ПРЕСУДА ПЕРИШИЋУ – Политичка цена правде

Пише Стефан Каргановић

Да ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу неочекивано није  постала у толикој мери спорна, и да се услед тога није појавила хитна потреба за симетричним ослобађањем неког српског оптуженика сличног ранга, исход жалбеног поступка у предмету Перишић био би поприлично друкчији

После осам година проведених у утроби звери (време које би српско правосуђе свакако требало да му урачуна када буде изрицало казну за аферу 2002. године) очекивало би се од њега да зна боље. Али одмах по повратку у Србију, генерал Момчило Перишић је изјавио да је „знао“ да ће бити ослобођен захваљујући изузетно убедљивом жалбеном поднеску који су припремили његови адвокати.

ЗАКЉУЧАК ПРЕ АРГУМЕНАТА Адвокати генерала Перишића су изванредни и искусни стручњаци чија способност да напишу одличну жалбу не подлеже сумњи, и куртоазни омаж њиховог клијента за сваку је похвалу. Међутим, за много мање од осам година свакоме ко је боравио у Хагу постало је јасно да између квалитета његовог поднеска и одлуке Већа не постоји никаква корелација. Хашка већа прво формулишу закључак, па затим траже чињенице и аргументе који га подржавају. Такав приступ ни најбољем адвокату не оставља много простора за убедљивост или креативност, осим ако се аргументи одбране пуким случајем не поклопе са политичким задатком Већа. У предмету Момчила Перишића то се очигледно догодило, што уопште не умањује стручност и вредност труда који су уложили његови правни заступници. Да је ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу изазвала мање контроверзе и беса, исход у жалбеном поступку Момчила Перишића вероватно би се драстично разликовао, и био би много ближи обрасцу утврђивања кривице и кажњавања који се у Трибуналу редовно примењује када су у питању српски оптуженици.
Ако ико сумња у телеолошку природу Перишићеве пресуде (која је, кладимо се, своју коначну редакцију и симетричан закључак добила тек после бурног реаговања на пуштање Готовине и Маркача), најбоље би било да је прочита.
Перишићево Веће изводи свој ослобађајући закључак на основу разматрања два техничка питања на која уједно своди цео предмет: (1) природа логистичке и остале подршке коју је, преко Перишића, ВЈ испоручивала Војсци Републике Српске и да ли је та подршка била „специфично усмерена“ на извршавање злочина у Сребреници, Сарајеву и Мостару, и (2) „ефективна контрола“ коју је могао вршити тадашњи начелник Генералштаба ВЈ над особљем препотчињеном Војсци Републике Српске Крајине које је у мају 1995. извело ракетирање Загреба, као претпоставка Перишићеве личне кривичне одговорности.
Виртуозно жонглерство председавајућег Мерона и његове већине у анализи ових неуралгичних тачака у предмету долази до пуног изражаја. Сваком ко макар површно прати рад Трибунала и разуме дух његових пресуда јасно је да су, по првој тачки, карте унапред измешане убедљиво против сваког српског оптуженика кога би Веће одлучило да прогласи кривим. Вероватноћа да би неко Веће Хашког трибунала, без утицаја обзира посебне врсте, могло извести закључак да материјална подршка упућена ВРС, и достављена на било који начин и у било којем облику, по оптуженог није инкриминишућа једнака је, како би се у Америци рекло, шанси грудве снега да се не истопи у паклу.

[restrictedarea]

 

ВЕЋЕ СЕ ПОТРУДИЛО У случају генерала Перишића, Веће се заправо потрудило да тај (из угла досадашње праксе Трибунала) природан закључак – избегне, и то на врло интересантан начин. По Већу, када се ради о деликту потпомагања (aiding and abetting), између оптуженог појединца и извршиоца злочина мора бити доказано да постоји „веза која упућује на кривичну одговорност“ оног првог или culpable link. (Пар. 37) То је апсолутно тачно, али ипак не пружа одговор на кључно питање, колико ће се уско или широко та веза тумачити. Веће за себе задржава дискреционо право да одреди строгост становишта при оцењивању оних доказа које изабере као релевантне. У овом предмету, Веће ту прерогативу користи нетипично, на начин који је најпогоднији оптуженом.
Веће саопштава у пресуди да се постојање инкриминишуће везе не може утврђивати олако, већ би то требало чинити у складу са строго одређеним критеријумима. Пре свега, у обзир се има узети не само временско већ и физичко растојање између оптуженог и злочина који му се импутира. (Пар. 40) Затим, релевантна је и чињеница да ВРС јесте чинила злочине, али ни de facto, ни de iure није била потчињена Војсци Југославије (Пар. 46), па самим тим оптужени Перишић није могао „ван сваке разборите сумње“ контролисати поступке припадника ВЈ који су били препотчињени ВРС. Најзад, свака подршка без разлике, указана ВРС, не представља per se основ за кривичну одговорност зато што је „ВРС учествовала у легитимним борбеним активностима и није била чисто криминална организација“. (Пар. 57) Према томе, чак ценећи знатан обим помоћи коју је Војска Југославије указивала ВРС, специфична усмереност те подршке на извршење импутираних злочина у предмету генерала Перишића „није једини могући закључак из свеукупне доказне грађе“. (Пар. 57) Сходно томе, као неосноване, све тачке оптужнице у вези са тиме се – одбацују. Малтене, као да је Перишићево Веће читало издвојено мишљење судије Нијамбе у предмету Толимир.
Без обзира на суштинску тачност ових закључака, они су запрепашћујући зато што је у питању предмет где је оптужени један високорангирани Србин. Подједнако лако Веће је могло да изведе потпуно супротне закључке и да их образложи подједнако бриљантним аргументима, да је само добило друкчији политички сигнал. Подсетимо се да је генерал Толимир осуђен на доживотни затвор, мада по аргументованом мишљењу бар једног квалификованог члана претресног Већа стандард доказивања „ван сваке разборите сумње“ уопште није био испоштован. Генерала Крстића нико и не терети да се физички налазио у близини места злочина у Сребреници, али њему то није помогло да избегне казну од тридесет и пет година затвора. Право можда јесте на њиховој страни, али политичка конјунктура њима свакако није била наклоњена.

ОДСТУПАЊЕ ОД ПРАВИЛА На следећој тачки – ефективна контрола – софизам судије Мерона и његове екипе достиже врхунац. Најважнија спона помоћу које Хашко тужилаштво упорно и већ годинама, уз сагласност разних Већа, доказује наводну одговорност структура СР Југославије за злочине почињене у Републици Српској и Српској Крајини су војне поште 30 и 40, преко којих су официри ВЈ, претпочињени на активну службу преко Дрине, примали плате. Без обзира на то колико је споран, тај закључак већ је прихваћен и саставни је део јуриспруденције Трибунала. Међутим, његова доследна примена у овом предмету не би допринела резултату да се генерал Перишић ослободи командне одговорности. Веће зато предузима нешто што у сличним ситуацијама обично не чини: микроанализу специфичних околности ракетирања Загреба, али у светлу које је најповољније по оптуженог генерала Перишића.
Веће усваја, као једну од кључних релевантних чињеница, то да се командант ракетне батерије Војске Републике Српске Крајине, Челекетић, у критичном тренутку определио да послуша наређење које је добио од Милана Мартића да испали ракете, док се о супротно упутство, добијено од Перишића, оглушио. Даље, на основу пресретнутих разговора, Веће каже да је стекло убеђење да су и Перишић и Милошевић Челекетића „перципирали“ као официра над којим Перишић није имао ефективну контролу. Најзад, по Већу, битна околност је да Челекетић по тако важном питању као што је ракетирање Загреба није спровео упутство које је добио од Перишића и да је сам Перишић у разговору са Милошевићем прихватио да нема моћ да га одврати од ракетирања. То је Већу довољан доказ у прилог закључку да Перишић „није имао ефективну контролу над извршиоцима напада на Загреб.“ (Пар. 101)
Као у разматрању претходне тачке, да Веће себи није зацртало циљ да донесе ослобађајућу пресуду оно је без великог труда могло да уместо ових издвоји друге елементе, бар подједнако индикативне, који упућују на сасвим супротан закључак. Међутим, услед очигледног неуспеха Тужилаштва да и ову тезу „ван сваке разборите сумње“ докаже (Пар. 118), Веће укида и све делове првостепене пресуде који у вези са том тезом стоје.
Против генерала Перишића 2005. године подигнута је оптужница да га мотивише на сарадњу са Тужилаштвом у својству сведока против Слободана Милошевића. Тај индуктивни закључак, који почива на познавању стандардне праксе Хашког трибунала, један дан после повратка у Србију потврдио је сам Перишић у интервјуу на Б92. Смрт Милошевића учинила је преговоре о понуђеној сарадњи беспредметним. На крају првостепене фазе, која је морала бити окончана зато што би у противном после Милошевићеве смрти нагли прекид процеса нанео више штете него користи Трибуналу, Перишић је осуђен на двадесет седам година затвора. Да ослобађајућа пресуда Готовини и Маркачу неочекивано није постала у толикој мери спорна, и да се услед тога није појавила хитна потреба за симетричним ослобађањем неког српског оптуженика сличног ранга, исход жалбеног поступка у предмету Перишић био би поприлично друкчији.

ПИТАЊА ЗА БУДУЋНОСТ Али гледајући у будућност, сада се пред надлежне органе српске државе постављају два важна питања.
Инцидент у мотелу „Шарић“ 2002. године, када је Момчило Перишић био главни протагониста на начин који не само да компромитује грађанску част него, још битније, у једној држави покреће питање најтежег облика кривичне одговорности, нити је заборављен, нити расветљен. Јавност има право да за тај догађај тражи исцрпно објашњење од Момчила Перишића, а правосуђе је надлежно, и има обавезу, да природу односа у којем је Перишић био ухваћен у складу са законом – оцени.
Друга важна последица окончања предмета Перишић, на начин како се то догодило у Хагу, везана је за Декларацију о Сребреници коју је у марту 2010. године усвојила Скупштина Србије. У првостепеној пресуди Перишићу налази се закључак, који у жалбеном поступку није доведен у питање и зато остаје неизмењен, да Војска Републике Српске, што год чинила, није била подређена Војсци Југославије и да у својству начелника Генералштаба Перишић није имао ефективну контролу над особљем из ВЈ које је било препотчињено на службу у ВРС. (Првостепена пресуда Перишићу, пар. 1770-1779) Неке од кључних особа које се терете за Сребреницу налазе се управо у тој категорији препотчињених лица. Из тих, сада пресуђених чињеница, морају се извући одговарајуће консеквенце. То је обавеза коју у првом реду имају они који су у Скупштини Србије прогурали Декларацију о Сребреници и који пресуде Хашког трибунала третирају са више страхопоштовања него Свето писмо.
У погледу одговорности СР Југославије за Сребреницу, и самим тим њене правне наследнице Србије, шта сада пише у том Светом писму? Између ратних злочина у Босни и војних структура Војске Југославије институционална веза, која би се могла протумачити као неки облик кривичне одговорности – не постоји. Ако ту врсту одговорности Трибунал не приписује војним структурама Југославије, које су првенствено биле задужене за пружање логистичке подршке Србима у Босни, онда је у случају политичких структура – што год са неког општег становишта мислили о њиховом раду – то још мање могуће.
Декларација о Сребреници, у облику у којем је усвојена, више није одржив документ. Она је сада обесмишљена званичним ставом самога Трибунала и мора се поништити. Ако политичким снагама под чијим притиском је Декларација усвојена пресуде Хашког трибунала ишта значе, оне се њеном повлачењу не могу противити. Ако су снаге које су 2010. године у Скупштини заузеле став и гласале против Декларације тада поступале искрено, сада им се у новој политичкој конфигурацији пружа изванредна прилика да то на делу покажу.
Српска јавност, која је већином од 80 одсто пре две године иступила против доношења Декларације о Сребреници, од посланика очекује да се најзад њен став у вези са овим питањем уважи.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Dobro je kad je Srbin oslobodjen. ALI! I zašto? Puno pitanja a još lakših odgovora. Iskreno, ja sam g. Perišiću bio u početku iznenadjen da ste optuženi za ratni zločin. Čak sam očekivao da će te odmah i biti vraćeni. Al, kad ste već tamo, da se FORMA zadovolji. Prva prilika, i eto vas na slobodi. Nosite to s ponosom, kao što ste nosili IZDAJU naroda kome, nažalost, pripadate. Vi ste i služili za PORAVNANJE slobode Gotovini i Markaču ali bez UOBRAZILJE – nemate tu težinu! Da su oslobodili Karadžića i Mladića ili Pavkovića i Lazarevića e onda je to od ZNAČAJA! Da li je sledeći Lukić? Ja znam odgovor!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *