PRESUDA PERIŠIĆU – Politička cena pravde

Piše Stefan Karganović

Da oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču neočekivano nije  postala u tolikoj meri sporna, i da se usled toga nije pojavila hitna potreba za simetričnim oslobađanjem nekog srpskog optuženika sličnog ranga, ishod žalbenog postupka u predmetu Perišić bio bi poprilično drukčiji

Posle osam godina provedenih u utrobi zveri (vreme koje bi srpsko pravosuđe svakako trebalo da mu uračuna kada bude izricalo kaznu za aferu 2002. godine) očekivalo bi se od njega da zna bolje. Ali odmah po povratku u Srbiju, general Momčilo Perišić je izjavio da je „znao“ da će biti oslobođen zahvaljujući izuzetno ubedljivom žalbenom podnesku koji su pripremili njegovi advokati.

ZAKLJUČAK PRE ARGUMENATA Advokati generala Perišića su izvanredni i iskusni stručnjaci čija sposobnost da napišu odličnu žalbu ne podleže sumnji, i kurtoazni omaž njihovog klijenta za svaku je pohvalu. Međutim, za mnogo manje od osam godina svakome ko je boravio u Hagu postalo je jasno da između kvaliteta njegovog podneska i odluke Veća ne postoji nikakva korelacija. Haška veća prvo formulišu zaključak, pa zatim traže činjenice i argumente koji ga podržavaju. Takav pristup ni najboljem advokatu ne ostavlja mnogo prostora za ubedljivost ili kreativnost, osim ako se argumenti odbrane pukim slučajem ne poklope sa političkim zadatkom Veća. U predmetu Momčila Perišića to se očigledno dogodilo, što uopšte ne umanjuje stručnost i vrednost truda koji su uložili njegovi pravni zastupnici. Da je oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču izazvala manje kontroverze i besa, ishod u žalbenom postupku Momčila Perišića verovatno bi se drastično razlikovao, i bio bi mnogo bliži obrascu utvrđivanja krivice i kažnjavanja koji se u Tribunalu redovno primenjuje kada su u pitanju srpski optuženici.
Ako iko sumnja u teleološku prirodu Perišićeve presude (koja je, kladimo se, svoju konačnu redakciju i simetričan zaključak dobila tek posle burnog reagovanja na puštanje Gotovine i Markača), najbolje bi bilo da je pročita.
Perišićevo Veće izvodi svoj oslobađajući zaključak na osnovu razmatranja dva tehnička pitanja na koja ujedno svodi ceo predmet: (1) priroda logističke i ostale podrške koju je, preko Perišića, VJ isporučivala Vojsci Republike Srpske i da li je ta podrška bila „specifično usmerena“ na izvršavanje zločina u Srebrenici, Sarajevu i Mostaru, i (2) „efektivna kontrola“ koju je mogao vršiti tadašnji načelnik Generalštaba VJ nad osobljem prepotčinjenom Vojsci Republike Srpske Krajine koje je u maju 1995. izvelo raketiranje Zagreba, kao pretpostavka Perišićeve lične krivične odgovornosti.
Virtuozno žonglerstvo predsedavajućeg Merona i njegove većine u analizi ovih neuralgičnih tačaka u predmetu dolazi do punog izražaja. Svakom ko makar površno prati rad Tribunala i razume duh njegovih presuda jasno je da su, po prvoj tački, karte unapred izmešane ubedljivo protiv svakog srpskog optuženika koga bi Veće odlučilo da proglasi krivim. Verovatnoća da bi neko Veće Haškog tribunala, bez uticaja obzira posebne vrste, moglo izvesti zaključak da materijalna podrška upućena VRS, i dostavljena na bilo koji način i u bilo kojem obliku, po optuženog nije inkriminišuća jednaka je, kako bi se u Americi reklo, šansi grudve snega da se ne istopi u paklu.

[restrictedarea]

 

VEĆE SE POTRUDILO U slučaju generala Perišića, Veće se zapravo potrudilo da taj (iz ugla dosadašnje prakse Tribunala) prirodan zaključak – izbegne, i to na vrlo interesantan način. Po Veću, kada se radi o deliktu potpomaganja (aiding and abetting), između optuženog pojedinca i izvršioca zločina mora biti dokazano da postoji „veza koja upućuje na krivičnu odgovornost“ onog prvog ili culpable link. (Par. 37) To je apsolutno tačno, ali ipak ne pruža odgovor na ključno pitanje, koliko će se usko ili široko ta veza tumačiti. Veće za sebe zadržava diskreciono pravo da odredi strogost stanovišta pri ocenjivanju onih dokaza koje izabere kao relevantne. U ovom predmetu, Veće tu prerogativu koristi netipično, na način koji je najpogodniji optuženom.
Veće saopštava u presudi da se postojanje inkriminišuće veze ne može utvrđivati olako, već bi to trebalo činiti u skladu sa strogo određenim kriterijumima. Pre svega, u obzir se ima uzeti ne samo vremensko već i fizičko rastojanje između optuženog i zločina koji mu se imputira. (Par. 40) Zatim, relevantna je i činjenica da VRS jeste činila zločine, ali ni de facto, ni de iure nije bila potčinjena Vojsci Jugoslavije (Par. 46), pa samim tim optuženi Perišić nije mogao „van svake razborite sumnje“ kontrolisati postupke pripadnika VJ koji su bili prepotčinjeni VRS. Najzad, svaka podrška bez razlike, ukazana VRS, ne predstavlja per se osnov za krivičnu odgovornost zato što je „VRS učestvovala u legitimnim borbenim aktivnostima i nije bila čisto kriminalna organizacija“. (Par. 57) Prema tome, čak ceneći znatan obim pomoći koju je Vojska Jugoslavije ukazivala VRS, specifična usmerenost te podrške na izvršenje imputiranih zločina u predmetu generala Perišića „nije jedini mogući zaključak iz sveukupne dokazne građe“. (Par. 57) Shodno tome, kao neosnovane, sve tačke optužnice u vezi sa time se – odbacuju. Maltene, kao da je Perišićevo Veće čitalo izdvojeno mišljenje sudije Nijambe u predmetu Tolimir.
Bez obzira na suštinsku tačnost ovih zaključaka, oni su zaprepašćujući zato što je u pitanju predmet gde je optuženi jedan visokorangirani Srbin. Podjednako lako Veće je moglo da izvede potpuno suprotne zaključke i da ih obrazloži podjednako briljantnim argumentima, da je samo dobilo drukčiji politički signal. Podsetimo se da je general Tolimir osuđen na doživotni zatvor, mada po argumentovanom mišljenju bar jednog kvalifikovanog člana pretresnog Veća standard dokazivanja „van svake razborite sumnje“ uopšte nije bio ispoštovan. Generala Krstića niko i ne tereti da se fizički nalazio u blizini mesta zločina u Srebrenici, ali njemu to nije pomoglo da izbegne kaznu od trideset i pet godina zatvora. Pravo možda jeste na njihovoj strani, ali politička konjunktura njima svakako nije bila naklonjena.

ODSTUPANJE OD PRAVILA Na sledećoj tački – efektivna kontrola – sofizam sudije Merona i njegove ekipe dostiže vrhunac. Najvažnija spona pomoću koje Haško tužilaštvo uporno i već godinama, uz saglasnost raznih Veća, dokazuje navodnu odgovornost struktura SR Jugoslavije za zločine počinjene u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini su vojne pošte 30 i 40, preko kojih su oficiri VJ, pretpočinjeni na aktivnu službu preko Drine, primali plate. Bez obzira na to koliko je sporan, taj zaključak već je prihvaćen i sastavni je deo jurisprudencije Tribunala. Međutim, njegova dosledna primena u ovom predmetu ne bi doprinela rezultatu da se general Perišić oslobodi komandne odgovornosti. Veće zato preduzima nešto što u sličnim situacijama obično ne čini: mikroanalizu specifičnih okolnosti raketiranja Zagreba, ali u svetlu koje je najpovoljnije po optuženog generala Perišića.
Veće usvaja, kao jednu od ključnih relevantnih činjenica, to da se komandant raketne baterije Vojske Republike Srpske Krajine, Čeleketić, u kritičnom trenutku opredelio da posluša naređenje koje je dobio od Milana Martića da ispali rakete, dok se o suprotno uputstvo, dobijeno od Perišića, oglušio. Dalje, na osnovu presretnutih razgovora, Veće kaže da je steklo ubeđenje da su i Perišić i Milošević Čeleketića „percipirali“ kao oficira nad kojim Perišić nije imao efektivnu kontrolu. Najzad, po Veću, bitna okolnost je da Čeleketić po tako važnom pitanju kao što je raketiranje Zagreba nije sproveo uputstvo koje je dobio od Perišića i da je sam Perišić u razgovoru sa Miloševićem prihvatio da nema moć da ga odvrati od raketiranja. To je Veću dovoljan dokaz u prilog zaključku da Perišić „nije imao efektivnu kontrolu nad izvršiocima napada na Zagreb.“ (Par. 101)
Kao u razmatranju prethodne tačke, da Veće sebi nije zacrtalo cilj da donese oslobađajuću presudu ono je bez velikog truda moglo da umesto ovih izdvoji druge elemente, bar podjednako indikativne, koji upućuju na sasvim suprotan zaključak. Međutim, usled očiglednog neuspeha Tužilaštva da i ovu tezu „van svake razborite sumnje“ dokaže (Par. 118), Veće ukida i sve delove prvostepene presude koji u vezi sa tom tezom stoje.
Protiv generala Perišića 2005. godine podignuta je optužnica da ga motiviše na saradnju sa Tužilaštvom u svojstvu svedoka protiv Slobodana Miloševića. Taj induktivni zaključak, koji počiva na poznavanju standardne prakse Haškog tribunala, jedan dan posle povratka u Srbiju potvrdio je sam Perišić u intervjuu na B92. Smrt Miloševića učinila je pregovore o ponuđenoj saradnji bespredmetnim. Na kraju prvostepene faze, koja je morala biti okončana zato što bi u protivnom posle Miloševićeve smrti nagli prekid procesa naneo više štete nego koristi Tribunalu, Perišić je osuđen na dvadeset sedam godina zatvora. Da oslobađajuća presuda Gotovini i Markaču neočekivano nije postala u tolikoj meri sporna, i da se usled toga nije pojavila hitna potreba za simetričnim oslobađanjem nekog srpskog optuženika sličnog ranga, ishod žalbenog postupka u predmetu Perišić bio bi poprilično drukčiji.

PITANJA ZA BUDUĆNOST Ali gledajući u budućnost, sada se pred nadležne organe srpske države postavljaju dva važna pitanja.
Incident u motelu „Šarić“ 2002. godine, kada je Momčilo Perišić bio glavni protagonista na način koji ne samo da kompromituje građansku čast nego, još bitnije, u jednoj državi pokreće pitanje najtežeg oblika krivične odgovornosti, niti je zaboravljen, niti rasvetljen. Javnost ima pravo da za taj događaj traži iscrpno objašnjenje od Momčila Perišića, a pravosuđe je nadležno, i ima obavezu, da prirodu odnosa u kojem je Perišić bio uhvaćen u skladu sa zakonom – oceni.
Druga važna posledica okončanja predmeta Perišić, na način kako se to dogodilo u Hagu, vezana je za Deklaraciju o Srebrenici koju je u martu 2010. godine usvojila Skupština Srbije. U prvostepenoj presudi Perišiću nalazi se zaključak, koji u žalbenom postupku nije doveden u pitanje i zato ostaje neizmenjen, da Vojska Republike Srpske, što god činila, nije bila podređena Vojsci Jugoslavije i da u svojstvu načelnika Generalštaba Perišić nije imao efektivnu kontrolu nad osobljem iz VJ koje je bilo prepotčinjeno na službu u VRS. (Prvostepena presuda Perišiću, par. 1770-1779) Neke od ključnih osoba koje se terete za Srebrenicu nalaze se upravo u toj kategoriji prepotčinjenih lica. Iz tih, sada presuđenih činjenica, moraju se izvući odgovarajuće konsekvence. To je obaveza koju u prvom redu imaju oni koji su u Skupštini Srbije progurali Deklaraciju o Srebrenici i koji presude Haškog tribunala tretiraju sa više strahopoštovanja nego Sveto pismo.
U pogledu odgovornosti SR Jugoslavije za Srebrenicu, i samim tim njene pravne naslednice Srbije, šta sada piše u tom Svetom pismu? Između ratnih zločina u Bosni i vojnih struktura Vojske Jugoslavije institucionalna veza, koja bi se mogla protumačiti kao neki oblik krivične odgovornosti – ne postoji. Ako tu vrstu odgovornosti Tribunal ne pripisuje vojnim strukturama Jugoslavije, koje su prvenstveno bile zadužene za pružanje logističke podrške Srbima u Bosni, onda je u slučaju političkih struktura – što god sa nekog opšteg stanovišta mislili o njihovom radu – to još manje moguće.
Deklaracija o Srebrenici, u obliku u kojem je usvojena, više nije održiv dokument. Ona je sada obesmišljena zvaničnim stavom samoga Tribunala i mora se poništiti. Ako političkim snagama pod čijim pritiskom je Deklaracija usvojena presude Haškog tribunala išta znače, one se njenom povlačenju ne mogu protiviti. Ako su snage koje su 2010. godine u Skupštini zauzele stav i glasale protiv Deklaracije tada postupale iskreno, sada im se u novoj političkoj konfiguraciji pruža izvanredna prilika da to na delu pokažu.
Srpska javnost, koja je većinom od 80 odsto pre dve godine istupila protiv donošenja Deklaracije o Srebrenici, od poslanika očekuje da se najzad njen stav u vezi sa ovim pitanjem uvaži.

[/restrictedarea]