Рат у Сирији и поуке за Србију

Пише Бранко Радун

Неопходно је имати алтернативне савезнике који вам у тешком моменту могу помоћи, а свој геополитички положај је потребно ојачати и енергетским споразумима и увлачењем већих сила које имају интерес који се  добрим делом подудара са вашим

Сирији се води грађански рат у којем против режима ратује опозиција у којој су присутне хиљаде плаћеника из исламских земаља и припадника исламистичких покрета. Иза такве шаролике паравојне групације стоје моћни спонзори из муслиманског света, а на вишем нивоу игру води Америка. Сирија је у почетку требало да буде још једна „обојена револуција“ у оквиру англосаксонског пројекта „Арапско пролеће“, но ствари су се отеле контроли. Сирија је ипак озбиљнија земља од Либије, а Башар ел Асад се до сада показао као мање наиван од Моамера Гадафија који је веровао да ће „кооперативношћу“ према Западу сачувати власт, а изгубио је и главу. Као уосталом и још неки који су веровали у западни „азил“ који су им гарантовали амерички или европски политичари.

АСАДОВА ЗАЛЕЂИНА Осим што је Сирија, за арапске прилике, озбиљна земља са солидном војском превођеном лидером који има ауторитет у верски измешаном сиријском друштву, постоји и дубља позадина „тајне виталности“ сиријског режима и поред огромних финансијских, обавештајних, војних и медијских ресурса који су ангажовани на његовом рушењу. Чак ни једва прикривана паравојна интервенција „ниског интензитета“ западних и арапских држава није успела да сломи Асада. Реч је о томе да он има значајну залеђину, понајпре у Ирану са којим је Сирија одавно блиска. Поред Ирана ту је и изузетно активан геополитички играч Русија, која је временом преузела од Техерана улогу главног заштитника угроженог Дамаска.
Због чега су се Иран и Русија активно укључили у одбрану Сирије, кад тиме ризикују гнев Америке чији је пројекат уништење сиријског режима, па и Сирије каква је до сада постојала? За Иран је то јасно – ако падне Дамаск, они су следећи на реду. Тада би били скоро опкољени државама које су или у пакту с Америком, или под њеном окупацијом, а преко Сирије би се отворио важан пут агресивне стратегије Вашингтона према Техерану.

[restrictedarea] Русија има другачију рачуницу. Она није директно угрожена, али би се падом Сирије, и у перспективи Ирана, ослабила и позиција Русије на Кавказу. Осим тога би се за Русију изменила и слика глобалног тржишта нафте и гаса, наравно на њену штету. Један од негативних сценарија који може да угрози руске енергетске интересе је и пројекат катарско-саудијског блока да се огромне количине гаса по нижим ценама од руског пласирају у Европу. То би значајно економски, а и политички ослабило позиције Русије, како у Европи, тако и у свету. То је, наравно, пројекат англосаксонских стратега и енергетског блока како би на тај начин сузбили утицај Русије у Европи и свету, зарадили огроман новац и утврдили свој моћ контролисања тржишта и цена гаса.
Стога Англосаксонци форсирају ширење утицаја сунитског екстремизма који долази из њима савезничких арапских краљевина. У Сирији они желе да униште умерени алавитски проирански режим, финансирањем антииранских сунитских екстремиста и слањем одреда терориста у грађански рат.
Ствари су се додатно „закомпликовале“ када су пронађене огромне количине гаса у Катару, Сирији и у Медитерану близу Израела. Катарским гасом би се у кратком року ослабила позиција „Газпрома“ у Европи. Осим тога, Сирија, Ирак и Иран потписали су Споразум о изградњи гасовода који би био „шиитски“ и конкурисао би катарско-саудијском сунитском блоку. Сиријски и ирански гас ишао би преко луке у којој је руска војна база, па би то било на неки начин и преко Русије. Да упростимо, Катар финансирањем грађанског рата одрађује посао и за себе и за Америку, елиминише конкурентски блок у којем су и Иран и Русија. Катар је, иначе, неколико година преговарао с Москвом око формирања „гасног Опека“, али се то на крају показало као „стратешко замајавање“, а убрзо се њихово вођство разоткрило као веома опасан ривал руског нафтно-гасног сектора. Што је сасвим „природно“, јер су Катарци и друге „сунитске краљевине“, што је сваком ко се иоле бави овом тематиком познато, заправо ћерке-компаније англосаксонског нафтног картела, па и да хоће готово је немогуће да „промене страну“.

ПОУКЕ ЗА СРБИЈУ Поуке сиријског случаја за сваку земљу, а нарочито за Србију, бројне су. Но, да их наведемо неколико које се намећу на први поглед. Ма колико били „кооперативни“ према Западу, као што је и Асад био, кад-тад вам прође „рок употребе“ и онда долазите до тешког избора – капитулирати или се борити. Друго што је, очигледно, важно јесте да држава мора да буде стабилна, да има солидну војску и барем базични ауторитет власти како би се могла одупрети притисцима или неком горем облику агресије. Треће – неопходно је имати алтернативне савезнике који вам у тешком моменту могу помоћи. Четврто – свој геополитички положај је потребно ојачати и енергетским споразумима и увлачењем већих сила које имају интерес који се добрим делом подудара са вашим.
Нажалост, Србија до сада није из овог и сличних конфликта извукла паметне закључке, а ако неко и јесте они нису били преточени у адекватну праксу. Наше владе су у последњих десетак година биле превише кооперативне према Западу, а да при том нису урадиле ништа на јачању сопствене привреде и одбране. Кад су биле подвргнуте притисцима оне су најчешће попуштале, јер нису успевале да формирају национални консензус око онога што је витални национални интерес. У једном периоду је Војислав Коштуница у одређеној мери успевао у томе, али је био игнорисан и саботиран од ДС-а. У међувремену смо изгубили добар део привредних и војних ефектива, а над остатком смо изгубили контролу, па је наша способност да се одупремо притисцима и условљавањима сада реално мања но у прошлости.
Изузетак који потврђује правило „серије аутоголова“ јесте енергетски споразум са Русијом, у оквиру којег је и изградња Јужног тока. Овај споразум није само прилика да се добију кредити, помоћ и развојне инвестиције којима ће држава у дужем периоду после „пуштања славине“ остваривати зараду, већ је на неки начин и интересно везао Русију, али и неке европске земље попут Италије, за Србију. Па и прошлонедељна посета представника власти Москви, у оквиру које је потписан читав сет уговора и споразума око финансијске подршке, кредитирања и инвестиција у Србију, део је тог интересног везивања Москве за Балкан. И то је шанса коју Србија мора да искористи.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *