Sviće zora s umornog Kosova

Piše Miodrag Zarković

Kosovska Mitrovica je, kao ključna tačka otpora koji četiri opštine sa severa okupirane pokrajine pružaju šiptarskoj najezdi, vidljivo iscrpljena od bespoštedne borbe koja je uveliko zašla u drugu deceniju, ali ni tako iscrpljena nije spremna na predaju

Nožem je donedavno mogla da se seče svojstveno gradska živahnost Kosovske Mitrovice. Toliko je nesalomiva bila mešavina tradicionalno srpskog i moderno urbanog duha u ovom gradu, najneverovatnijem na Kugli zemaljskoj, da je bila vidljiva golim okom na bezmalo svakom koraku.
Poslednjih dana minule zime, međutim, Kosovska Mitrovica deluje iscrpljenije nego ikada u proteklih 14 godina, koliko je prošlo od kako je preuzela vodeću ulogu u ogorčenom otporu severnih opština pokrajine šiptarskoj najezdi sa juga. Izgleda da je preko graničnih prelaza, koje je ka Kosmetu postavila beogradska vlast početkom decembra prošle godine, ipak uspela da pređe apatija, ta prokletinja neodvojiva od evrofanatične tranzicije što je presamitila ovovekovnu Srbiju. Ranije, dok je preko linije razdvajanja Kosmeta od ostatka Srbije mogla nesmetano da prelazi silna roba – sve živcirajući namćore iz „Insajdera“ – apatija nikako nije uspevala da kroči na tlo okupirane pokrajine; mada uveliko ukorenjena u ostatku države, apatija je redovno bivala odbijena kada bi se zaputila ka Kosmetu; ovog marta, avaj, apatija je svoje nakazno lice iskezila i u Kosovskoj Mitrovici; čim je srpskoj robi postalo teže da prelazi na Kosmet, eto ti nje gde se, sa svim svojim rušiteljskim bezobzirom, stuštila na severnu obalu Ibra.
„Bogami je tako kako primećujete“, zabrinuto potvrđuje konobar u jednom od poznatijih mitrovačkih restorana. Konobari su, uz taksiste, uvek i svuda nepogrešivi pokazatelj opšteg raspoloženja, a naš sagovornik samo pojačava sumornu sumnju:
„Jeste, ljudi su postali baš apatični. Bezvoljni. Vidite da niko ništa ne gradi, niko ništa ne renovira. Niko ne obnavlja prozore i drugu stolariju, iako dolazi proleće. Ranijih godina bi početkom proleća obavezno procvetala ta aktivnost, ali sada je nema. I to govori koliko su ljudi u Mitrovici postali nezainteresovani. Strepe od toga šta im Beograd sprema. Ima i onih koji se lakomisleno nadaju da će ti briselski pregovori nešto zaista da pomognu, ali većina strepi, jer zna da se nema šta pregovarati sa neprijateljima koji jedva čekaju da te proteraju.“
U rečima ovog tridesetogodišnjeg meštanina nalaze se glavni razlozi današnjeg lica Kosovske Mitrovice, po kojem je umor zlokobno vidljiv. Kao da je Mitrovici, možda i više nego ostalim trima srpskim opštinama sa severa Kosova, dojadila samoća na koju ih prečesto osuđuje ostatak Srbije, a naročito zvanični Beograd.

[restrictedarea]

 

STOPAMA ASTERIKSA Upravo je umor Kosovske Mitrovice, glavne tačke deceniju i po dugih šiptarskih nasilnih nasrtaja na nepokoreni sever, bio jedna od tema dokumentarnog filma „Odavde nema nazad“, beogradskog studenta filmske režije Milana Smiljanića. Polučasovni film, premijerno prikazan u Zvečanu 18. marta, govori o mitrovačkoj svakodnevici, posmatranoj kroz oči pretežno mladih stanovnika ovog neverovatnog grada, koji poput legendarnog Asteriksovog sela prkosi svim zakonitostima Novog svetskog poretka i krvolocima raspoređenim oko njegovih oboda. Ta svakodnevica je preteško breme za pojedine dvadesetogodišnjake, kao što je mitrovačka devojka koja, šetajući svog psa obalom reke Ibar koja razdvaja Mitrovicu na srpski i šiptarski deo, u kameru priča o svemu za šta smatra da je uskraćena.
„Razumem ja to što ovde svi pričaju o barikadama, ali ja ponekada želim da sa nekim popričam o nekoj knjizi ili o nekom filmu“, setno poručuje mlada Srpkinja, upućujući vapaj koji je razorno iskren, i taman jednako toliko pogrešan.
Pogrešan je zato što su Mitrovčani, kao i ostalo stanovništvo Kosmeta, bogomdani sagovornici za najrazličitije teme, pa i za knjige ili filmove. To se može videti i u Smiljanićevom filmu, koji je jednim delom uspeo u pokušaju da prikaže često skrivenu stranu Kosovske Mitrovice – urbanost nalik onoj kakva se sreće u mnogo većim i bezbednijim gradovima. Sa svojom rokenrol i džez scenom, sa razgranatom mrežom klubova i diskotekama, sa sportskom kulturom (koju su najzlonamerniji beogradski novinari svojevremeno pokušavali da svedu samo na kladionice), Mitrovica zaista neuporedivo više podseća na velegrad, nego na gradić od dvadesetak hiljada duša. Štaviše, lakše je tamo povesti blagotvoran razgovor o bilo kojoj smislenoj temi, pa i o književnosti i kinematografiji, nego u srpskim gradovima iz ostatka države, u kojima je pljačkaška tranzicija ostavila iza sebe pravu pustoš, ne samo materijalnu, već mnogo više duhovnu.
Mlada Srpkinja iz filma, međutim, u sudbini koju deli sa svojim sugrađanima ne vidi mnogo toga utešnog ili poletnog. I naravno da ima pravo na takav doživljaj, ma koliko on izgledao pogrešno nekome sa strane, nekome ko zavidi što je one četiri srpske opštine sa severa Kosmeta zaobišla evrofanatična oluja što Srbijom besni već više od 12 godina. Mlada Srpkinja je više od pola svog života provela pod uzbunama, zbog čega kaže da se uvek strese kada čuje sirenu; ko će njoj da određuje šta je pravi, a šta pogrešan doživljaj tog civilizacijskog kovitlaca koji se obrušava na nju od kada ona zna za sebe?! Ko će nju i njene vršnjake, takođe prisutne u Smiljanićevom dokumentarcu, da ubedi da sva žrtva, koju su prinuđeni da prinose samim tim što su i dalje živi, ima i uzrok, i cilj, pa i smisao?!
Ko će severu Kosova i Metohije da objasni da je time što ga se ostatak Srbije maltene odrekao, mnogo više izgubio ostatak Srbije, nego dotične četiri opštine?!

TRGOVAČKA KAPITULACIJA Ogleda se to odricanje u mnogim aspektima. Na primer, u tome što u Kosovskoj Mitrovici nigde nema nijedne prodavnice nekog od srpskih ili donedavno srpskih, trgovinskih lanaca, poput drugde sveprisutnog „Maksija“. Dvadesetak hiljada ljudi, živahan univerzitetski centar, popriličan broj stranaca koji tamo žive, rade i troše svoje devizne plate – sve su to aduti koji bi trebalo da, po logici stvari, u Kosovsku Mitrovicu privuku barem nekoga od prodajnih giganata o koje se ljudi bukvalno sapliću u ostatku Srbije.
Logika je, međutim, jedno, Kosovo i Metohija su nešto drugo, a hrvatska „Idea“ opet sasvim treće. „Idea“ ima jednu svoju prodavnicu u Mitrovici. I to je jedini trgovinski lanac za robu najšire potrošnje, prisutan u ostatku Srbije, koji posluje i u četiri srpske opštine na severu Kosmeta. Ostalih nema ni od korova. Za proteklih 14 godina, srpskim tajkunima izgleda nije ni palo na pamet da prošire svoju delatnost i na Kosmet, iako su se svojevremeno, barem pre nego što su svoje trgovinske lance prodali strancima, borili za svako i najmanje parčence ovdašnjeg tržišta. Čak ih ni zajemčena zarada, koja bi ih neminovno tamo čekala kao što čeka svakog donosioca ma kakve robe iz ostatka Srbije, nije namamila na sever Kosmeta.
Složićemo se verovatno da srpski tajkuni nisu baš najhrabrija podvrsta homo sapiensa, ali ni mnogo puta dokazani kukavičluk nije dovoljan kao objašnjenje njihovog upadljivog odsustva iz Kosovske Mitrovice, Zubinog Potoka, Zvečana i Leposavića. Uzroci tog odsustva verovatno nadilaze srpske tajkune i njihove političke prijatelje, tj. zaštitnike, raspoređene po najvećim ovdašnjim „evroreformskim“ strankama. Sva je prilika da izbegavanje severnog Kosmeta ima dublje korene, one koje deli sa zvaničnim Beogradom.
Od kako je posle petooktobarskog prevrata izvršnu vlast zajahala tušta i tma nedostojnih nametljivaca, zvanični Beograd češće je bio naklonjen državama što otkidaju Kosmet od Srbije, nego samom Kosmetu i Srbiji. Zato u Kosovskoj Mitrovici posluje hrvatska „Idea“, a nema nijednog srpskog prodajnog lanca. Zato vremenske prognoze po srpskim televizijama tvrdoglavo i jalovo drže samo Prištinu među gradovima na Kosovu i Metohiji čije klimatske prilike najavljuju, umesto da u iste prognoze dodaju barem i Kosovsku Mitrovicu, koja je takav status poodavno zaslužila. I zato je sever Kosmeta poslednjeg dana kalendarske zime doneo odluku da potpuno preuzme sudbinu u sopstvene ruke, ukoliko zvanični Beograd nastavi da vuče protivustavne i protivdržavne poteze.

DAR SA NEBA Taj 19. mart, dan na koji su se odbornici Zajednice četiri srpske opštine okupili u severnom delu Kosovske Mitrovice, počeo je tmurno, hladno i kišovito, sa temperaturom ispod nule. Dok je trajala rasprava, međutim, godišnje doba okrenulo se naopačke, pa su odbornici na pauzu izašli po vedrom nebu i osunčanom vremenu, po pravoj prolećnoj temperaturi. Kao da je nebo rešilo da nagradi te ljude za hrabru, istorijsku odluku koju su najavili da će doneti.
Kao da se na Kosmetu pa donose drugačije odluke!
Rasprava i nije bila rasprava u pravom smislu te reči, jer se niko od odbornika iz vladajućih stranaka – SNS i SPS – nije ni javljao za reč, iako su govornici iz DSS-a, SRS-a, pa i DS-a, uputili pravu kanonadu oštrih, ali potkovanih osuda na račun zvaničnog Beograda. Možda i najzanimljivije bilo je izlaganje Dragiše Đokovića, nekadašnjeg republičkog poslanika DS-a, koji je naprednjake podsetio da je on lično ranijih godina bio spreman da se suprotstavi volji svoje stranačke centrale, pa da je čak i oštro kritikovao rad Borka Stefanovića – o kojem ni danas nema lepu reč da kaže – a da kod njih uporno izostaje takvo držanje prema njihovim stranačkim šefovima. Uopšteno govoreći, kritike upućene ne samo srpskoj Vladi, već i Krstimiru Pantiću kao istaknutom učesniku „pregovaračkog“ procesa u Briselu, ređale su se kao na traci, ali je petnaestak odbornika vladajućih stranaka (od 97 prisutnih) ćuteći prelazilo preko svega rečenog.
Moguće da je toj tišini doprinelo odsustvo samog Pantića, koji je prethodnih sedmica iz temelja potresao političku pozornicu Kosovske Mitrovice. Ne u poželjnom smislu: manevrima neprikladnim opasnosti koja se nadvija nad sever Kosmeta, Pantić i lokalni SNS uspeli su da izbace DSS iz lokalne vlasti, iako je tamošnji ogranak DSS-a pokrenuo inicijativu da se stvori koncentraciona vlada, koja bi okupila sve stranke, a na čijem bi čelu bio Siniša Lazić kao nestranačka ličnost.
„Mislim da je to bila dobra ideja i da bi koristila celoj Mitrovici i celom severu Kosova, pogotovo zbog toga što je i SNS bio u prvi mah pristao na takav dogovor“, kaže za „Pečat“ Lazić. „Iz meni nepoznatog razloga, Pantićevi poslanici su naprasno promenili stav i izglasali svog čoveka za predsednika opštine, formirajući lokalnu vlast sa SPS-om i poslaničkom grupom Olivera Ivanovića.“
Takav rasplet stvorio je prilično napetu političku atmosferu na severnom Kosmetu, ali su tamošnji Srbi, pa i pomenuti odbornici SNS-a i SPS-a na dotičnoj sednici zajednice opština, ponovo pokazali mudru odgovornost, primerenu teškom istorijskom trenutku. Na kraju sednice, kada je sunce uveliko okupalo izmučenu Srbiju, jednoglasno su usvojeni zaključci koji su, dan pre poslednje runde pregovora u Briselu, srpskoj Vladi poslali nikada jači signal na šta je sve severno Kosovo spremno ne bi li ostalo u ustavnopravnom okviru Srbije.
„Jedno je politička rasprava, a sasvim drugo konkretna odluka“, pojašnjava jedan od odbornika pomalo iznenađujuće glasanje njegovih kolega iz SNS-a i SPS-a. „Ipak su oni pre svega Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji, i koji znaju šta se mora, a šta ne sme raditi, kako bi naš narod opstao na ovim prostorima. Zato su i glasali kako su glasali, istovetno kao i mi ostali.“

PRIZOR ZA NEZABORAV Zaključci su, u trenutku dok ovo čitate, postali opštepoznati. Ovde ćemo samo podsetiti na najvažniji od tih zaključaka, koji kazuje da će, ukoliko se bude nastavilo sa kršenjem Ustava Srbije, četiri srpske opštine sa severa Kosmeta osnovati Skupštinu Severnog Kosmeta, koju će prepoznati kao najviši predstavnički i zakonodavni organ.
Smelost ovog poteza je zadivljujuća: suočeni sa višemesečnim, krajnje poražavajućim držanjem zvaničnog Beograda, t.j. vladajuće koalicije čijem su se formiranju letos obradovali više nego iko drugi, odlučili su da ni takvoj okolnosti ne dopuste da ih slomi i primora na kapitulaciju. U trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“, po obaveštenim krugovima u srpskoj prestonici pronela se nezvanična vest da je u Briselu, na pregovorima koji su se odigrali svega dan pošto je zajednica četiri opštine usvojila svoje zaključke, došlo do zastoja i razmimoilaženja u „pregovorima“ Beograda i Prištine. Usput se pronosila i ocena da su takvom raspletu, nadasve povoljnom ukoliko je istinit, presudno doprineli verovatno baš zaključci zajednice četiri opštine.
Bez obzira na to da li će se nezvanične informacije iz Brisela pokazati kao tačne ili ne, kao i na to da li će se ispostaviti da je glasanje u Kosovskoj Mitrovici doprinelo zaokretu u politici zvaničnog Beograda, neophodno je imati na umu sliku umornog grada na desnoj obali Ibra. Taj grad nije izgubio svu svoju snagu, niti želju za slobodom, kao što je publika pokazala na već pomenutoj premijeri dokumentarnog filma „Odavde nema nazad“ u Zvečanu. U prvoj sceni filma, naime, jedan od lekara iz mitrovačke Hitne pomoći peva prelepu narodnu pesmu „Sa Kosova zora sviće“; gledalište u prepunoj sali je, potpuno spontano, skoro istog časa reagovalo tako što je na sav glas zapevalo istu pesmu; uprkos mraku u dvorani Kulturnog centra, bio je to prizor za nezaborav, daleko potresniji i poletniji od, poređenja radi, nedavnog hit snimka sa „Ju tjuba“, na kojem se vidi spektakl koji su navijači istanbulskog košarkaškog kluba „Efes“ priredili svojim sportskim junacima na koncertu klasične muzike. „Ju tjub“, koji se milionima pregleda poklonio turskim navijačima, naprosto bi eksplodirao kada bi neko na ovaj server okačio snimak iz Kulturnog centra Zvečana, sa premijere dokumentarca Milana Smiljanića. Bio je to prizor koji se ne zaboravlja do kraja života.
Da, Kosovska Mitrovica je i dalje postojana na braniku srpstva. Kao i ostale tri opštine sa severa Kosmeta. Ali je sever i umoran. I više ne bi smeo da u svojoj borbi bude usamljen.

[/restrictedarea]