amerike čiji je projekat uništenje sirijskog režima, pa i Sirije kakva je do sada postojala? Za Iran je to jasno – ako padne Damask, oni su sledeći na redu. Tada bi bili skoro opkoljeni državama koje su ili u paktu s Amerikom, ili pod njenom okupacijom, a preko Sirije bi se otvorio važan put agresivne strategije Vašingtona prema Teheranu.

[restrictedarea] Rusija ima drugačiju računicu. Ona nije direktno ugrožena, ali bi se padom Sirije, i u perspektivi Irana, oslabila i pozicija Rusije na Kavkazu. Osim toga bi se za Rusiju izmenila i slika globalnog tržišta nafte i gasa, naravno na njenu štetu. Jedan od negativnih scenarija koji može da ugrozi ruske energetske interese je i projekat katarsko-saudijskog bloka da se ogromne količine gasa po nižim cenama od ruskog plasiraju u Evropu. To bi značajno ekonomski, a i politički oslabilo pozicije Rusije, kako u Evropi, tako i u svetu. To je, naravno, projekat anglosaksonskih stratega i energetskog bloka kako bi na taj način suzbili uticaj Rusije u Evropi i svetu, zaradili ogroman novac i utvrdili svoj moć kontrolisanja tržišta i cena gasa.
Stoga Anglosaksonci forsiraju širenje uticaja sunitskog ekstremizma koji dolazi iz njima savezničkih arapskih kraljevina. U Siriji oni žele da unište umereni alavitski proiranski režim, finansiranjem antiiranskih sunitskih ekstremista i slanjem odreda terorista u građanski rat.
Stvari su se dodatno „zakomplikovale“ kada su pronađene ogromne količine gasa u Kataru, Siriji i u Mediteranu blizu Izraela. Katarskim gasom bi se u kratkom roku oslabila pozicija „Gazproma“ u Evropi. Osim toga, Sirija, Irak i Iran potpisali su Sporazum o izgradnji gasovoda koji bi bio „šiitski“ i konkurisao bi katarsko-saudijskom sunitskom bloku. Sirijski i iranski gas išao bi preko luke u kojoj je ruska vojna baza, pa bi to bilo na neki način i preko Rusije. Da uprostimo, Katar finansiranjem građanskog rata odrađuje posao i za sebe i za Ameriku, eliminiše konkurentski blok u kojem su i Iran i Rusija. Katar je, inače, nekoliko godina pregovarao s Moskvom oko formiranja „gasnog Opeka“, ali se to na kraju pokazalo kao „strateško zamajavanje“, a ubrzo se njihovo vođstvo razotkrilo kao veoma opasan rival ruskog naftno-gasnog sektora. Što je sasvim „prirodno“, jer su Katarci i druge „sunitske kraljevine“, što je svakom ko se iole bavi ovom tematikom poznato, zapravo ćerke-kompanije anglosaksonskog naftnog kartela, pa i da hoće gotovo je nemoguće da „promene stranu“.

POUKE ZA SRBIJU Pouke sirijskog slučaja za svaku zemlju, a naročito za Srbiju, brojne su. No, da ih navedemo nekoliko koje se nameću na prvi pogled. Ma koliko bili „kooperativni“ prema Zapadu, kao što je i Asad bio, kad-tad vam prođe „rok upotrebe“ i onda dolazite do teškog izbora – kapitulirati ili se boriti. Drugo što je, očigledno, važno jeste da država mora da bude stabilna, da ima solidnu vojsku i barem bazični autoritet vlasti kako bi se mogla odupreti pritiscima ili nekom gorem obliku agresije. Treće – neophodno je imati alternativne saveznike koji vam u teškom momentu mogu pomoći. Četvrto – svoj geopolitički položaj je potrebno ojačati i energetskim sporazumima i uvlačenjem većih sila koje imaju interes koji se dobrim delom podudara sa vašim.
Nažalost, Srbija do sada nije iz ovog i sličnih konflikta izvukla pametne zaključke, a ako neko i jeste oni nisu bili pretočeni u adekvatnu praksu. Naše vlade su u poslednjih desetak godina bile previše kooperativne prema Zapadu, a da pri tom nisu uradile ništa na jačanju sopstvene privrede i odbrane. Kad su bile podvrgnute pritiscima one su najčešće popuštale, jer nisu uspevale da formiraju nacionalni konsenzus oko onoga što je vitalni nacionalni interes. U jednom periodu je Vojislav Koštunica u određenoj meri uspevao u tome, ali je bio ignorisan i sabotiran od DS-a. U međuvremenu smo izgubili dobar deo privrednih i vojnih efektiva, a nad ostatkom smo izgubili kontrolu, pa je naša sposobnost da se odupremo pritiscima i uslovljavanjima sada realno manja no u prošlosti.
Izuzetak koji potvrđuje pravilo „serije autogolova“ jeste energetski sporazum sa Rusijom, u okviru kojeg je i izgradnja Južnog toka. Ovaj sporazum nije samo prilika da se dobiju krediti, pomoć i razvojne investicije kojima će država u dužem periodu posle „puštanja slavine“ ostvarivati zaradu, već je na neki način i interesno vezao Rusiju, ali i neke evropske zemlje poput Italije, za Srbiju. Pa i prošlonedeljna poseta predstavnika vlasti Moskvi, u okviru koje je potpisan čitav set ugovora i sporazuma oko finansijske podrške, kreditiranja i investicija u Srbiju, deo je tog interesnog vezivanja Moskve za Balkan. I to je šansa koju Srbija mora da iskoristi.

[/restrictedarea]