Novi kolaboracionistički standardi

Piše Dragomir Anđelković

Da li je „Plan za spasavanje Đilasa“ nagoveštaj spremnosti DS-a za totalno potkopavanje Srpstva?

Pošto je pre neki dan isključen iz DS-a, Jeremić je rekao da ta stranka sada pokušava da bude „veći LDP od LDP-a“, dok Đilas hoće „da bude veći Čedomir Jovanović od Čedomira Jovanovića“. Da je to tačno svedoči Đilasov tzv. Plan za izlazak iz krize, na koji se Jeremić i pozvao. No, istine radi trebalo bi reći da je DS i ranije, dok je tu partiju vodio Tadić, suštinski bila nalik LDP-u, samo je to vešto skrivala. Umnogome, za to je, svesno ili ne, služio i Jeremić, čiji su patriotski imidž „žuti“ propagandisti sistematski stvarali kako bi kompenzovali anacionalnost većinskog dela DS-a. Naravno, bez obzira na to što je radi svog munjevitog političkog uspona pristajao da učestvuje u varanju građana Srbije, ne znači da Jeremićeva bazična opredeljenja nisu patriotska. Velika politika i mnogo oportunizma neretko idu zajedno.

SKIDANJE PATRIOTSKE MASKE Za razliku od njegovih ličnih, da DS-ova opredeljenja nimalo nisu patriotska, onima koji su oko toga imali dilemu, još 2008. godine Biljana Srbljanović je poručila sledeće: „Sasvim je jasno iz mnogobrojnih kontakata sa predstavnicima većinske Demokratske stranke da je njihov stav prema Kosovu zapravo identičan stavu LDP-a“. Na osnovu onoga šta su „žuti“ uradili od navedene godine do 2012, vidimo da je tako. Planski su prepuštali KiM arbanaskim separatistima, te su stvari doveli do toga da se okupatorski mač nadvio i nad severnim delom naše južne pokrajine. Uveren sam, uz hrabrost koja podrazumeva preuzimanje većeg rizika nego što je bilo potrebno pre nego što je DS odradio antidržavni posao kao nadoknadu za dovođenje na vlast od strane Vašingtona i Brisela (videti knjigu N. Vrzića „Vikiliks – tajne srpskih depeša“), sever Kosova još može da se očuva. Ipak, neosporno je da su srpske pozicije u vezi sa KiM usled nedela DS-a drastično gore nego 2008. godine. A sada se ta partija, svojim „Planom za izlazak iz krize“, nudi starim mentorima kao oprobani kvisling.
Sadašnja vlast prekomerno popušta pod pritiscima i do sada je u priličnoj meri vodila defetističku kosovsku politiku. DS dobro zna da je Londonu i Vašingtonu to malo, pa se preporučuje kao faktor koji se dokazao da može i hoće da vodi aktivnu antisrpsku politiku. I to pod žezlom Đilasa mnogo više nego dok je stranačko kormilo držao Tadić, koji je ipak pokušavao da prikriva ono što čini pa, možda, i da ne uradi na štetu nacije baš sve što je obećao. Da bi na adresama na koje je upućena poruka, nju shvatili na pravi način, DS je sada na vidljiv način skinuo patriotsku masku. U tom kontekstu je iz stranke morao da ode i Jeremić.
Da je kojim slučajem i pristao da se povinuje Đilasovom diktatu, te da se odrekao poslaničkog mandata, našli bi u DS-u neki drugi izgovor da ga se ratosiljaju. No, da se sada više ne bavimo njegovom sudbinom. Vreme je da se u svetlu upadljivog odsustva svega onoga što ima veze za zaštitom nacionalnih interesa, osvrnemo na već više puta spominjani Đilasov „Plan za izlazak iz krize“, razume se DS-a – koji bez finansijske igle koju pruža vlast na republičkom nivou teško može da opstane – a ne Srbija koju je ta stranka ruinirala i ništa drugo ni u budućnosti nije u stanju da joj ponudi.

[restrictedarea]

DEGENERACIJA DRŽAVE Kao što je Jeremić rekao, u tom „Planu“se Kosovo pominje samo na jednoj od 113. strana. A i to nije najgore. Ajde – de, da se i toliko o KiM govori kao o neotuđivom delu Srbije. Međutim, nije tako. Naglašava se da DS smatra „dijalog najboljim načinom rešavanja problema, i aktivno i konstruktivno učešće u njemu najboljim načinom zaštite i unapređenja interesa Srbije i Srba koji na Kosovu žive“. Drugim rečima, Đilasova partija KiM upadljivo se spominje isključivo u kontekstu režiranog „pregovaračkog procesa“, sračunatog na to da se fazno naša južna pokrajina što više udalji od ostatka Srbije, da se zaokruži kosovska kvazidržavnost, a srpska javnost pripremi za „gubitak Kosova“. Još 2007. godine Boris Tadić je u razgovoru sa Danijelom Fridom istakao da će Srbija koju vodi njegova stranka „stremiti evropskoj budućnosti pošto Kosovo bude rešeno“. 

Da bi ono na totalnu srpsku štetu bilo „upakovano“ po receptu Vašingtona, DS je uvukao Srbiju u pogubne „pregovore“ iz kojih našu državu, bez ozbiljnih negativnih posledica, ne bi bilo lako izvući i da je sadašnja vlast mnogo odvažnija nego što jeste. Zbog obećanja da će DS to učiniti, Amerikanci su pre pet godina rekli da je „Tadić verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje poslednjom fazom kosovskog procesa“. Đilas se sada iz svih snaga upinje da pokaže da je on još uslužniji nego što je bio Boris, a kamoli nego što je to sadašnja vlast.
Uporno ističem: niko nije u stanju da toliko degeneriše Srbiju kao DS. Ovi što su sada na vlasti nažalost su – kao što je to, nesumnjivo, i veći deo našeg izmučenog i demoralisanog naroda – nespremni da se odlučno odupru „Imperiji“ na „Kosovskom polju“, ali ipak ne rade svojevoljno, iz ideoloških razloga, protiv Srbije. Štaviše, tamo gde nisu pod prevelikim pritiskom Vašingtona i Brisela, koji su se sada fokusirali na Kosovo, povukli su i neke u nacionalnom smislu nedvosmisleno pozitivne poteze. Sada je na sceni mnogo odgovorniji odnos prema Vojvodini, čija autonomija se polako, ali sigurno dovodi u zakonske okvire. Lansirana je kampanja oživljavanja ćirilice u Novom Sadu. Postepeno i bez mnogo pompe, otpočinje vođenje nacionalno odgovornije kulturne politike, čiji je, možda najvidljiviji, simbol, preporođeni „Istorijski muzej Srbije“, koji sada odiše patriotizmom i poštovanjem prema našoj slavnoj prošlosti, a do juče je bio namerno marginalizovan i obesmišljavan.

PATRIOTE, POZERI I SRBOMRSCI „Planom za izlazak iz krize“, DS sada ne samo da poručuje, već bukvalno i viče svojim zapadnim mentorima – pomozite nam da se ponovo dočepamo vlasti i bespogovorno ćemo uraditi i ono što direktno zatražite, i ono što pretpostavljamo da bi vam godilo. Stoga se u platformi ne samo bagateliše pitanje Kosova, već se, na posredan način, afirmativno govori u prilog predimenzionirane autonomije Vojvodine, dok se Republika Srpska i srpski narod nigde ne pominju. Kao da članom 1. Ustava Srbije ona nije definisana kao „država srpskog naroda“, što podrazumeva ne samo zalaganje za zaštitu njegovih nacionalnih interesa na području Srbije (a njeno paralisanje zbog preteranog jačanja autonomije Vojvodine to svakako nije), već i borbu za opstanak Republike Srpske utemeljene na dejtonskim principima, odnosno aktivno zalaganje Beograda za prava Srba u Crnoj Gori (koja je, iako istorijski srpska zemlja, izložena antisrpskoj „dukljanizaciji“). Ni sadašnja vlast, nažalost, nije delotvorna kada se radi o pružanju podrške RS i Srbiji u Crnoj Gori, ali su „Đilasovci“ očito spremni da idu mnogo dalje, pa nagoveštavaju da im je do RS (sa izuzetkom tamošnjeg TELEKOM-a) i srpskog pitanja generalno, stalo kao do „lanjskog snega“.
Visoki funkcioner DS-a Aleksandar Šapić, u emisiji u kojoj se verbalno rvao sa Jeremićem, poručio nam je da „postoji razlika između patriotizma, populizma i egoizma“. Baš je „otkrio Ameriku“. Zar je iko sumnjao da je tako? Informacija je nešto drugo, a ne ta Šapićeva banalnost: DS je iz pukog egoizma sada procenio da mu se isplati da odbaci i kakav-takav pokušaj stvaranja privida „populističkog patriotizma“. Takav, neskriveno po „NATO standardima“, pristup našim nacionalnim interesima, obnarodovan je „Planom“ kojim smo se bavili. On je prožet isključivo antipatriotskim evrofanatizmom.
Antisrpski (kao i širom sveta anacionalni) krugovi često ponavljaju da je znameniti britanski leksikograf i pisac Samjuel Džonson napisao da je „patriotizam poslednje pribežište bitangi“. U njegovom opusu takve izreke nema, već, kako je posvedočio, da ne bi bilo zabune, Džonsonov najznačajniji biograf i savremenik Džejms Bosuel – Samjuel je to jednom prilikom tek verbalno pomenuo u vezi sa lažnim, pozerskom patriotizmom, a ne kada se radi o iskrenoj ljubavi prema otadžbini! Mnogi maliciozno zanemaruju taj kontekst, i istrgnute pomenute reči Semjuela Džonsona koriste za nipodaštavanje ljudi patriotskih opredeljenja. To nas podseća da su antipatriotizam i mondijalizam, u većoj meri od patriotizma, danas pribežište ološa. Stoga je i dobro što se DS više čak i ne folira u vezi sa svojim odnosom prema „srpskom pitanju“, pa neka i naivni Srbi vide da kada se kaže DS zapravo ispadne LDP, a znamo šta ta partija predstavlja. Neka niko ni u Banjaluci ne misli da je Dragan Đilas bolji od tamo prezrenog Čede Jovanovića.

NEPODELJENA LJUBAV „IMPERIJE“ Pragmatizam novog lidera DS-a je toliki da bi, samo ako proceni da bi tako ugodio evroatlantskim centrima moći, bio spreman da bez zazora gazi po RS, štogod sada obećavao Dodiku. Oni Đilasu poručuju, kao što je nedavno bio slučaj na jednom skupu u Briselu, da i te kako još računaju na DS-LDP ekipu. To bi sadašnja vlast, i u svom, i u našem interesu, trebalo da shvati. SNS, najveća stranka vladajuće koalicije, neko vreme može da bude tolerisana od strane Vašingtona i Brisela kao dominantan faktor u Srbiji, ali „stara ljubav zaborava nema“. Naprednjaci mogu da nastoje da kupe prihvatanje „Imperije“ prekomernim popuštanjem u vezi sa pitanjem KiM, ali su daleko od toga da budu sabraća Čedomira Jovanovića i stoga neće biti iskreno prihvaćeni od strane mondijalističkih predvodnika.
Nadmetanje sa DS-om na polju nacionalnog defetizma SNS će sigurno izgubiti, jer i u domenu svojih ubeđenja, i opredeljenja većine birača kojima se obraća – ima ozbiljne limite. Zato bi vrh te partije Đilasov „Plan“ trebalo dodatno da podstakne da ne zapostave, u narednim danima posebno bitan, kakav-takav nacionalni pristup našoj bolnoj stvarnosti. Ne bi trebalo da srljamo u sukobe sa snažnijima od sebe, ali ne smemo ni da se odričemo onoga o čemu su vekovima sanjali i zbog čega su ginuli naši preci. Jeremić je oličenje toga kako se „Imperija“ i njena istinska „peta kolona“ odnose prema onima koji su im na neki način koristili, a sada su sa stanovišta evroatlantskih prioriteta prevaziđeni. S druge strane, Kosovo će uvek ostati u srpskim dušama i, ma koliko neko pomišljao da je moguća „postkosovska Srbija“, u znatnoj meri će uticati na političke procese u budućnosti. Oni od kojih se očekuje patriotizam, ako ga potpuno zanemare, pre ili kasnije okliznuće se na kosovskom ledu, a Zapad ih neće spasavati i gurati na čelo Srbije kao što radi sa DS-om. Otuda, nek ne zaborave, ostaje im samo „srpski narod“ za koji nema mesta u obznanjenim planovima „žutih“.

[/restrictedarea]