Коначно добра вест из Брисела: Србија је седму рунду дијалога са Приштином, упркос свим притисцима, преживела на ногама. Хоћемо ли тако, на ногама, издржати и до 2. априла или ће се наши преговарачи ипак бацити на колена, па ће читава Србија због тога морати да устаје?
Кетрин Ештон, комесарка ЕУ дипломатије, очекивала је да ће за свој 57. рођендан, ове среде 20. марта, на поклон добити потписан споразум Ивице Дачића, премијера Србије, и Хашима Тачија, „премијера“ „Косова“. Жеља јој се, на наше велико олакшање, није остварила. Олакшање је, међутим, привремено; следећи сусрет, „завршни састанак“, заказала је за 2. април, а време до 2. априла је, рече, време за консултације. А заправо време за додатне притиске на Србију, да пристане на оно на шта пристати не сме.
ВРЕМЕ ПРИЗНАЊА Шта ће се то наћи на бриселском преговарачком столу, у данима који су овој среди претходили постало је поприлично извесно. Пре свега, гашење државе Србије на Косову и Метохији, у складу са Ахтисаријевим планом за независност Косова и уставом независног Косова, а можда и понешто приде; обећање Србије да неће спречавати улазак Косова у међународне организације, укључујући и Уједињене нације (или ће Косово у УН на дневни ред ипак доћи мало касније? Хајнц Вилхелм, немачки амбасадор у Београду: „Зелено светло Србије за чланство Косова у Уједињеним нацијама неће се тражити пре одлуке о датуму, односно отварању преговора. Али, столица за Косово на Ист Риверу ће постати тема пре него што Србија постане чланица ЕУ“), нека врста декларације којом ће се Србија и Косово обавезати да ће склопити формални споразум о добросуседским односима… а све на путу ка коначном, формалном признању независности Косова, о којем је пре неки дан говорио Рупрет Поленц, председник Одбора за спољну политику немачког Бундестага: „У одређеном тренутку, током преговора о приступању неће моћи да се заобиђе да Србија независност Косова прихвати и призна, и то битно пре приступања Европској унији.“
Но, што год тачно стајало у папиру који је Кетрин Ештон, прва баронеса ЕУ дипломатије, имала да тресне на сто пред Ивицу Дачића, да Дачић на тај папир пристане, извесно је да су притисци да на то пристане били огромни, снажни као никада до сада, уз једнако снажно уверење да ће Србија заиста и пристати.
Притисци, и припреме за ову среду, почели су да се убрзавају прошле недеље, разговорима које је Кетрин Ештон имала са Томиславом Николићем, Ивицом Дачићем и Александром Вучићем, и дан касније са Хашимом Тачијем. С тим што је Тачија само имала да убеди да можда мало креативније примени устав независног Косова на преостале косметске Србе, а српске званичнике да читав део своје земље и свог народа, насупрот сопственом Уставу, међународном и историјском праву, подреде том, Ахтисаријевом и Тачијевом уставу противприродног, независног Косова.
А како је обзнанила крајем прошле недеље, приликом Бриселског форума „истакнутих политичких личности“ Европе и САД-а (био је ту, додуше, и Борис Тадић), о подршци оваквом решењу косовског питања разговарала је и са опозиционим лидерима у Београду и Приштини. И навела је, први пут јавно, да је договор Београда и Приштине – у складу са оваквим решењем – могућ.
Тек, после ове обзнане Ештонове – да је подршку затражила и од опозиције – постадоше јасније реакције Драгана Ђиласа, председника ДС-а, и његовог доскорашњег партијског друга Душана Петровића. Јер, ти љути (али заиста) противници ујединише се однекуд – а сад је јасно и откуд – у подршци онаквом, ахтисаријевском решењу косовског питања. Легитимисаше се при том, пред српском јавношћу, као издајници спремни да се по евроатлантском налогу одрекну српског Косова и Метохије, али су се легитимисали и пред Бриселом и Вашингтоном као њихови верни саучесници, то јест колаборационисти, само ако би им Брисел и Вашингтон помогли да поново дођу на власт… Уосталом, Драган Ђилас: „ДС ће подржати ову владу на теми Косова, иако ће их многи због овога што потписују третирати као издајнике. Ми владу никада нећемо рушити на теми Косова. ДС је свесна да постоји опасност да се један део људи исели са КиМ због овога, свесна је чињенице да је питање како ће бити прихваћено од стране Срба на северу то да су те институције косовске и да немају никакву везу са Србијом, да су могуће вероватно и неке демонстрације (…) И зато, сигурно није време за страначке кампање и изборе. Ми изборе желимо, али их никако не желимо у наредних неколико месеци док се та прича не заврши. Тражимо да избори у Србији не буду у следећих неколико месеци, јер ће бити веома болан процес имплементације овог споразума.“ А Душан Петровић, у свом изненадном сагласју са Ђиласом који тек што га је избацио из ДС-а, изјављује да „би опозиција требало да нађе мудрости и сталожености, и да не одмаже док држава води дијалог с Приштином. Ово је један историјски тренутак и мислим да би било јако лоше да тај посао сада не завршимо.“
Уз овај унутрашњи притисак на актуелну власт, у виду подршке да издају земљу и народ, у Београд ове недеље стиже и спољни. Стиже нам Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, да нас и он охрабри пред надолазећу, седму рунду дијалога. Мање је битно шта је том приликом јавно поручио – а поручио је да нас подржава у нормализацији односа с Приштином, шта би друго – а важније је што је сама његова посета показала да се ЕУ спрема да пређе на следећу фазу своје српске/косовске политике; незванично се, наиме, већ неко време најављује да ће, чим Београд и Приштина, потписаним споразумом који ће значити фактичко узајамно признање, преговоре с Приштином и Београдом, у име ЕУ, од Кетрин Ештон преузети Штефан Филе у својој улози комесара за проширење.
НЕМАЧКИ УЗВИК За Филеом су у Београд стигли и немачки парламентарци из владајућег ЦДУ/ЦСУ, предвођени Андреасом Шокенхофом. Пред седму рунду бриселских преговора добили смо (поново) његових седам услова, истоварених на Србију прошлог септембра. Шокенхоф овог пута наводи да се „на почетку мандата нове Владе много тога променило набоље“, да су „стекли утисак да можемо да се ослонимо на оно што најављује Влада Србије. У прошлости није увек било тако“, успут хвали „историјски значај“ састанка „председника Николића и госпође Јахјага“ и, нарочито, „последње мишљење премијера Дачића објављено у часопису ‚НИН‘ (7.3.2013)“, оно у којем је написао да је лаж да је Косово српско. Од седам тачака које нам траже да би нам дали датум за почетак преговора о учлањењу у ЕУ, наводе Шокенхоф и његове колеге, нисмо испунили шест и фртаљ, а посебну је пажњу, наравно, привукла тачка 7; она која тражи да Србија изрази „јасно видљиву вољу за правно-обавезујућом нормализацијом односа са Косовом“, „на пример у облику Споразума о добросуседским односима“. Читав текст ултимативних захтева Србији исписан је мирно, али се поводом ове, 7 тачке, исписује масним словима, са знаком узвика на крају, јединим у читавом тексту: „Испуњење очекивања наведеног у тачки 7 је незаобилазни предуслов за сагласност ЦДУ/ЦСУ фракције у Бундестагу за почетак преговора о придруживању!“ А ту видљиву вољу требало би да покажемо тако што ћемо седму рунду преговора напустити на коленима: „‚Видљива воља‘ могла би бити показана тако што би се два председника и двојица премијера изјаснили у писаној форми или усмено пред камерама да обе владе желе за време преговора о придруживању Србије да на правно обавезујући начин регулишу гореописану нормализацију односа.“
Истовремено, у Риму, САД напуштају досадашњу позицију тихе и снажне подршке дијалогу и потежу тешку артиљерију; Џозеф – кога овде неки одмила, из непознатог разлога, зову Џо – Бајден, потпредседник САД-а, састаје се, на сопствени захтев, са Томиславом Николићем и Хашимом Тачијем, понаособ. Успут, Бајден приморава Николића да се, пред (скривеном) камером, рукује са Хашимом Тачијем. Николић, после састанка с Бајденом, говори да Американци нису добро информисани о српској политици о Косову, што познати вашингтонски инсајдер Данијел Сервер коментарише овако: „То само значи да је Бајден рекао нешто што се Николићу није свидело. Било би изненађујуће да је другачије: Бајден познаје Балкан боље него ма који други водећи амерички политичар. Он снажно подржава независност Косова и уједињену Босну и Херцеговину.“ Па наводи и да се Бајден залагао за мекши приступ Србији у време Бориса Тадића, како га не би ослабио пред националистима, а да сада, када је Николић на власти, „заиста нема разлога да буде третиран с тако малим притиском. Ни Европљани, ни Американци нису склони томе. Немци посебно снажно инсистирају на распуштању српских паралелних структура на северу Косова (…) Има наде у Вашингтону да ће се Николић такође показати савитљивијим у вези са питањем Босне. Американци вероватно схватају да ће поводом Босне ових дана више извући из Николића чврстим ставом, него неуспелим меким ставом који су у прошлости имали, без успеха.“
Али подиже се тон и на другој, овој нашој страни, паралелној. Патријарх српски Иринеј поручује: „Признавање је за нас потпуно стран појам. Не долази у обзир ма какво признање, као и некаква деоба Косова. Садашње стање (на КиМ) је стање окупације. Надамо се да, као и свака окупација, неће трајати вечно. Косово је било и мора остати наше. Нисмо ми Косово изгубили, ми се за Косово и Метохију боримо и надамо се да ћемо се изборити. Први услов за очување Косова и Метохије је да будемо јединствени.“ А одборници четири општине са севера Космета, једногласно, јединствени и власт и опозиција, поручују да им нико не може ускратити право да остану саставни део Србије, противе се било каквој замени легалних институција Србије некаквом заједницом српских општина у систему независног Косова, и, као најважније, упозоравају да ће, ако се овако настави са кршењем уставноправног поретка Републике Србије, „прибећи оснивању Скупштине Северног Космета као највишег представничког и законодавног органа“. Другим речима, саопштили су да им на крај памети не пада да прихвате другу власт до београдске, што ће рећи да, ма какав исход бриселског дијалога буде био, на власт Приштине они пристати неће. Приштина би своју власт, дакле, могла да покуша да им наметне само силом, а какво би даље насиље сила могла да изазове, и на Косову, и у ужој Србији, и изван Србије на Балкану, боље је и не помишљати…
БЕЗ ДОГОВОРА И тако, са онако синхронизованим и јавним притиском из Вашингтона, Брисела, Берлина и жутог Београда (а можемо само да замислимо или чак и не можемо, какви су били нејавни притисци да у овој, седмој рунди Србија буде бачена на под), и вапајима из Србије да се под тим притиском не попусти, дође и ова среда. У уторак пред поноћ, известилац ЕП за Србију Јелко Кацин преко „Твитера“ поручује: „Сутра је тренутак истине за Београд+Приштину. Косовска страна је мирна, реална.“
Почело је уобичајено, појединачним састанцима Филипа Рикера, заменика помоћника америчког државног секретара, са Ивицом Дачићем и Хашимом Тачијем, али се одмах потом наставило потпуно неуобичајено. Тачи се, као да (нам) прети, састаје са Андресом Фог Расмусеном, генсеком НАТО-а. А Рикер се, што никада досад није учинио, обраћа новинарима оптимистичком најавом – попут Кетрин Ештон неколико дана раније – да верује да је „могуће пронаћи решење“; оптимистичка најава зачињена несумњивом претњом Београду да пристане на решење које му се понуди, јер Приштини Американци не прете пошто је Београд тај који би требало да пристане на независност коју су Косову Американци подарили.
Затим се – још смо у среди, у преподневним сатима – Дачић и Тачи састају с Ештоновом утроје, уместо најпре појединачно као досад. Па се тај састанак прекида после сат и по, Ештонова се састаје са њима појединачно, па опет сви заједно седе и разговарају све до 11 сати увече. И онда, први пут, заједничка конференција за новинаре. Извештачи из Брисела јављају: очекује се објављивање историјског договора Србије и Косова.
Али џаба. Од договора нема ништа, саопштавају Ештонова, Дачић и Тачи, правећи се задовољни напретком који су учинили. Следећи састанак, за који жели да буде финални кад већ овај, упркос свему, то није био, ЕУ комесарка најављује за 2. април.
А шта се заправо догодило током 12 сати њихових преговора? РТС је три сата пре окончања разговора јавио, позивајући се на своја незванична сазнања, да су „у току интензивни контакти премијера Србије Ивице Дачића и вицепремијера Александра Вучића, јер папир са предлозима које је Кетрин Ештон предочила Србима као врсту финалног предлога не садржи ни издалека оне предлоге које је српска делегација очекивала“. А према веома поузданим информацијама „Печата“, папир који нам је понуђен, у свих својих осам тачака, представљао је, практично, преписан косовски Закон о локалној самоуправи. Закон написан, наравно, на основу Ахтисаријевог плана и устава Косова. Дачић је, после разговора с Вучићем, одбио да пристане на ту понуду.
И тако сада чекамо 2. април. Живи нисмо, али нисмо баш ни умрли. Седму рунду, упркос силним притисцима, издржали смо на ногама. До осме нам, нема у то никакве сумње, следе још јачи притисци, зашећерени можда понеким уступком, колико већ то Ахтисаријев план независног Косова допушта. Хоће ли Дачић, Вучић и Николић одолети том притиску и непристојним понудама? Хоће ли послушати свог патријарха и свој народ или ће савезнике потражити у онима који их терају на издају, у Ђиласу, Петровићу и њиховим налогодавцима из Вашингтона, Берлина и Брисела? До 2. априла им честитамо на храбрости коју су исказали овог 20. марта, охрабрујемо их да остану и храбри и истрајни као ове среде. А после 2. априла, па, од њих само зависи…
“МИСЛИМ ДАЋЕ ОВА ВЛАДА ПАСТИ”Ако имају мозга неће потписати ништа јер народ се буди и буни али они мисле да могу да лажу предизборне речи су погазили,неће бити добро….Пристали смо и на горе али Косово неможе ОБРАЗ је јадан.Крените да сређујете унутрашње стање наше СРБИЈЕ.Рад и само рад СРБИЈА има о чега да живи.Јаби први ишао шест месеци на радну акцију.Ако сам могао под Титом зашто неби могао за моју СРБИЈУ.