Свиће зора с уморног Косова

Пише Миодраг Зарковић

Косовска Митровица је, као кључна тачка отпора који четири општине са севера окупиране покрајине пружају шиптарској најезди, видљиво исцрпљена од беспоштедне борбе која је увелико зашла у другу деценију, али ни тако исцрпљена није спремна на предају

Ножем је донедавно могла да се сече својствено градска живахност Косовске Митровице. Толико је несаломива била мешавина традиционално српског и модерно урбаног духа у овом граду, најневероватнијем на Кугли земаљској, да је била видљива голим оком на безмало сваком кораку.
Последњих дана минуле зиме, међутим, Косовска Митровица делује исцрпљеније него икада у протеклих 14 година, колико је прошло од како је преузела водећу улогу у огорченом отпору северних општина покрајине шиптарској најезди са југа. Изгледа да је преко граничних прелаза, које је ка Космету поставила београдска власт почетком децембра прошле године, ипак успела да пређе апатија, та проклетиња неодвојива од еврофанатичне транзиције што је пресамитила ововековну Србију. Раније, док је преко линије раздвајања Космета од остатка Србије могла несметано да прелази силна роба – све живцирајући намћоре из „Инсајдера“ – апатија никако није успевала да крочи на тло окупиране покрајине; мада увелико укорењена у остатку државе, апатија је редовно бивала одбијена када би се запутила ка Космету; овог марта, авај, апатија је своје наказно лице искезила и у Косовској Митровици; чим је српској роби постало теже да прелази на Космет, ето ти ње где се, са свим својим рушитељским безобзиром, стуштила на северну обалу Ибра.
„Богами је тако како примећујете“, забринуто потврђује конобар у једном од познатијих митровачких ресторана. Конобари су, уз таксисте, увек и свуда непогрешиви показатељ општег расположења, а наш саговорник само појачава суморну сумњу:
„Јесте, људи су постали баш апатични. Безвољни. Видите да нико ништа не гради, нико ништа не реновира. Нико не обнавља прозоре и другу столарију, иако долази пролеће. Ранијих година би почетком пролећа обавезно процветала та активност, али сада је нема. И то говори колико су људи у Митровици постали незаинтересовани. Стрепе од тога шта им Београд спрема. Има и оних који се лакомислено надају да ће ти бриселски преговори нешто заиста да помогну, али већина стрепи, јер зна да се нема шта преговарати са непријатељима који једва чекају да те протерају.“
У речима овог тридесетогодишњег мештанина налазе се главни разлози данашњег лица Косовске Митровице, по којем је умор злокобно видљив. Као да је Митровици, можда и више него осталим трима српским општинама са севера Косова, дојадила самоћа на коју их пречесто осуђује остатак Србије, а нарочито званични Београд.

[restrictedarea]

 

СТОПАМА АСТЕРИКСА Управо је умор Косовске Митровице, главне тачке деценију и по дугих шиптарских насилних насртаја на непокорени север, био једна од тема документарног филма „Одавде нема назад“, београдског студента филмске режије Милана Смиљанића. Получасовни филм, премијерно приказан у Звечану 18. марта, говори о митровачкој свакодневици, посматраној кроз очи претежно младих становника овог невероватног града, који попут легендарног Астериксовог села пркоси свим законитостима Новог светског поретка и крволоцима распоређеним око његових обода. Та свакодневица је претешко бреме за поједине двадесетогодишњаке, као што је митровачка девојка која, шетајући свог пса обалом реке Ибар која раздваја Митровицу на српски и шиптарски део, у камеру прича о свему за шта сматра да је ускраћена.
„Разумем ја то што овде сви причају о барикадама, али ја понекада желим да са неким попричам о некој књизи или о неком филму“, сетно поручује млада Српкиња, упућујући вапај који је разорно искрен, и таман једнако толико погрешан.
Погрешан је зато што су Митровчани, као и остало становништво Космета, богомдани саговорници за најразличитије теме, па и за књиге или филмове. То се може видети и у Смиљанићевом филму, који је једним делом успео у покушају да прикаже често скривену страну Косовске Митровице – урбаност налик оној каква се среће у много већим и безбеднијим градовима. Са својом рокенрол и џез сценом, са разгранатом мрежом клубова и дискотекама, са спортском културом (коју су најзлонамернији београдски новинари својевремено покушавали да сведу само на кладионице), Митровица заиста неупоредиво више подсећа на велеград, него на градић од двадесетак хиљада душа. Штавише, лакше је тамо повести благотворан разговор о било којој смисленој теми, па и о књижевности и кинематографији, него у српским градовима из остатка државе, у којима је пљачкашка транзиција оставила иза себе праву пустош, не само материјалну, већ много више духовну.
Млада Српкиња из филма, међутим, у судбини коју дели са својим суграђанима не види много тога утешног или полетног. И наравно да има право на такав доживљај, ма колико он изгледао погрешно некоме са стране, некоме ко завиди што је оне четири српске општине са севера Космета заобишла еврофанатична олуја што Србијом бесни већ више од 12 година. Млада Српкиња је више од пола свог живота провела под узбунама, због чега каже да се увек стресе када чује сирену; ко ће њој да одређује шта је прави, а шта погрешан доживљај тог цивилизацијског ковитлаца који се обрушава на њу од када она зна за себе?! Ко ће њу и њене вршњаке, такође присутне у Смиљанићевом документарцу, да убеди да сва жртва, коју су принуђени да приносе самим тим што су и даље живи, има и узрок, и циљ, па и смисао?!
Ко ће северу Косова и Метохије да објасни да је тиме што га се остатак Србије малтене одрекао, много више изгубио остатак Србије, него дотичне четири општине?!

ТРГОВАЧКА КАПИТУЛАЦИЈА Огледа се то одрицање у многим аспектима. На пример, у томе што у Косовској Митровици нигде нема ниједне продавнице неког од српских или донедавно српских, трговинских ланаца, попут другде свеприсутног „Максија“. Двадесетак хиљада људи, живахан универзитетски центар, поприличан број странаца који тамо живе, раде и троше своје девизне плате – све су то адути који би требало да, по логици ствари, у Косовску Митровицу привуку барем некога од продајних гиганата о које се људи буквално саплићу у остатку Србије.
Логика је, међутим, једно, Косово и Метохија су нешто друго, а хрватска „Идеа“ опет сасвим треће. „Идеа“ има једну своју продавницу у Митровици. И то је једини трговински ланац за робу најшире потрошње, присутан у остатку Србије, који послује и у четири српске општине на северу Космета. Осталих нема ни од корова. За протеклих 14 година, српским тајкунима изгледа није ни пало на памет да прошире своју делатност и на Космет, иако су се својевремено, барем пре него што су своје трговинске ланце продали странцима, борили за свако и најмање парченце овдашњег тржишта. Чак их ни зајемчена зарада, која би их неминовно тамо чекала као што чека сваког доносиоца ма какве робе из остатка Србије, није намамила на север Космета.
Сложићемо се вероватно да српски тајкуни нису баш најхрабрија подврста хомо сапиенса, али ни много пута доказани кукавичлук није довољан као објашњење њиховог упадљивог одсуства из Косовске Митровице, Зубиног Потока, Звечана и Лепосавића. Узроци тог одсуства вероватно надилазе српске тајкуне и њихове политичке пријатеље, тј. заштитнике, распоређене по највећим овдашњим „еврореформским“ странкама. Сва је прилика да избегавање северног Космета има дубље корене, оне које дели са званичним Београдом.
Од како је после петооктобарског преврата извршну власт зајахала тушта и тма недостојних наметљиваца, званични Београд чешће је био наклоњен државама што откидају Космет од Србије, него самом Космету и Србији. Зато у Косовској Митровици послује хрватска „Идеа“, а нема ниједног српског продајног ланца. Зато временске прогнозе по српским телевизијама тврдоглаво и јалово држе само Приштину међу градовима на Косову и Метохији чије климатске прилике најављују, уместо да у исте прогнозе додају барем и Косовску Митровицу, која је такав статус поодавно заслужила. И зато је север Космета последњег дана календарске зиме донео одлуку да потпуно преузме судбину у сопствене руке, уколико званични Београд настави да вуче противуставне и противдржавне потезе.

ДАР СА НЕБА Тај 19. март, дан на који су се одборници Заједнице четири српске општине окупили у северном делу Косовске Митровице, почео је тмурно, хладно и кишовито, са температуром испод нуле. Док је трајала расправа, међутим, годишње доба окренуло се наопачке, па су одборници на паузу изашли по ведром небу и осунчаном времену, по правој пролећној температури. Као да је небо решило да награди те људе за храбру, историјску одлуку коју су најавили да ће донети.
Као да се на Космету па доносе другачије одлуке!
Расправа и није била расправа у правом смислу те речи, јер се нико од одборника из владајућих странака – СНС и СПС – није ни јављао за реч, иако су говорници из ДСС-а, СРС-а, па и ДС-а, упутили праву канонаду оштрих, али поткованих осуда на рачун званичног Београда. Можда и најзанимљивије било је излагање Драгише Ђоковића, некадашњег републичког посланика ДС-а, који је напредњаке подсетио да је он лично ранијих година био спреман да се супротстави вољи своје страначке централе, па да је чак и оштро критиковао рад Борка Стефановића – о којем ни данас нема лепу реч да каже – а да код њих упорно изостаје такво држање према њиховим страначким шефовима. Уопштено говорећи, критике упућене не само српској Влади, већ и Крстимиру Пантићу као истакнутом учеснику „преговарачког“ процеса у Бриселу, ређале су се као на траци, али је петнаестак одборника владајућих странака (од 97 присутних) ћутећи прелазило преко свега реченог.
Могуће да је тој тишини допринело одсуство самог Пантића, који је претходних седмица из темеља потресао политичку позорницу Косовске Митровице. Не у пожељном смислу: маневрима неприкладним опасности која се надвија над север Космета, Пантић и локални СНС успели су да избаце ДСС из локалне власти, иако је тамошњи огранак ДСС-а покренуо иницијативу да се створи концентрациона влада, која би окупила све странке, а на чијем би челу био Синиша Лазић као нестраначка личност.
„Мислим да је то била добра идеја и да би користила целој Митровици и целом северу Косова, поготово због тога што је и СНС био у први мах пристао на такав договор“, каже за „Печат“ Лазић. „Из мени непознатог разлога, Пантићеви посланици су напрасно променили став и изгласали свог човека за председника општине, формирајући локалну власт са СПС-ом и посланичком групом Оливера Ивановића.“
Такав расплет створио је прилично напету политичку атмосферу на северном Космету, али су тамошњи Срби, па и поменути одборници СНС-а и СПС-а на дотичној седници заједнице општина, поново показали мудру одговорност, примерену тешком историјском тренутку. На крају седнице, када је сунце увелико окупало измучену Србију, једногласно су усвојени закључци који су, дан пре последње рунде преговора у Бриселу, српској Влади послали никада јачи сигнал на шта је све северно Косово спремно не би ли остало у уставноправном оквиру Србије.
„Једно је политичка расправа, а сасвим друго конкретна одлука“, појашњава један од одборника помало изненађујуће гласање његових колега из СНС-а и СПС-а. „Ипак су они пре свега Срби који живе на Косову и Метохији, и који знају шта се мора, а шта не сме радити, како би наш народ опстао на овим просторима. Зато су и гласали како су гласали, истоветно као и ми остали.“

ПРИЗОР ЗА НЕЗАБОРАВ Закључци су, у тренутку док ово читате, постали општепознати. Овде ћемо само подсетити на најважнији од тих закључака, који казује да ће, уколико се буде наставило са кршењем Устава Србије, четири српске општине са севера Космета основати Скупштину Северног Космета, коју ће препознати као највиши представнички и законодавни орган.
Смелост овог потеза је задивљујућа: суочени са вишемесечним, крајње поражавајућим држањем званичног Београда, т.ј. владајуће коалиције чијем су се формирању летос обрадовали више него ико други, одлучили су да ни таквој околности не допусте да их сломи и примора на капитулацију. У тренутку закључења овог броја „Печата“, по обавештеним круговима у српској престоници пронела се незванична вест да је у Бриселу, на преговорима који су се одиграли свега дан пошто је заједница четири општине усвојила своје закључке, дошло до застоја и размимоилажења у „преговорима“ Београда и Приштине. Успут се проносила и оцена да су таквом расплету, надасве повољном уколико је истинит, пресудно допринели вероватно баш закључци заједнице четири општине.
Без обзира на то да ли ће се незваничне информације из Брисела показати као тачне или не, као и на то да ли ће се испоставити да је гласање у Косовској Митровици допринело заокрету у политици званичног Београда, неопходно је имати на уму слику уморног града на десној обали Ибра. Тај град није изгубио сву своју снагу, нити жељу за слободом, као што је публика показала на већ поменутој премијери документарног филма „Одавде нема назад“ у Звечану. У првој сцени филма, наиме, један од лекара из митровачке Хитне помоћи пева прелепу народну песму „Са Косова зора свиће“; гледалиште у препуној сали је, потпуно спонтано, скоро истог часа реаговало тако што је на сав глас запевало исту песму; упркос мраку у дворани Културног центра, био је то призор за незаборав, далеко потреснији и полетнији од, поређења ради, недавног хит снимка са „Ју тјуба“, на којем се види спектакл који су навијачи истанбулског кошаркашког клуба „Ефес“ приредили својим спортским јунацима на концерту класичне музике. „Ју тјуб“, који се милионима прегледа поклонио турским навијачима, напросто би експлодирао када би неко на овај сервер окачио снимак из Културног центра Звечана, са премијере документарца Милана Смиљанића. Био је то призор који се не заборавља до краја живота.
Да, Косовска Митровица је и даље постојана на бранику српства. Као и остале три општине са севера Космета. Али је север и уморан. И више не би смео да у својој борби буде усамљен.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Izdaji se mora stati na kraj, ovako ili onako, ili ćemo kao narod nestati sa lica zemlje, a Srbija biti izbrisana sa geografske karte sveta.Danas Kosovo,stra Vojvodina,pa….

  2. Никако не подлећи малодушности! Никако!
    У се и у своје кљусе, нико томе не може ништа, победа је увек могућа, на дужи рок, увек. Ко подлегне, сам је крив.

    Мудро, истрајно, стрпљиво, па ваљда смо нешто назучили!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *