Sedma runda

Piše Nikola Vrzić

Konačno dobra vest iz Brisela: Srbija je sedmu rundu dijaloga sa Prištinom, uprkos svim pritiscima, preživela na nogama. Hoćemo li tako, na nogama, izdržati i do 2. aprila ili će se naši pregovarači ipak baciti na kolena, pa će čitava Srbija zbog toga morati da ustaje?

Ketrin Ešton, komesarka EU diplomatije, očekivala je da će za svoj 57. rođendan, ove srede 20. marta, na poklon dobiti potpisan sporazum Ivice Dačića, premijera Srbije, i Hašima Tačija, „premijera“ „Kosova“. Želja joj se, na naše veliko olakšanje, nije ostvarila. Olakšanje je, međutim, privremeno; sledeći susret, „završni sastanak“, zakazala je za 2. april, a vreme do 2. aprila je, reče, vreme za konsultacije. A zapravo vreme za dodatne pritiske na Srbiju, da pristane na ono na šta pristati ne sme.

VREME PRIZNANJA Šta će se to naći na briselskom pregovaračkom stolu, u danima koji su ovoj sredi prethodili postalo je poprilično izvesno. Pre svega, gašenje države Srbije na Kosovu i Metohiji, u skladu sa Ahtisarijevim planom za nezavisnost Kosova i ustavom nezavisnog Kosova, a možda i ponešto pride; obećanje Srbije da neće sprečavati ulazak Kosova u međunarodne organizacije, uključujući i Ujedinjene nacije (ili će Kosovo u UN na dnevni red ipak doći malo kasnije? Hajnc Vilhelm, nemački ambasador u Beogradu: „Zeleno svetlo Srbije za članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama neće se tražiti pre odluke o datumu, odnosno otvaranju pregovora. Ali, stolica za Kosovo na Ist Riveru će postati tema pre nego što Srbija postane članica EU“), neka vrsta deklaracije kojom će se Srbija i Kosovo obavezati da će sklopiti formalni sporazum o dobrosusedskim odnosima… a sve na putu ka konačnom, formalnom priznanju nezavisnosti Kosova, o kojem je pre neki dan govorio Rupret Polenc, predsednik Odbora za spoljnu politiku nemačkog Bundestaga: „U određenom trenutku, tokom pregovora o pristupanju neće moći da se zaobiđe da Srbija nezavisnost Kosova prihvati i prizna, i to bitno pre pristupanja Evropskoj uniji.“
No, što god tačno stajalo u papiru koji je Ketrin Ešton, prva baronesa EU diplomatije, imala da tresne na sto pred Ivicu Dačića, da Dačić na taj papir pristane, izvesno je da su pritisci da na to pristane bili ogromni, snažni kao nikada do sada, uz jednako snažno uverenje da će Srbija zaista i pristati.
Pritisci, i pripreme za ovu sredu, počeli su da se ubrzavaju prošle nedelje, razgovorima koje je Ketrin Ešton imala sa Tomislavom Nikolićem, Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem, i dan kasnije sa Hašimom Tačijem. S tim što je Tačija samo imala da ubedi da možda malo kreativnije primeni ustav nezavisnog Kosova na preostale kosmetske Srbe, a srpske zvaničnike da čitav deo svoje zemlje i svog naroda, nasuprot sopstvenom Ustavu, međunarodnom i istorijskom pravu, podrede tom, Ahtisarijevom i Tačijevom ustavu protivprirodnog, nezavisnog Kosova.
A kako je obznanila krajem prošle nedelje, prilikom Briselskog foruma „istaknutih političkih ličnosti“ Evrope i SAD-a (bio je tu, doduše, i Boris Tadić), o podršci ovakvom rešenju kosovskog pitanja razgovarala je i sa opozicionim liderima u Beogradu i Prištini. I navela je, prvi put javno, da je dogovor Beograda i Prištine – u skladu sa ovakvim rešenjem – moguć.
Tek, posle ove obznane Eštonove – da je podršku zatražila i od opozicije – postadoše jasnije reakcije Dragana Đilasa, predsednika DS-a, i njegovog doskorašnjeg partijskog druga Dušana Petrovića. Jer, ti ljuti (ali zaista) protivnici ujediniše se odnekud – a sad je jasno i otkud – u podršci onakvom, ahtisarijevskom rešenju kosovskog pitanja. Legitimisaše se pri tom, pred srpskom javnošću, kao izdajnici spremni da se po evroatlantskom nalogu odreknu srpskog Kosova i Metohije, ali su se legitimisali i pred Briselom i Vašingtonom kao njihovi verni saučesnici, to jest kolaboracionisti, samo ako bi im Brisel i Vašington pomogli da ponovo dođu na vlast… Uostalom, Dragan Đilas: „DS će podržati ovu vladu na temi Kosova, iako će ih mnogi zbog ovoga što potpisuju tretirati kao izdajnike. Mi vladu nikada nećemo rušiti na temi Kosova. DS je svesna da postoji opasnost da se jedan deo ljudi iseli sa KiM zbog ovoga, svesna je činjenice da je pitanje kako će biti prihvaćeno od strane Srba na severu to da su te institucije kosovske i da nemaju nikakvu vezu sa Srbijom, da su moguće verovatno i neke demonstracije (…) I zato, sigurno nije vreme za stranačke kampanje i izbore. Mi izbore želimo, ali ih nikako ne želimo u narednih nekoliko meseci dok se ta priča ne završi. Tražimo da izbori u Srbiji ne budu u sledećih nekoliko meseci, jer će biti veoma bolan proces implementacije ovog sporazuma.“ A Dušan Petrović, u svom iznenadnom saglasju sa Đilasom koji tek što ga je izbacio iz DS-a, izjavljuje da „bi opozicija trebalo da nađe mudrosti i staloženosti, i da ne odmaže dok država vodi dijalog s Prištinom. Ovo je jedan istorijski trenutak i mislim da bi bilo jako loše da taj posao sada ne završimo.“
Uz ovaj unutrašnji pritisak na aktuelnu vlast, u vidu podrške da izdaju zemlju i narod, u Beograd ove nedelje stiže i spoljni. Stiže nam Štefan File, EU komesar za proširenje, da nas i on ohrabri pred nadolazeću, sedmu rundu dijaloga. Manje je bitno šta je tom prilikom javno poručio – a poručio je da nas podržava u normalizaciji odnosa s Prištinom, šta bi drugo – a važnije je što je sama njegova poseta pokazala da se EU sprema da pređe na sledeću fazu svoje srpske/kosovske politike; nezvanično se, naime, već neko vreme najavljuje da će, čim Beograd i Priština, potpisanim sporazumom koji će značiti faktičko uzajamno priznanje, pregovore s Prištinom i Beogradom, u ime EU, od Ketrin Ešton preuzeti Štefan File u svojoj ulozi komesara za proširenje.

NEMAČKI UZVIK  Za Fileom su u Beograd stigli i nemački parlamentarci iz vladajućeg CDU/CSU, predvođeni Andreasom Šokenhofom. Pred sedmu rundu briselskih pregovora dobili smo (ponovo) njegovih sedam uslova, istovarenih na Srbiju prošlog septembra. Šokenhof ovog puta navodi da se „na početku mandata nove Vlade mnogo toga promenilo nabolje“, da su „stekli utisak da možemo da se oslonimo na ono što najavljuje Vlada Srbije. U prošlosti nije uvek bilo tako“, usput hvali „istorijski značaj“ sastanka „predsednika Nikolića i gospođe Jahjaga“ i, naročito, „poslednje mišljenje premijera Dačića objavljeno u časopisu ‚NIN‘ (7.3.2013)“, ono u kojem je napisao da je laž da je Kosovo srpsko. Od sedam tačaka koje nam traže da bi nam dali datum za početak pregovora o učlanjenju u EU, navode Šokenhof i njegove kolege, nismo ispunili šest i frtalj, a posebnu je pažnju, naravno, privukla tačka 7; ona koja traži da Srbija izrazi „jasno vidljivu volju za pravno-obavezujućom normalizacijom odnosa sa Kosovom“, „na primer u obliku Sporazuma o dobrosusedskim odnosima“. Čitav tekst ultimativnih zahteva Srbiji ispisan je mirno, ali se povodom ove, 7 tačke, ispisuje masnim slovima, sa znakom uzvika na kraju, jedinim u čitavom tekstu: „Ispunjenje očekivanja navedenog u tački 7 je nezaobilazni preduslov za saglasnost CDU/CSU frakcije u Bundestagu za početak pregovora o pridruživanju!“ A tu vidljivu volju trebalo bi da pokažemo tako što ćemo sedmu rundu pregovora napustiti na kolenima: „‚Vidljiva volja‘ mogla bi biti pokazana tako što bi se dva predsednika i dvojica premijera izjasnili u pisanoj formi ili usmeno pred kamerama da obe vlade žele za vreme pregovora o pridruživanju Srbije da na pravno obavezujući način regulišu goreopisanu normalizaciju odnosa.“
Istovremeno, u Rimu, SAD napuštaju dosadašnju poziciju tihe i snažne podrške dijalogu i potežu tešku artiljeriju; Džozef – koga ovde neki odmila, iz nepoznatog razloga, zovu Džo – Bajden, potpredsednik SAD-a, sastaje se, na sopstveni zahtev, sa Tomislavom Nikolićem i Hašimom Tačijem, ponaosob. Usput, Bajden primorava Nikolića da se, pred (skrivenom) kamerom, rukuje sa Hašimom Tačijem. Nikolić, posle sastanka s Bajdenom, govori da Amerikanci nisu dobro informisani o srpskoj politici o Kosovu, što poznati vašingtonski insajder Danijel Server komentariše ovako: „To samo znači da je Bajden rekao nešto što se Nikoliću nije svidelo. Bilo bi iznenađujuće da je drugačije: Bajden poznaje Balkan bolje nego ma koji drugi vodeći američki političar. On snažno podržava nezavisnost Kosova i ujedinjenu Bosnu i Hercegovinu.“ Pa navodi i da se Bajden zalagao za mekši pristup Srbiji u vreme Borisa Tadića, kako ga ne bi oslabio pred nacionalistima, a da sada, kada je Nikolić na vlasti, „zaista nema razloga da bude tretiran s tako malim pritiskom. Ni Evropljani, ni Amerikanci nisu skloni tome. Nemci posebno snažno insistiraju na raspuštanju srpskih paralelnih struktura na severu Kosova (…) Ima nade u Vašingtonu da će se Nikolić takođe pokazati savitljivijim u vezi sa pitanjem Bosne. Amerikanci verovatno shvataju da će povodom Bosne ovih dana više izvući iz Nikolića čvrstim stavom, nego neuspelim mekim stavom koji su u prošlosti imali, bez uspeha.“
Ali podiže se ton i na drugoj, ovoj našoj strani, paralelnoj. Patrijarh srpski Irinej poručuje: „Priznavanje je za nas potpuno stran pojam. Ne dolazi u obzir ma kakvo priznanje, kao i nekakva deoba Kosova. Sadašnje stanje (na KiM) je stanje okupacije. Nadamo se da, kao i svaka okupacija, neće trajati večno. Kosovo je bilo i mora ostati naše. Nismo mi Kosovo izgubili, mi se za Kosovo i Metohiju borimo i nadamo se da ćemo se izboriti. Prvi uslov za očuvanje Kosova i Metohije je da budemo jedinstveni.“ A odbornici četiri opštine sa severa Kosmeta, jednoglasno, jedinstveni i vlast i opozicija, poručuju da im niko ne može uskratiti pravo da ostanu sastavni deo Srbije, protive se bilo kakvoj zameni legalnih institucija Srbije nekakvom zajednicom srpskih opština u sistemu nezavisnog Kosova, i, kao najvažnije, upozoravaju da će, ako se ovako nastavi sa kršenjem ustavnopravnog poretka Republike Srbije, „pribeći osnivanju Skupštine Severnog Kosmeta kao najvišeg predstavničkog i zakonodavnog organa“. Drugim rečima, saopštili su da im na kraj pameti ne pada da prihvate drugu vlast do beogradske, što će reći da, ma kakav ishod briselskog dijaloga bude bio, na vlast Prištine oni pristati neće. Priština bi svoju vlast, dakle, mogla da pokuša da im nametne samo silom, a kakvo bi dalje nasilje sila mogla da izazove, i na Kosovu, i u užoj Srbiji, i izvan Srbije na Balkanu, bolje je i ne pomišljati…

BEZ DOGOVORA I tako, sa onako sinhronizovanim i javnim pritiskom iz Vašingtona, Brisela, Berlina i žutog Beograda (a možemo samo da zamislimo ili čak i ne možemo, kakvi su bili nejavni pritisci da u ovoj, sedmoj rundi Srbija bude bačena na pod), i vapajima iz Srbije da se pod tim pritiskom ne popusti, dođe i ova sreda. U utorak pred ponoć, izvestilac EP za Srbiju Jelko Kacin preko „Tvitera“ poručuje: „Sutra je trenutak istine za Beograd+Prištinu. Kosovska strana je mirna, realna.“
Počelo je uobičajeno, pojedinačnim sastancima Filipa Rikera, zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara, sa Ivicom Dačićem i Hašimom Tačijem, ali se odmah potom nastavilo potpuno neuobičajeno. Tači se, kao da (nam) preti, sastaje sa Andresom Fog Rasmusenom, gensekom NATO-a. A Riker se, što nikada dosad nije učinio, obraća novinarima optimističkom najavom – poput Ketrin Ešton nekoliko dana ranije – da veruje da je „moguće pronaći rešenje“; optimistička najava začinjena nesumnjivom pretnjom Beogradu da pristane na rešenje koje mu se ponudi, jer Prištini Amerikanci ne prete pošto je Beograd taj koji bi trebalo da pristane na nezavisnost koju su Kosovu Amerikanci podarili.
Zatim se – još smo u sredi, u prepodnevnim satima – Dačić i Tači sastaju s Eštonovom utroje, umesto najpre pojedinačno kao dosad. Pa se taj sastanak prekida posle sat i po, Eštonova se sastaje sa njima pojedinačno, pa opet svi zajedno sede i razgovaraju sve do 11 sati uveče. I onda, prvi put, zajednička konferencija za novinare. Izveštači iz Brisela javljaju: očekuje se objavljivanje istorijskog dogovora Srbije i Kosova.
Ali džaba. Od dogovora nema ništa, saopštavaju Eštonova, Dačić i Tači, praveći se zadovoljni napretkom koji su učinili. Sledeći sastanak, za koji želi da bude finalni kad već ovaj, uprkos svemu, to nije bio, EU komesarka najavljuje za 2. april.
A šta se zapravo dogodilo tokom 12 sati njihovih pregovora? RTS je tri sata pre okončanja razgovora javio, pozivajući se na svoja nezvanična saznanja, da su „u toku intenzivni kontakti premijera Srbije Ivice Dačića i vicepremijera Aleksandra Vučića, jer papir sa predlozima koje je Ketrin Ešton predočila Srbima kao vrstu finalnog predloga ne sadrži ni izdaleka one predloge koje je srpska delegacija očekivala“. A prema veoma pouzdanim informacijama „Pečata“, papir koji nam je ponuđen, u svih svojih osam tačaka, predstavljao je, praktično, prepisan kosovski Zakon o lokalnoj samoupravi. Zakon napisan, naravno, na osnovu Ahtisarijevog plana i ustava Kosova. Dačić je, posle razgovora s Vučićem, odbio da pristane na tu ponudu.
I tako sada čekamo 2. april. Živi nismo, ali nismo baš ni umrli. Sedmu rundu, uprkos silnim pritiscima, izdržali smo na nogama. Do osme nam, nema u to nikakve sumnje, slede još jači pritisci, zašećereni možda ponekim ustupkom, koliko već to Ahtisarijev plan nezavisnog Kosova dopušta. Hoće li Dačić, Vučić i Nikolić odoleti tom pritisku i nepristojnim ponudama? Hoće li poslušati svog patrijarha i svoj narod ili će saveznike potražiti u onima koji ih teraju na izdaju, u Đilasu, Petroviću i njihovim nalogodavcima iz Vašingtona, Berlina i Brisela? Do 2. aprila im čestitamo na hrabrosti koju su iskazali ovog 20. marta, ohrabrujemo ih da ostanu i hrabri i istrajni kao ove srede. A posle 2. aprila, pa, od njih samo zavisi…