Нови колаборационистички стандарди

Пише Драгомир Анђелковић

Да ли је „План за спасавање Ђиласа“ наговештај спремности ДС-а за тотално поткопавање Српства?

Пошто је пре неки дан искључен из ДС-а, Јеремић је рекао да та странка сада покушава да буде „већи ЛДП од ЛДП-а“, док Ђилас хоће „да буде већи Чедомир Јовановић од Чедомира Јовановића“. Да је то тачно сведочи Ђиласов тзв. План за излазак из кризе, на који се Јеремић и позвао. Но, истине ради требало би рећи да је ДС и раније, док је ту партију водио Тадић, суштински била налик ЛДП-у, само је то вешто скривала. Умногоме, за то је, свесно или не, служио и Јеремић, чији су патриотски имиџ „жути“ пропагандисти систематски стварали како би компензовали анационалност већинског дела ДС-а. Наравно, без обзира на то што је ради свог муњевитог политичког успона пристајао да учествује у варању грађана Србије, не значи да Јеремићева базична опредељења нису патриотска. Велика политика и много опортунизма неретко иду заједно.

СКИДАЊЕ ПАТРИОТСКЕ МАСКЕ За разлику од његових личних, да ДС-ова опредељења нимало нису патриотска, онима који су око тога имали дилему, још 2008. године Биљана Србљановић је поручила следеће: „Сасвим је јасно из многобројних контаката са представницима већинске Демократске странке да је њихов став према Косову заправо идентичан ставу ЛДП-а“. На основу онога шта су „жути“ урадили од наведене године до 2012, видимо да је тако. Плански су препуштали КиМ арбанаским сепаратистима, те су ствари довели до тога да се окупаторски мач надвио и над северним делом наше јужне покрајине. Уверен сам, уз храброст која подразумева преузимање већег ризика него што је било потребно пре него што је ДС одрадио антидржавни посао као надокнаду за довођење на власт од стране Вашингтона и Брисела (видети књигу Н. Врзића „Викиликс – тајне српских депеша“), север Косова још може да се очува. Ипак, неоспорно је да су српске позиције у вези са КиМ услед недела ДС-а драстично горе него 2008. године. А сада се та партија, својим „Планом за излазак из кризе“, нуди старим менторима као опробани квислинг.
Садашња власт прекомерно попушта под притисцима и до сада је у приличној мери водила дефетистичку косовску политику. ДС добро зна да је Лондону и Вашингтону то мало, па се препоручује као фактор који се доказао да може и хоће да води активну антисрпску политику. И то под жезлом Ђиласа много више него док је страначко кормило држао Тадић, који је ипак покушавао да прикрива оно што чини па, можда, и да не уради на штету нације баш све што је обећао. Да би на адресама на које је упућена порука, њу схватили на прави начин, ДС је сада на видљив начин скинуо патриотску маску. У том контексту је из странке морао да оде и Јеремић.
Да је којим случајем и пристао да се повинује Ђиласовом диктату, те да се одрекао посланичког мандата, нашли би у ДС-у неки други изговор да га се ратосиљају. Но, да се сада више не бавимо његовом судбином. Време је да се у светлу упадљивог одсуства свега онога што има везе за заштитом националних интереса, осврнемо на већ више пута спомињани Ђиласов „План за излазак из кризе“, разуме се ДС-а – који без финансијске игле коју пружа власт на републичком нивоу тешко може да опстане – а не Србија коју је та странка руинирала и ништа друго ни у будућности није у стању да јој понуди.

[restrictedarea]

ДЕГЕНЕРАЦИЈА ДРЖАВЕ Као што је Јеремић рекао, у том „Плану“се Косово помиње само на једној од 113. страна. А и то није најгоре. Ајде – де, да се и толико о КиМ говори као о неотуђивом делу Србије. Међутим, није тако. Наглашава се да ДС сматра „дијалог најбољим начином решавања проблема, и активно и конструктивно учешће у њему најбољим начином заштите и унапређења интереса Србије и Срба који на Косову живе“. Другим речима, Ђиласова партија КиМ упадљиво се спомиње искључиво у контексту режираног „преговарачког процеса“, срачунатог на то да се фазно наша јужна покрајина што више удаљи од остатка Србије, да се заокружи косовска квазидржавност, а српска јавност припреми за „губитак Косова“. Још 2007. године Борис Тадић је у разговору са Данијелом Фридом истакао да ће Србија коју води његова странка „стремити европској будућности пошто Косово буде решено“. 

Да би оно на тоталну српску штету било „упаковано“ по рецепту Вашингтона, ДС је увукао Србију у погубне „преговоре“ из којих нашу државу, без озбиљних негативних последица, не би било лако извући и да је садашња власт много одважнија него што јесте. Због обећања да ће ДС то учинити, Американци су пре пет година рекли да је „Тадић вероватно најбољи саговорник кога имамо за управљање последњом фазом косовског процеса“. Ђилас се сада из свих снага упиње да покаже да је он још услужнији него што је био Борис, а камоли него што је то садашња власт.
Упорно истичем: нико није у стању да толико дегенерише Србију као ДС. Ови што су сада на власти нажалост су – као што је то, несумњиво, и већи део нашег измученог и деморалисаног народа – неспремни да се одлучно одупру „Империји“ на „Косовском пољу“, али ипак не раде својевољно, из идеолошких разлога, против Србије. Штавише, тамо где нису под превеликим притиском Вашингтона и Брисела, који су се сада фокусирали на Косово, повукли су и неке у националном смислу недвосмислено позитивне потезе. Сада је на сцени много одговорнији однос према Војводини, чија аутономија се полако, али сигурно доводи у законске оквире. Лансирана је кампања оживљавања ћирилице у Новом Саду. Постепено и без много помпе, отпочиње вођење национално одговорније културне политике, чији је, можда највидљивији, симбол, препорођени „Историјски музеј Србије“, који сада одише патриотизмом и поштовањем према нашој славној прошлости, а до јуче је био намерно маргинализован и обесмишљаван.

ПАТРИОТЕ, ПОЗЕРИ И СРБОМРСЦИ „Планом за излазак из кризе“, ДС сада не само да поручује, већ буквално и виче својим западним менторима – помозите нам да се поново дочепамо власти и беспоговорно ћемо урадити и оно што директно затражите, и оно што претпостављамо да би вам годило. Стога се у платформи не само багателише питање Косова, већ се, на посредан начин, афирмативно говори у прилог предимензиониране аутономије Војводине, док се Република Српска и српски народ нигде не помињу. Као да чланом 1. Устава Србије она није дефинисана као „држава српског народа“, што подразумева не само залагање за заштиту његових националних интереса на подручју Србије (а њено паралисање због претераног јачања аутономије Војводине то свакако није), већ и борбу за опстанак Републике Српске утемељене на дејтонским принципима, односно активно залагање Београда за права Срба у Црној Гори (која је, иако историјски српска земља, изложена антисрпској „дукљанизацији“). Ни садашња власт, нажалост, није делотворна када се ради о пружању подршке РС и Србији у Црној Гори, али су „Ђиласовци“ очито спремни да иду много даље, па наговештавају да им је до РС (са изузетком тамошњег ТЕЛЕКОМ-а) и српског питања генерално, стало као до „лањског снега“.
Високи функционер ДС-а Александар Шапић, у емисији у којој се вербално рвао са Јеремићем, поручио нам је да „постоји разлика између патриотизма, популизма и егоизма“. Баш је „открио Америку“. Зар је ико сумњао да је тако? Информација је нешто друго, а не та Шапићева баналност: ДС је из пуког егоизма сада проценио да му се исплати да одбаци и какав-такав покушај стварања привида „популистичког патриотизма“. Такав, нескривено по „НАТО стандардима“, приступ нашим националним интересима, обнародован је „Планом“ којим смо се бавили. Он је прожет искључиво антипатриотским еврофанатизмом.
Антисрпски (као и широм света анационални) кругови често понављају да је знаменити британски лексикограф и писац Самјуел Џонсон написао да је „патриотизам последње прибежиште битанги“. У његовом опусу такве изреке нема, већ, како је посведочио, да не би било забуне, Џонсонов најзначајнији биограф и савременик Џејмс Босуел – Самјуел је то једном приликом тек вербално поменуо у вези са лажним, позерском патриотизмом, а не када се ради о искреној љубави према отаџбини! Многи малициозно занемарују тај контекст, и истргнуте поменуте речи Семјуела Џонсона користе за ниподаштавање људи патриотских опредељења. То нас подсећа да су антипатриотизам и мондијализам, у већој мери од патриотизма, данас прибежиште олоша. Стога је и добро што се ДС више чак и не фолира у вези са својим односом према „српском питању“, па нека и наивни Срби виде да када се каже ДС заправо испадне ЛДП, а знамо шта та партија представља. Нека нико ни у Бањалуци не мисли да је Драган Ђилас бољи од тамо презреног Чеде Јовановића.

НЕПОДЕЉЕНА ЉУБАВ „ИМПЕРИЈЕ“ Прагматизам новог лидера ДС-а је толики да би, само ако процени да би тако угодио евроатлантским центрима моћи, био спреман да без зазора гази по РС, штогод сада обећавао Додику. Они Ђиласу поручују, као што је недавно био случај на једном скупу у Бриселу, да и те како још рачунају на ДС-ЛДП екипу. То би садашња власт, и у свом, и у нашем интересу, требало да схвати. СНС, највећа странка владајуће коалиције, неко време може да буде толерисана од стране Вашингтона и Брисела као доминантан фактор у Србији, али „стара љубав заборава нема“. Напредњаци могу да настоје да купе прихватање „Империје“ прекомерним попуштањем у вези са питањем КиМ, али су далеко од тога да буду сабраћа Чедомира Јовановића и стога неће бити искрено прихваћени од стране мондијалистичких предводника.
Надметање са ДС-ом на пољу националног дефетизма СНС ће сигурно изгубити, јер и у домену својих убеђења, и опредељења већине бирача којима се обраћа – има озбиљне лимите. Зато би врх те партије Ђиласов „План“ требало додатно да подстакне да не запоставе, у наредним данима посебно битан, какав-такав национални приступ нашој болној стварности. Не би требало да срљамо у сукобе са снажнијима од себе, али не смемо ни да се одричемо онога о чему су вековима сањали и због чега су гинули наши преци. Јеремић је оличење тога како се „Империја“ и њена истинска „пета колона“ односе према онима који су им на неки начин користили, а сада су са становишта евроатлантских приоритета превазиђени. С друге стране, Косово ће увек остати у српским душама и, ма колико неко помишљао да је могућа „посткосовска Србија“, у знатној мери ће утицати на политичке процесе у будућности. Они од којих се очекује патриотизам, ако га потпуно занемаре, пре или касније оклизнуће се на косовском леду, а Запад их неће спасавати и гурати на чело Србије као што ради са ДС-ом. Отуда, нек не забораве, остаје им само „српски народ“ за који нема места у обзнањеним плановима „жутих“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *